Lep crv na udici

Primamljivi oglasi svakoga dana privuku na desetine građana obećanjima o visokim platama, putovanjima i boljoj budućnosti, pa još u inostranstvu. Treba samo pozvati naznačeni broj i oglašivaču platiti „simboličnu proviziju“. U stvarnosti, srećnici kojima je ponuđena „životna šansa“ u prestonici, ubrzo završe na portirnici SUP-a Beograd. Zoran Kovačević, vršilac dužnosti šefa odseka za suzbijanje prevara i falsifikata pri upravi kriminalističke policije SUP Beograd, u razgovoru za „Vreme“ objašnjava da je najveći broj primamljivih oglasa lažan. Građani prilično lako nasedaju na priče o velikoj zaradi na poslovima branja pomorandži u Grčkoj ili kukuruza u Francuskoj, ili krupijea i kelnera na luksuznim prekookeanskim brodovima. Manjak razmišljanja i vera da su Francuzima potrebni Srbi kao berači kukuruza i slične priče, za pojedince znače gubitak od nekoliko stotina dinara do dve hiljade evra. Kovačević iznosi podatak da je u poslednjem velikom slučaju bilo šezdesetak žrtava kojima je prevarant obećao posao na luksuznom brodu i kao nadoknadu za razne troškove uzimao između 500 i 2000 evra. Složena prevara je uključivala lekarske preglede i pribavljanje raznih dokumenata, a svaki od „koraka“ kojima su žrtve uvlačene u priču, mnogo je koštao. Slično je i sa ponudama za rad na norveškim naftnim platformama. Službenik konzularnog odeljenja Ambasade Kraljevine Norveške potvrđuje da nijedan građanin SCG nije preko oglasa iz novina otišao na bilo kakav rad na naftnim izvorima u Severnom moru. Prosečnoj žrtvi prevare – nezaposlen, srednja stručna sprema – prilagođene su i ponude koje se tiču odlaska u Legiju stranaca. Izlišno je reći da Legija potencijalne kandidate prima isključivo lično, bez „agenta“, samo u 16 regrutnih centara koji se, svi odreda, nalaze u Francuskoj.

Kovačević upozorava i da bi građani trebalo da budu oprezni s ponudama za sklapanje igračaka, hemijskih olovaka i sličnih poslova.

STANOVI: Nasuprot relativno bezazlenim prevarama koje se tiču poslova u inostranstvu stoje prevare sa stanovima u kojima građani gube iznose merene hiljadama evra. Jedan od načina za prevaru je „reizdavanje“ stanova. Kako objašnjava Kovačević, kriminalac prvo iznajmi stan na dobroj lokaciji, a zatim daje oglas da iznajmljuje stan po ceni nižoj od uobičajene. Na oglas se obično javi desetak ljudi sa kojima on ugovara iznajmljivanje stana na godinu dana, uz plaćanje unapred. Kada sakupi novac, prevarant nestaje. Beogradska policija godišnje zabeleži 20 do 30 ovakvih slučajeva; žrtve su najčešće studenti iz unutrašnjosti. Mnogo teža prevara je lažna prodaja stana. Prevarant i u ovom slučaju iznajmljuje atraktivan stan, nabavlja falsifikovane dokumente koji ga prikazuju kao vlasnika i stan „prodaje“ po ceni nižoj od realne. Prema rečima inspektora Kovačevića, bilo je slučajeva u kojima su izbeglice sa Kosova i iz Krajine gubile skoro svu svoju imovinu dajući ogromne svote novca lažnim vlasnicima stanova i tako po drugi put ostajale bez krova nad glavom.

U neku vrstu prevare upuštaju se pravna i fizička lica koja se bave izgradnjom novih stanova. Ova „kombinacija“ funkcioniše na sledeći način: preduzimač prvo daje oglas u novinama nudeći nove stanove po povoljnoj ceni. Kada kupac sklopi ugovor sa preduzimačem i uplati veći deo novca, preduzimač počinje izgradnju. Po završetku grubih radova, preduzimač kupcu predaje nezavršen prostor. „Umesto sistema ključ u ruke, sa završenim stanom, građevinskom dozvolom i plaćenim obavezama prema državi, on im pokaže gole zidove i kaže – to je vaš stan. Krivičnog dela prevare nema jer je praksa takva da stan predat u bilo kakvom stanju ispunjava kriterijum i, pravno gledano, građanin nije prevaren.“ Problem je u tome što je pri krivičnom gonjenju za prevaru presudna namera tako da, ukoliko se isporuči bilo kakav stan, nedokazivo je da je prevara nameravana, pa krivičnog dela jednostavno nema.

