Ko je zagrebački prijatelj Čumeta i Legije uhapšen prošle nedelje u Amsterdamu
Kad čovek petlja sa teškim drogama nikad ne zna šta ga čeka. U to se 12. februara lično uverio Vlado Brkić, kontroverzni zagrebački biznismen iz hercegovačkog sela Klobuka, kad je na amsterdamskom aerodromu uhapšen na osnovu Interpolove poternice za koju nije znao da postoji. Iako formalan razlog hapšenja nema veze sa narkoticima, Brkićeva biografija i niz nedavnih događaja ukazuju da je reč o širokoj akciji presecanja kokainskog puta u Evropu koji poslednjih godina sve češće vodi preko Balkana.
Četrdesetjednogodišnji Brkić bio je tipičan primer Hercegovca koji se tokom vladavine Franje Tuđmana dobro snašao u Zagrebu, navodno švercujući cigarete i kradene automobile. Nije voleo da se slika i nikada nije dao intervju za novine, ali je, prema pričama zagrebačkih kolega, voleo da obilazi noćne klubove i hvali se svojim vezama u podzemlju. Hvalio se i prstenom sa povećim briljantom (5,8 karata) koji je navodno skinut sa ruke pokojnog Josipa Broza Tita (vidi okvir). Brkić je, sem toga, viđan u društvu Hrvoja Petrača, takođe Hercegovca i biznismena, koji trenutno leži u zatvoru zbog otmice, ali i mnogih drugih sličnih likova. Zagrebačka policija ga je više puta zvala na informativne razgovore, naročito nakon nekih spektakularnih obračuna u tamnošnjem podzemlju, ali nikad nije hapšen ni osuđivan; važio je za nedodirljivog. Stoga je Brkićev amsterdamski „pad“ u Hrvatskoj bio udarna vest, ali za ovdašnje čitaoce mnogo su zanimljivije njegove veze sa kolegama iz Srbije koje su, prema pisanju zagrebačke štampe, stare, brojne i razgranate, a zasnovane su uglavnom na trgovini narkoticima naveliko.
Zagrebački „Globus“, naime, tvrdi da poseduje dokument koji su srpski istražni organi sastavili u vreme akcije Sablja, a koji sadrži opširnu priču Ljubiše Buhe Čumeta o njegovim partnerima u Hrvatskoj. Prema citatima iz „Globusa“, Buha je tada rekao da se sa Brkićem poznaje još od pre rata, kada su obojica radili sa kradenim automobilima i cigaretama, i da su njih dvojica kumovi. „Te su veze ojačale u ratu, a nastavile su se i nakon rata…“, navodno je rekao Buha. „Brkić me upoznao i s nizom ostalih, u Zagrebu vrlo uticajnih osoba. Upoznao me sa, kako je rekao, najjačim ljudima u državi: Željkom Bagićem (bivši savetnik hrvatskog predsednika Stjepana Mesića – prim. nov.) i Hrvojem Petračem…“, citira „Globus“ Buhu.
Sem toga, zagrebačka štampa piše da je Brkić bio domaćin Miloradu Ulemeku Legiji posle atentata na Zorana Đinđića, dok se ovaj skrivao u Hercegovini, kao i da je viđan sa Andrijom Draškovićem u Opatiji, gde je Drašković prošle godine više meseci boravio. Inače, Draškoviću se u Beogradu u ponovljenom postupku sudi zbog ubistva člana zemunskog klana Zvonka Plećića u beogradskom restoranu Knez septembra 2000. godine. U ovdašnjoj javnosti dovodio se u vezu sa trgovinom narkoticima, ali on je te navode često demantovao.
Iako je teško proveriti istinitost citiranih navoda iz hrvatske štampe, teško je oteti se utisku da sve pomenute ljude, osim kumstva i gorštačkog porekla, vezuje jedna stvar: kokain. Promet kokaina, naime, zahteva međunarodnu koordinaciju, a hrvatske luke i brodovi su sve češće sredstvo kojim beli prah iz Južne Amerike stiže do zapadnoevropskih potrošača. Samo dva dana nakon što je Brkić uhapšen u Amsterdamu, španska policija je na brodu OCT Čelendžer u luci Almerija zaplenila četiri tone kokaina, u jednoj od najspektakularnijih akcija te vrste u poslednje vreme. Čelendžer je plovio za Grčku, i nominalno je bio u vlasništvu jedne finske kompanije, ali su ga mesec dana pre zaplene za keš (350.000 dolara) kupila dvojica Splićana. Brod je uzapćen pre nego što je transakcija zvanično upisana u Lojdov registar, a za misterioznim Splićanima, koji su po svemu sudeći Fincima ostavili lažne podatke, još uvek se traga.
