Ko je zagrebački prijatelj Čumeta i Legije uhapšen prošle nedelje u Amsterdamu
Kad čovek petlja sa teškim drogama nikad ne zna šta ga čeka. U to se 12. februara lično uverio Vlado Brkić, kontroverzni zagrebački biznismen iz hercegovačkog sela Klobuka, kad je na amsterdamskom aerodromu uhapšen na osnovu Interpolove poternice za koju nije znao da postoji. Iako formalan razlog hapšenja nema veze sa narkoticima, Brkićeva biografija i niz nedavnih događaja ukazuju da je reč o širokoj akciji presecanja kokainskog puta u Evropu koji poslednjih godina sve češće vodi preko Balkana.
Četrdesetjednogodišnji Brkić bio je tipičan primer Hercegovca koji se tokom vladavine Franje Tuđmana dobro snašao u Zagrebu, navodno švercujući cigarete i kradene automobile. Nije voleo da se slika i nikada nije dao intervju za novine, ali je, prema pričama zagrebačkih kolega, voleo da obilazi noćne klubove i hvali se svojim vezama u podzemlju. Hvalio se i prstenom sa povećim briljantom (5,8 karata) koji je navodno skinut sa ruke pokojnog Josipa Broza Tita (vidi okvir). Brkić je, sem toga, viđan u društvu Hrvoja Petrača, takođe Hercegovca i biznismena, koji trenutno leži u zatvoru zbog otmice, ali i mnogih drugih sličnih likova. Zagrebačka policija ga je više puta zvala na informativne razgovore, naročito nakon nekih spektakularnih obračuna u tamnošnjem podzemlju, ali nikad nije hapšen ni osuđivan; važio je za nedodirljivog. Stoga je Brkićev amsterdamski „pad“ u Hrvatskoj bio udarna vest, ali za ovdašnje čitaoce mnogo su zanimljivije njegove veze sa kolegama iz Srbije koje su, prema pisanju zagrebačke štampe, stare, brojne i razgranate, a zasnovane su uglavnom na trgovini narkoticima naveliko.
Zagrebački „Globus“, naime, tvrdi da poseduje dokument koji su srpski istražni organi sastavili u vreme akcije Sablja, a koji sadrži opširnu priču Ljubiše Buhe Čumeta o njegovim partnerima u Hrvatskoj. Prema citatima iz „Globusa“, Buha je tada rekao da se sa Brkićem poznaje još od pre rata, kada su obojica radili sa kradenim automobilima i cigaretama, i da su njih dvojica kumovi. „Te su veze ojačale u ratu, a nastavile su se i nakon rata…“, navodno je rekao Buha. „Brkić me upoznao i s nizom ostalih, u Zagrebu vrlo uticajnih osoba. Upoznao me sa, kako je rekao, najjačim ljudima u državi: Željkom Bagićem (bivši savetnik hrvatskog predsednika Stjepana Mesića – prim. nov.) i Hrvojem Petračem…“, citira „Globus“ Buhu.
Sem toga, zagrebačka štampa piše da je Brkić bio domaćin Miloradu Ulemeku Legiji posle atentata na Zorana Đinđića, dok se ovaj skrivao u Hercegovini, kao i da je viđan sa Andrijom Draškovićem u Opatiji, gde je Drašković prošle godine više meseci boravio. Inače, Draškoviću se u Beogradu u ponovljenom postupku sudi zbog ubistva člana zemunskog klana Zvonka Plećića u beogradskom restoranu Knez septembra 2000. godine. U ovdašnjoj javnosti dovodio se u vezu sa trgovinom narkoticima, ali on je te navode često demantovao.
Iako je teško proveriti istinitost citiranih navoda iz hrvatske štampe, teško je oteti se utisku da sve pomenute ljude, osim kumstva i gorštačkog porekla, vezuje jedna stvar: kokain. Promet kokaina, naime, zahteva međunarodnu koordinaciju, a hrvatske luke i brodovi su sve češće sredstvo kojim beli prah iz Južne Amerike stiže do zapadnoevropskih potrošača. Samo dva dana nakon što je Brkić uhapšen u Amsterdamu, španska policija je na brodu OCT Čelendžer u luci Almerija zaplenila četiri tone kokaina, u jednoj od najspektakularnijih akcija te vrste u poslednje vreme. Čelendžer je plovio za Grčku, i nominalno je bio u vlasništvu jedne finske kompanije, ali su ga mesec dana pre zaplene za keš (350.000 dolara) kupila dvojica Splićana. Brod je uzapćen pre nego što je transakcija zvanično upisana u Lojdov registar, a za misterioznim Splićanima, koji su po svemu sudeći Fincima ostavili lažne podatke, još uvek se traga.