RAZNOLIKOST: „Žrtva ode na auto-pijacu Bubanj potok, kupi i preuzme vozilo ali ne sklopi ugovor već ostavi dug od nekoliko stotina evra koje će, prema dogovoru, platiti kada ugovor bude sklopljen. Nakon toga oštećeni gubi kontakt s prodavcem i odlazi u SUP, gde se proverom obično utvrdi da su falsifikovani saobraćajna dozvola, registracija i tablice, a vozilo ukradeno u inostranstvu. Vozilo se oduzima od oštećenog, a protiv prevaranta podnosi krivična prijava“, kaže inspektor Kovačević.

Bogatiji građani su jedno vreme bili žrtve prevare s tzv. tajm šeringom – zakupom apartmana u Španiji na period od 99 godina. Vreme korišćenja je pri tom ograničeno na dve nedelje u godini. U ovim slučajevima iza firme koja je održavala promocije i prodavala lažne termine stajali su strani kriminalci. „Stranac dolazi u našu zemlju, otvara firmu i zainteresovanima nudi ugovor za termine koje je zakupio u inostranstvu. Od dvadesetak termina koje prodaje po ceni od više hiljada ili više desetina hiljada evra, samo tri-četiri su prava a ostali čista obmana. Vlasnik napušta zemlju, mi znamo broj pasoša, ime i prezime, ali on u našu zemlju više ne dolazi“, objašnjava Kovačević.

Mamac za lakoverne u drugoj priči bio je kurs za obuku menadžera na kom je zainteresovanima obećavana mogućnost zaposlenja u međunarodnim kompanijama, za platu koja se kreće od 20.000 do 50.000 evra godišnje. Cena kursa iznosila je „tričavih“ 1500–2000 evra, a ukoliko žrtva nema novca „agencija“ pruža uslugu otvaranja tekućih računa u nekoliko banaka. Iz svake banke agencija uzme po 20 čekova, čekove naplati, a žrtvi stigne račun od 150.000 do 200.000 dinara. Sličan primer je grupa prevaranata koja je sistematski obmanjivala obolele od teških bolesti, obećavajući nabavku skupih lekova po znatno nižoj ceni.

Pre nekoliko godina jedna firma je obećavala građanima da će ukoliko kupe određene knjige, dobiti velike novčane nagrade. Kako kaže Zoran Kovačević, više hiljada ljudi je poverovalo. Nagrade nije bilo, a svi koji su se protiv toga žalili uredno su dobili svoj novac nazad. Firma je profitirala zahvaljujući velikom broju onih koji su celu stvar jednostavno zaboravili. „Firma je imala nekih tridesetak zaposlenih koji su slali brošure i pakovali jeftine knjige štampane u Grčkoj, a kupci su plaćali po hiljadu-dve dinara“, objašnjava Kovačević.

Pojedine prevare su banalne, kakav je slučaj lažnog doktora, navodno zaposlenog na VMA, koji je preko oglasa nudio brak. Žrtve su lažnim dokumentima bile uverene da je ovaj „ugledni lekar i profesor“ ozbiljan mladoženja. Nakon upoznavanja i zbližavanja, brak je bio „gotova stvar“, pa su se sve češće pojavljivali sitniji troškovi za pripremu svadbe, iznajmljivanje stana i slično. Prevarant je potom nestajao sa novcem a većina žrtava bi, zbog „bruke i sramote“, izbegavala da prijavi slučaj policiji. Sagovornici zaključuju da je najveći problem u ovoj oblasti to što je zakonom definisano da se sitna dela prevare, do iznosa od 8000 dinara, mogu rešavati samo po privatnoj tužbi. „Mi u tom slučaju obezbeđujemo generalije, lične podatke i oštećeni onda može da podigne privatnu tužbu. Ako se stotinu ljudi javi na oglas u kome se obećava posao za branje pomorandži i svaki plati po 7900 dinara, jedino što možemo da uradimo jeste da kažemo ‘podnesite privatnu tužbu’. Na kraju od svega ne bude ništa jer većina oštećenih odustane. Nikome nije do uzaludnog gubljenja vremena po sudovima i policijskim stanicama, pogotovo ako su u pitanju manji iznosi.“

