Lisabonski ugovor i Srbija

Za Srbiju, najveća korist od Reformskog ugovora jeste ta što je njime deblokirana institucionalna paraliza Unije. Time je praktično sve do sada bilo onemogućeno bolje funkcionisanje Unije sa povećanim brojem članova i – što je za nas posebno bitno – odloženo dalje primanje novih članica, pored ostalih i naše zemlje. Odbacivanjem Nacrta ustava EU-a i preorijentacijom na Lisabonski ugovor, u Uniji je stvoreno mesto i za nas i za druge sadašnje kandidate i potencijalne kandidate. Unija, takođe, konačno može da prestane da se bavi sama sobom, i da počne da rešava praktične probleme sa kojima se njeni građani i države suočavaju.

Jednako je važno i što nisu dodati novi uslovi za pristupanje, ali su poznati „kriterijumi iz Kopenhagena“ iz 1993. godine – na insistiranje Holandije – postali deo Reformskog ugovora, čime se još više ističe značaj njihovog ispunjavanja od strane aplikanata. Ako se svemu ovome doda ono što se desilo u toku prethodnog trogodišnjeg perioda „zamora od proširenja“, onda se može zaključiti da vrata za nove članice danas, posle lisabonskog samita, zaista nisu zaključana, niti je ključ – daleko bilo – bačen, ali je jednako tačno da ta vrata neće biti uopšte lako otvoriti. Pri donošenju svake naredne velike odluke, Brisel neće propustiti da uzme u obzir i takozvanu apsorpcionu sposobnost Unije, preimenovanu u „integracionu sposobnost“. Jednostavno rečeno, tamo ćemo ući ne samo kada mi budemo spremni za njih nego i kada oni budu spremni za nas.

Još značajniji od formalnih uslova jeste i dalje nizak entuzijazam za nastavak proširenja u većini starih članica, sa malo šansi da se popravi u godinama koje dolaze. U razmišljanju o novim članicama, isto tako, pravi se jasna razlika između Hrvatske (čije je pristupanje u svemu osim u datumu neupitno) na jednoj strani, i nas ostalih sa Zapadnog Balkana i Turske, na drugoj. U okviru ove potonje, tzv. otomanske grupe, Srbija će morati stalno da na delu dokazuje da je – posle razrešavanja „kosovskog čvora“ – kao mala zemlja koja je konačno za sobom ostavila sve velike probleme – mnogo podobnija za članstvo nego Turska i naši susedi. Zbog svega toga, i zbog očekivanog bržeg približavanja Srbije Uniji sledećih godina nego do sada, za nas je bolja „politika regate“, a ne „karavana“, odnosno pristupanje na osnovu individualnih dostignuća svake države, a ne na osnovu pripadanja određenim grupama zemalja koje bi trebalo zajedno da prođu kroz cilj.

Kako god se, međutim, odmota budućnost Srbije ili Unije, EU sigurno neće sebi dozvoliti još jedan Kipar, tj. neće nas prihvatiti sve dok odnosi Beograda i Prištine budu nerešeni ili loši.

U Lisabonu je, takođe, samo potvrđen ranije započet trend diferencijacije članica EU-a s obzirom na domet njihove integracije. Unija kakvu smo znali do sada, sa uglavnom istim nivoom integracije svih država, sve više će se pretvarati u „Evropu koncentričnih krugova“ ili „Evropu u više brzina“, „Evropu a la carte“, ili „Evropu promenjive geometrije“. Kao i sada – u okviru evrozone, ili Šengenskog sporazuma, ili policijske saradnje – neke članice će se, dakle, opredeljivati za tešnju integraciju u određenoj oblasti, neke za labaviju, pri čemu države mogu u jednoj oblasti da budu u „jezgru“, u drugoj na „periferiji“, a u ostalim – negde između.

To će voditi formalizovanju i povećavanju nejednakosti između članica, jer će uglavnom velike i moćne države biti u stanju da okupljaju one sa suprotnim predznacima u okviru svojih „koncentričnih krugova“. Takva situacija nikad neće biti dobra za male, ne mnogo važne države bez uticaja, kakva će Srbija biti u budućoj EU.

