»Lazar« se rodi

Ako je verovati ministru odbrane Aleksandru Vulinu i njegovom v.d. pomoćniku za materijalne resurse Nenadu Miloradoviću, opremljenost Vojske Srbije savremenim borbenim sistemima nikad nije bila bolja. Sa druge strane, reprezentativni Vojni sindikat kaže da ta sredstva neće imati ko da koristi jer vojsku u proseku napušta pet-šest ljudi dnevno.

Vulin i Miloradović obišli su u prvoj polovini januara prikaz sredstava i borbenih sistema uvedenih prošle godine u upotrebu u vojsci, kao i onih koji će tek da se uvedu. Nabrojali da ih je u 2018. uvedeno 29, od početka ove godine za još četiri Tehnički opitni centar (TOC) izdao je dozvolu, 20 je „trenutno na internim i završnim ispitivanjima“, a očekuje se da do kraja godine još 10 uđe u ispitivanja. Pa onda da je planirano da se „za srednjoročni period opremanja“ uvede 90 sredstava, od kojih 76 domaće proizvodnje. Njihov obilazak Vojnotehničkog instituta (VTI) trajao je više od sat i po: pored svakog sredstva Vulin je značajno klimao glavom, a Miloradović je detaljno i opširno iznosio svoja zapažanja i stručnu procenu. Nešto manje oduševljen od Vulina bio je načelnik Generalštaba Milan Mojsilović.

Stigli su konačno i do haubice 155 mm B-52 NORA. Miloradović se pohvalio da je izvezeno 76 komada tog oruđa, čiji je domet 42 kilometra, a Vojsci Srbije „donirano“ je šest komada (doduše u zamenu za kasarnu „Jakub Kuburović“ u širem centru Zemuna). Ostaje samo da se vidi kako će i gde Vojska isprobati njen maksimalni domet, pošto u Srbiji nema poligona tolike dužine.

KRATKA ISTORIJA BUDŽENJA: Inače, na prikazu se moglo videti da razna sredstva proizvođača Jugoimport SDPR koja su, navodno, ušla u upotrebu – od NORE i „Lazara“, do „Miloša“ i sličnih kamionskih „budževina“ – na sebi nemaju tablice Vojske Srbije niti evidencijske oznake, nego civilne probne (BG PROBA, tako piše), neke prave, neke kartonske. Zašto nemaju, nije objašnjeno. Za „Lazar 3“ se čak još ni ne zna da li će imati tablice kao točkaši ili evidencijski broj, kao oklopnjaci.

Vulin i ekipa potom su ušli u hangar VTI, gde ih je čekala „zvezda“ prikaza, oklopni točkaš „Lazar 3“, koji je napokon, posle mnogo peripetija i pritisaka, glavni vojnotehnički savet prihvatio da uvede u upotrebu. Pošto je obilazak bio nekoliko dana posle Božića, moglo se komotno reći „Lazar se rodi“ jer je 10 godina trajao njegov razvoj, a premijeru je imao u januaru 2009. na poligonu u Nikincima pod dirigentskom palicom koga drugog nego Miloradovića. Ta „premijera“ prošla je neslavno: proklizavao je „Lazar“, nije mogao savladati ni malu prepreku, a vrhunac blama bilo je slučajno novinarsko otkriće da je, umesto oklopa, napravljen od medijapan ploča ofarbanih u zeleno sa zadatkom da glume čelik. Autor ovog teksta posle je čuo priču iz vojnog vrha šta se desilo. Pošto su u Jugoimportu SDPR, kojim je i tada, kao i danas, suvereno vladao Miloradović, čuli da vojska razmišlja o nabavci novih oklopnih vozila, odmah se krenulo u razvoj sopstvenog, bolje reći u „budženje“. Uglavnom, uzeto je osam točkova sa kamiona FAP 2226, montirani su na šasiju, ugrađen je motor i upravljački sistem, napravljena kupola sa mitraljezom, sedišta za posadu i vojnike, puškarnice i prozori za gledanje, na koje su čak kasnije ugrađeni i brisači. Nije, međutim, bilo ni sistema za usisavanje barutnih gasova, niti hvatača čaura.