Prema pisanju „Slobodne Dalmacije“, Brkić je još otkad je Buhin iskaz dostavljen hrvatskoj policiji bio pod nadzorom ondašnjih organa, ali i inostranih službi za suzbijanje narkotika, naročito američke DEA (Drug Enforcement Agency). „Slobodna“ tvrdi da je Brkićevo hapšenje u direktnoj vezi sa zaplenom kokaina na Čelendžeru.
I slučaj Stanislave Čočoroske, u čijem su tovaru farbe makedonski carinici na kosovskoj granici prošlog meseca našli gotovo pola tone ove droge, ima hrvatski ugao. Kokain je iz Venecuele dopremljen brodom „Lošinj“ u vlasništvu Lošinjske plovidbe, da bi tek u luci Bar bio pretovaren na kamion. I u ovom slučaju destinacija je bila Grčka, ali su u transportu učestvovale kriminalne grupe iz čitavog regiona, koristeći meke granice, potkupljivu policiju i, naravno, kumovske veze. Čočoroska je, usput budi rečeno, bila kuma udovici pokojnog Željka Ražnatovića Arkana.
Kad se sve sabere i oduzme, jasno je da ove velike zaplene ne mogu biti slučajne i da su deo šire operacije čije ćemo kodno ime verovatno saznati tek kad sve bude gotovo. Do tada, kumovi i kume bi dobro učinili da se pripaze i da izbegavaju da prelaze državne granice. Zlu ne trebalo.
Priča da je Josipu Brozu Titu nakon smrti ukraden prsten sa velikim dijamantom i da ga je kupio jedan hrvatski kolekcionar pojavila se u javnosti pre tri godine, posredstvom hrvatskog nedeljnika „Nacional“. „Prsten, čiji je samo dijamant, bez povijesne vrijednosti, procijenjen na 250 tisuća dolara, nalazi se u Hrvatskoj, u vlasništvu je hrvatskog kolekcionara i velikog poklonika lika i djela Josipa Broza Tita, koji je želio ostati anoniman. Taj mlađi zagrebački poduzetnik kupio ga je u Beogradu na crnom tržištu 1998, plativši ga 55 tisuća njemačkih maraka i pridodavši toj cijeni još i Jeep Grand Cherokee. To je sve zajedno iznosilo oko 100 tisuća DEM“, pisao je ovaj list.
Nakon što je priču preuzela beogradska štampa, izrazivši sumnju u njenu autentičnost, glavni i odgovorni urednik „Nacionala“ Ivo Pukanić je požurio da je potvrdi. „Ne samo da lično poznajem kolekcionara, u čijem je sad vlasništvu Titov prsten, već sam i sam taj prsten video i držao u ruci“, izjavio je, ali je uporno odbijao da kaže ime novog vlasnika.
U Hrvatskoj se, međutim, odavno znalo da je prsten kupio Vlado Brkić, blizak Pukanićev prijatelj. Tek kada je Brkić uhapšen, saznala se puna istina: prsten jeste nekad bio Titov, ali nije mu bio skinut sa prsta nakon smrti. Reč je u stvari o briljantu koji je Broz ko zna kada poklonio jednoj svojoj sekretarici, a ona ga je devedesetih godina prodala Branku Lainoviću Lajavom, upokojenom novosadskom gangsteru i bivšem prijatelju Ljubiše Buhe. Buha je zatim ubedio Lainovića da ovaj komad nakita proda Brkiću, uz priču da je skinut sa Titovog prsta.
Inače, ništa osim briljanta na tom prstenu nije originalno, jer je Lainović dao da se napravi u jednoj novosadskoj zlatari kako bi ličio na Titov. Briljant, težak 5,8 karata, brušen je u Izraelu.
D. A.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