Kako Srbija može da iskoristi ovako ustrojenu buduću Uniju? Tako što možemo da brže napredujemo u za nas lakšim ili važnijim oblastima integracija, a privremeno zapostavimo druge oblasti. Uz to, moći ćemo da imamo „pojačanu saradnju“ sa drugim državama (potrebno je najmanje devet), te da istovremeno učestvujemo u više različitih koalicija, odnosno partnerstava u integraciji, sa više različitih grupa država.

Malim državama, kao što je Srbija, ne odgovara zamena sadašnjih šestomesečnih predsedavanja izborom predsednika Unije, na dve i po godine, sa najviše dva mandata. Isto važi i za odluku da će u budućnosti samo dve trećine država, a ne svaka kao do sada, imati po jednog komesara u Evropskoj komisiji. I jedno i drugo su bili prilično efikasni načini da male države nametnu svoje interese, ili bar reklamiraju svoju zemlju u toku polugodišnjeg mandata predsedavajućeg. Upravo je to, međutim, bio glavni argument većine za odustajanje od ovakve politike, jer su česte promene predsedavajućih narušavale koherentnost i efikasnost politike.

A kako stoje stvari sa Srbijom u vezi sa ključnim izborom – da se Evropska unija ne pretvori u „državu u nastajanju“, već da zadrži dvostruki identitet, pa da u nekim poslovima funkcioniše kao jedinstvena organizacija, a u drugima kao zajednica suverenih država? Kad već ne možemo da biramo (a više ne mogu ni drugi, jer je odluka doneta i dilema neće skoro biti ponovo na stolu), možemo da kažemo da bar iz dva razloga to ne bi trebalo da nam smeta. Prvo, zato što ćemo unutar tako definisanog institucionalnog dizajna ipak imati neki manevarski prostor da izdvojimo glas i tražimo svoju pravdu, nekad sami, a češće zajedno sa još nekima. Drugo, u načelu je lakše postati deo zone slobodne trgovine, nego države. Treba, međutim, istaći da je u Lisabonu ipak u više za nas važnih oblasti nastavljen proces desuverenizacije država, čemu mi ne bi trebalo da prigovaramo, kad su već mnogo uticajniji pristali na tako nešto.

Lisabonska reorganizacija spoljnopolitičke službe Evropske unije će na Srbiju uticati dvojako. Uspostavljanjem mesta ministra spoljnih poslova steći će se uslovi da se izbegne dupliranje i konkurencija u oblasti spoljne politike i bezbednosti između Saveta ministara i Evropske komisije, što je dosad bio slučaj. To neće automatski i uvek voditi lakšem donošenju i izvršavanju odluka, naročito onih velikih i osetljivih, jer su članice zadržale punu suverenost u odlučivanju u ovoj oblasti i tu i dalje neće biti preglasavanja. S druge strane, nova rešenja počeće da se primenjuju već za dve godine, a ne za sedam ili više kao u ostalim oblastima, što znači da će Srbija i države našeg regiona biti predmet spoljne politike EU-a najmanje nekoliko godina, sve dok ne postanu članice.

To je i prilika da sadašnji potencijalni kandidati i kandidati, a od 2009. godine – nadamo se – sve odreda države koje pregovaraju o pristupanju, zajedno nastave da utiču na politiku Unije prema regionu, i da pri tome imaju jednu, sada pojačanu adresu – ministra spoljnih poslova. A on će, sa svoje strane, kao čelnik nove službe za spoljne poslove, biti u stanju da efikasnije sprovodi svoje odluke, što je za nas jednako značajno.

Sve u svemu, iako nas, kao i obično, niko nije pitao o unutrašnjoj reorganizaciji Evropske unije, nemamo razloga za nespokojstvo. Čeka nas mnogo prečih poslova, a najpreči je, i sada i još mnogo godina pred nama, da pokušamo da dođemo u situaciju da na nas počnu da se primenjuju svi delovi ovog ugovora, tj. da Srbija što pre postane članica Evropske unije.

Ovo je sad važnije istaći nego što je bilo ikad do sada, jer se predlaže da Srbija odustane od dalje evropske integracije i prekine odnose sa Unijom i njenim članicama, ukoliko ova doprinese odluci o statusu Kosova, koja nije u skladu sa većinskim raspoloženjem i vladinim planom. Ako se to desi, Srbija će veoma dugo trpeti ozbiljne negativne posledice, a istovremeno neće uspeti da promeni stav Evropske unije o Kosovu.