„Znate li vi kako izgleda kad vam u tako skučenom prostoru vrela čaura upadne za vrat“, pitao je tada jedan novinar Miloradovića, i dobio odgovor da „vojnici imaju pancire“. Odgovor na pitanje zašto nema usisnika barutnih gasova, jer bi se ljudi unutra pogušili kad bi ih samo nekoliko pucalo, a ne svih osam, nikad nije dobijen. Tek na „Lazaru 3“ je to ugrađeno.

Iskusni vojnici kažu da je ugradnja puškarnica sa balističkim staklom za posmatranje potpuno bespotrebna, i kao primer navode finsku „Patriu“ i druge slične borbene točkaše. Za 10 godina „Lazar“ je bezbroj puta prikazivan, vozali su ga od grada do grada i uvek se govorilo da „samo što nije uveden“ u naoružanje. I bio bi, samo im je „prepreka“ bio TOC, koji nije davao saglasnost.

NAREĐENJE, IZVRŠENJE: U novembru 2017. tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković je, tokom jednog, ko zna kojeg po redu prikaza „Lazara“ u Nikincima najavio da će on ući u upotrebu „do kraja godine“ i da je to gotova stvar. A na novinarsko pitanje koje oružje će biti na njemu, da li top 30 milimetara po taktičko-tehničkom zahtevu vojske ili postojeći mitraljez 12,7 milimetara, Diković je prostodušno i iskreno odgovorio sa „ne znam“. Načelnik Generalštaba je po funkciji na čelu glavnog vojnotehničkog saveta koji odobrava uvođenje novih sistema naoružanja i vojne opreme, a Diković je time nehotice ogolio stvarnost u Srbiji – da neko drugi odlučuje. Neko je naredio „Lazar mora proći“ i to se moralo desiti.

A što se naoružanja tiče, iskusni vojnici kažu da je „Lazar 3“ sa mitraljezom 12,7 mm upotrebljiv samo za mirovne misije, gde nema realne opasnosti. I tu do izražaja dolazi mitraljez na daljinsko upravljanje, kao i „prozorčići“ sa brisačima. Prema njihovom mišljenju, upotreba „Lazara“ u, na primer, Kopnenoj zoni bezbednosti, bila bi potpuno neefikasna u slučaju da tamo dođe do nekakve eskalacije sukoba. A načelnik Generalštaba Milan Mojsilović je rekao da su novouvedeni „Lazari“, čiji broj nije preciziran, ne zna se koliko će ih Vojska dobiti u prvoj isporuci (spekuliše se brojkom između 10 i 18), namenjeni 21. i 41. pešadijskom bataljonu – u prevodu Drugoj brigadi čije sedište je u Kraljevu (pokriva severni deo Kopnene zone bezbednosti) i Četvrtoj, koja je stacionirana u Vranju (zadužena za istočni deo zone). Na terenu idealnom za zasede naročito je neefikasan mitraljez 12,7 mm jer nema takvo razorno i psihološko dejstvo po protivnika kao top 30 mm. To, uostalom, traže i sve ostale armije sveta.

Zašto je SDPR ostao na 12,7 mm, ne zna se, ali nije teško naslutiti odakle je stigao pritisak na vojsku da prihvati „Lazara“ takvog kakav je. Uzgred, kupola sa topom 30 mm morala bi se uvoziti, raspisivati međunarodni tender, a jeftinija varijanta bila bi iz Rusije, gde ona košta između 400 i 500 hiljada dolara, što bi znatno poskupelo cenu „Lazara“. Ne treba, takođe, zaboraviti ni da je bivša JNA imala borbeno vozilo pešadije M-80, koje je u prvobitnoj verziji imalo top od 20 milimetara, pa su ispitivanja pokazala da ima malu vatrenu moć i nova verzija M-80A1 dobila je top od 30 milimetara. Čak je i borbeno oklopno vozilo BOV, koje je koristila vojna policija, imalo na obrtnoj kupoli top trocevac od 20 mm. Ne bez razloga, ali tada su o tome odlučivali stručnjaci, na osnovu brojnih ispitivanja.