Ono što je zajedničko u svim prevarama jeste korišćenje falsifikovanih dokumenata koji prevarantu omogućavaju da „pokrije“ laž. Po pravilu, žrtve ne razlikuju prava i lažna dokumenta pa je najbolja zaštita od krupnih prevara advokat. Ili ne nasedati obećanjima, primamljivim ponudama i velikim parama koje se mogu kupiti – za male pare.

Plastične kartice: skimer skida kajmak

Tanjug je u ponedeljak preneo vest da su posetioci iz inostranstva u SCG tokom 2004. godine potrošili gotovo 90 miliona dolara upotrebom „viza“ kartica, što je za 66 odsto više u odnosu na 2003. godinu. Od ove sume, oko 34 miliona dolara iskorišćeno je za plaćanje roba i usluga a 56 miliona podignuto je sa bankomata. Ovaj podatak može imati i drukčije značenje ako se zna da naša zemlja po broju zloupotreba platnih i kreditnih kartica u poslednje vreme počinje da „hvata korak sa svetom“. Žan Jovanovski, predstavnik Vize u oblasti zloupotreba kartica za region Jugoistočne Evrope, iznosi podatak da gubitak novca usled ovakvih zloupotreba na svetskom nivou iznosi prosečno šest centi na 100 dolara, od čega ne odudara ni region Balkana. On dodaje da je kompanija vrlo zadovoljna saradnjom sa lokalnim bankama i policijom, kao i međusobnom koordinacijom svih subjekata koji se bore protiv ovog problema na teritoriji SCG. Inspektor Zoran Kovačević objašnjava da preko 90 odsto falsifikovanih platnih kartica kriminalci nabavljaju iz inostranstva. Kartice se falsifikuju tako što se sa originalnih kopira magnetni zapis, provlačenjem kartice kroz specijalni uređaj – skimer (tj. skiming divajs) i to najčešće u restoranima, hotelima i drugim ugostiteljskim objektima. Osoblje umešano u kriminalnu radnju može skimer (ako je manji model) sakriti u džepu sakoa što omogućava neprimetno kopiranje podataka sa kartice. Podaci se potom prenose na novu magnetnu traku koja se lepi na parče plastike i koristi za neovlašćeno skidanje novca sa računa vlasnika kartice. Zbog toga je vrlo važno da se, prilikom plaćanja, kartica nikako ne ispušta iz vida, te da aparat za naplatu pomoću kartica bude na vidnom mestu (a ne, na primer, iza pulta). Falsifikovane kartice pojavljuju se u dva oblika – kao parče (obično bele) plastike na koju je zalepljen magnetni zapis, ili kao kartica potpuno identična originalnoj. „Bele“ kartice su jeftinije i popularnije, ali je njihovo korišćenje vrlo ograničeno pošto je lako primetiti da je kartica lažna. Prevarant zbog toga obično ustupa 40–50 odsto vrednosti nelegalne transakcije vlasniku firme kod koga kupuje, u zamenu za ćutanje i preuzimanje rizika. Beogradska policija je do danas uhapsila nekoliko grupa koje su se bavile zloupotrebom ovih kartica. U najvećem pojedinačnom slučaju, istraga je pokazala da su kartice donošene iz Bugarske. S obzirom na to da pojedine kartice nemaju limit, dovoljno je da se kartica nekoliko puta zloupotrebi u iznosu od po nekoliko stotina hiljada dolara i eto milionske štete. Kovačević tvrdi da je najveći problem domaće policije mali broj ljudi koji radi na „visokotehnološkim“ prevarama: „U Makedoniji, na primer, na takvim slučajevima radi 25 ljudi, kod nas – bolje da ne pričam.“