Prema pisanju „Slobodne Dalmacije“, Brkić je još otkad je Buhin iskaz dostavljen hrvatskoj policiji bio pod nadzorom ondašnjih organa, ali i inostranih službi za suzbijanje narkotika, naročito američke DEA (Drug Enforcement Agency). „Slobodna“ tvrdi da je Brkićevo hapšenje u direktnoj vezi sa zaplenom kokaina na Čelendžeru.
I slučaj Stanislave Čočoroske, u čijem su tovaru farbe makedonski carinici na kosovskoj granici prošlog meseca našli gotovo pola tone ove droge, ima hrvatski ugao. Kokain je iz Venecuele dopremljen brodom „Lošinj“ u vlasništvu Lošinjske plovidbe, da bi tek u luci Bar bio pretovaren na kamion. I u ovom slučaju destinacija je bila Grčka, ali su u transportu učestvovale kriminalne grupe iz čitavog regiona, koristeći meke granice, potkupljivu policiju i, naravno, kumovske veze. Čočoroska je, usput budi rečeno, bila kuma udovici pokojnog Željka Ražnatovića Arkana.
Kad se sve sabere i oduzme, jasno je da ove velike zaplene ne mogu biti slučajne i da su deo šire operacije čije ćemo kodno ime verovatno saznati tek kad sve bude gotovo. Do tada, kumovi i kume bi dobro učinili da se pripaze i da izbegavaju da prelaze državne granice. Zlu ne trebalo.
Priča da je Josipu Brozu Titu nakon smrti ukraden prsten sa velikim dijamantom i da ga je kupio jedan hrvatski kolekcionar pojavila se u javnosti pre tri godine, posredstvom hrvatskog nedeljnika „Nacional“. „Prsten, čiji je samo dijamant, bez povijesne vrijednosti, procijenjen na 250 tisuća dolara, nalazi se u Hrvatskoj, u vlasništvu je hrvatskog kolekcionara i velikog poklonika lika i djela Josipa Broza Tita, koji je želio ostati anoniman. Taj mlađi zagrebački poduzetnik kupio ga je u Beogradu na crnom tržištu 1998, plativši ga 55 tisuća njemačkih maraka i pridodavši toj cijeni još i Jeep Grand Cherokee. To je sve zajedno iznosilo oko 100 tisuća DEM“, pisao je ovaj list.
Nakon što je priču preuzela beogradska štampa, izrazivši sumnju u njenu autentičnost, glavni i odgovorni urednik „Nacionala“ Ivo Pukanić je požurio da je potvrdi. „Ne samo da lično poznajem kolekcionara, u čijem je sad vlasništvu Titov prsten, već sam i sam taj prsten video i držao u ruci“, izjavio je, ali je uporno odbijao da kaže ime novog vlasnika.
U Hrvatskoj se, međutim, odavno znalo da je prsten kupio Vlado Brkić, blizak Pukanićev prijatelj. Tek kada je Brkić uhapšen, saznala se puna istina: prsten jeste nekad bio Titov, ali nije mu bio skinut sa prsta nakon smrti. Reč je u stvari o briljantu koji je Broz ko zna kada poklonio jednoj svojoj sekretarici, a ona ga je devedesetih godina prodala Branku Lainoviću Lajavom, upokojenom novosadskom gangsteru i bivšem prijatelju Ljubiše Buhe. Buha je zatim ubedio Lainovića da ovaj komad nakita proda Brkiću, uz priču da je skinut sa Titovog prsta.
Inače, ništa osim briljanta na tom prstenu nije originalno, jer je Lainović dao da se napravi u jednoj novosadskoj zlatari kako bi ličio na Titov. Briljant, težak 5,8 karata, brušen je u Izraelu.
D. A.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