Uglavnom, na prikazu novih sredstava uvedenih ili onih koja će se uvesti u vojnu upotrebu Vulin je u izjavi novinarima iskazao zadovoljstvo viđenim, Miloradović se u neizbežnoj parauniformi sa kačketom „šepurio“ i hvalio sve što je proizvedeno, general Mojsilović bio umereno suzdržan, a oficiri stručnjaci iz VTI ionako nisu smeli ništa da komentarišu.

Hajde da se oklopimo

IGRE OKO RATNE OPREME: Parada u Banjaluci

Nije samo Srbija zemlja koja je razvila svoja borbena vozila. Povedeni njenim primerom, to su učinile i Crna Gora i Republika Srpska, svojim projektima „Mašana“ i „Despota“.

„Mašan“, neobično nalik na američki „Hamer“, oklopno je vozilo četvorotočkaš, koji je proizvela kompanija „Montenegro armour group“ iz Bijelog Polja. Premijerno je prikazan 2017, a u avgustu 2018. dat je na ispitivanje vojnoj i civilnoj policiji. Rezultati ispitivanja još nisu poznati.

Na Dan RS, 9. januara u Banja Luci prikazan je oklopni četvorotočkaš „Despot“, koji su udvorički mediji predstavili kao „oklopno čudo“ i „projekat koji je zadivio region“. Imajući u vidu da su, kao i u slučaju SDPR, neki mediji na razne, uglavnom finansijske načine (ali ima i drugih oblika, poput zapošljavanja srodnika) povezani sa tom kompanijom, pa su neumereno i neosnovano hvalili „Lazara“, nije čudo da se to isto dešava i sa „Despotom“, koji proizvodi kompanija „Tehnički remont Bratunac“.

Karakteristike oba vozila nisu poznate, od motora i snage do drugih performansi. Konstruktorima je, izgleda, bilo važno napraviti oklop i što bolji dizajn, „oku prijemčiviji“. Sve to može, kad uđe u upotrebu, biti mač sa dve oštrice, što se u praksi pokazalo na Kosovu 1998. kada je MUP Srbije, suočen sa stalnim napadima iz zasede, odlučio da oklopi ruske džipove UAZ i na njih montira mitraljeze. I to je stvarno bila dobra zaštita, ali samo za puteve, jer na manje prohodnim terenima, za koje su džipovi prvenstveno namenjeni, oni su, zbog težine oklopa i slabog motora, bili praktično neupotrebljivi.

Pametniju stvar od svih napravila je Hrvatska, koja je pokušala da pravi svoje oklopnjake, pa je digla ruke od svega i od Finaca kupila 126 „Patria“. Pored toga, uspeli su da postignu dogovor da ih sklapa fabrika „Đuro Đaković“ u Slavonskom Brodu (sklapali nekad i tenkove M-84), čime su podigli i domaću privredu. Prvobitna verzija hrvatskih „Patria“ imala je isto mitraljez od 12,7 mm, što je izazvalo podsmeh kod vojnih stručnjaka, pa su to vozilo nazivali, a mediji uredno prenosili, najskupljim vojnim kamionom na svetu. Da bi svoje oklopne točkaše doveli pravoj nameni, Hrvati su usvojili odluku da se ide na ugradnju topa od 30 mm, i posle međunarodnog tendera, posao je sklopljen sa Izraelom, a pored topa kojim se upravlja daljinski, iz kabine, na „Patriu“ će biti ugrađen protivoklopni raketni sistem „Spike“, takođe izraelski.

foto: ap