Mesto ministra kulture je verovatno jedina pozicija u vlasti za koju se izjavljuje da je "zapala" prilikom podele funkcija zato što je niko drugi nije hteo, što se nikada nije čulo za mesto ministra policije, finansija ili inostranih poslova. Zvuči logično da svako više želi da u rukama ima realne poluge moći i finansija, ali kultura je ipak mesto gde su se vodile i vode mnoge odsudne bitke
Često se kaže da su se buduća događanja u SFRJ mogla naslutiti po onome što se dešavalo na sportskim terenima, ali ključni deo drame se mnogo više odvijao na kulturnim borilištima. Predznaka buduće oluje bilo je mnogo, neki od njih su potpuno pali u zaborav pod teretom silnih istorijskih dešavanja. U maju 1989. je u Domu omladine u Beogradu održana tribina „Da li je Sveti Sava tabu tema?“, na kojoj je pored pisca drame Siniše Kovačevića učestvovao i Dragan Jovanović, pisac romana o bogumilima. Delove drame Siniše Kovačevića Sveti Sava, vadeći iz celine korišćene psovke i napadajući autora, objavili su pojedini listovi. Od samog početka dobacivanja iz publike bila su usmerena najviše ka Siniši Kovačeviću. On je uzalud pokušavao da „diskusiji“ da miran ton i objasni šta je dramom želeo da kaže, horsko vređanje preraslo je u pravi verbalni linč, a fizički obračun sa autorima jedva je sprečilo obezbeđenje Doma omladine. U publici nisu bili organizovani provokatori, kao što se desilo godinu dana kasnije tokom prekida predstave Sveti Sava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, događaju koji je u javnosti mnogo više odjeknuo. Bio je to autentični vox populi, različite starosne i socijalne strukture, pravi presek ondašnje javnosti u Srbiji.
Kao rečit simbol državne kulturne politike tih godina može se izdvojiti i film Boj na Kosovu, pseudoistorijski kič snimljen da uveliča proslavu šest vekova od Kosovske bitke i ubrizga dodatnu injekciju adrenalina u već homogenizovanu masu. Paradoksalno, od filma je kao najpoznatiji deo ostala pesma Himna kosovskih junaka, koju je kao svoju himnu preuzela Jedinica za specijalne operacije. Dokazujući da se istorija drugi put ponavlja kao farsa, film je potegnut ponovo na televiziji Pink drugog dana referenduma, kada je izgledalo da će broj izašlih birača biti nedovoljan da podrži ustav.
Spisku crnih tačaka na kulturno-političkoj mapi Srbije mogao bi se dodati i težak poraz Borislava Pekića na izborima za mesto poslanika u Skupštini Srbije u Rakovici 1991, gde mu je protivkandidat bio Vojislav Šešelj. Pekić je dobio manje glasova čak i od drugoplasiranog člana SPS-a, anonimnog radnika iz Rakovice. A onda je progovorilo oružje…
DEVETI MART: Posle prvih višestranačkih izbora na mesto ministra kulture u Vladi Srbije, konsituisane 11. februara 1991, izabran je Radomir Bajo Šaranović, profesor beogradskog Fakuleta dramskih umetnosti, televizijski, pozorišni i filmski reditelj. Na čelu vlade bio je Dragutin Zelenović, upamćen po viziji brzih pruga Srbije koja i danas uveseljava svakog putnika na železnici. Demonstracije održane 9. marta 1991. su u sukob vlasti i opozicije uključile i kulturne institucije. Tadašnja upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović je tokom demonstracija otvorila vrata ove ustanove čelnicima opozicionih partija, a Vuk Drašković je sa balkona uputio čuveni poziv na juriš. Posle tih događaja, Vida Ognjenović je smenjena sa mesta upravnika. Dok je zemlja gorela u štrajkovima, demonstracijama i nadolazećim ratovima, vlada se čak tri puta „rekonstruisala“. Već prilikom prve rekonstrukcije, decembra 1991, za premijera je izabran Radoman Božović, a Šaranovića je zamenio Miodrag Đukić.
Đukić je bio, i ostao, otelotvorenje balkanskog kulturno-političkog sna, uvek pri vrhu, retko u najisturenijim redovima. Njemu je pripala čast da na osnivačkom kongresu predloži Slobodana Miloševića za prvog predsednika novoformiranog SPS-a, a mesto ministra kulture bio je sledeći logičan korak u karijeri. U vreme dok je bio ministar, od Vlade Srbije dobio je stan na Vračaru. O svom ministrovanju Đukić je rekao: „Skoro svakodnevno su tražili moju ostavku, čak i tadašnji predsednik vlade, ali ja to nisam shvatao tragično.“ Đukić, diplomirani dramaturg, bio je stalno zaposlen kao direktor u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu pre i posle svog ministrovanja, a 2001. se penzionisao.
REPUBLIKANAC: Međutim, ni u penziji Đukić ne miruje. Na sajtu Republikanske unije naveden je kao predsednik te političke organizacije, a u detaljima zvanične biografije piše da sada radi kao profesor istorije religija na Akademiji „Braća Karić“, da je predsednik predsedništva KPZ-a Beograda i Udruženja dramskih pisaca Srbije, kao i da obavlja niz drugih funkcija. Unija se oglašavala povodom referenduma u Crnoj Gori saopštenjem pod nazivom „O izdaji“, povodom „ubistva izvršenog od strane Međunarodnog tribunala u Hagu“, čestitala Bušu na drugom mandatu, izražavala želju i spremnost za uspostavljanje intenzivne saradnje sa Republikanskom partijom SAD… U časopisu „Drama“, Đukić je izneo i svoje mišljenje o novinarima: „Novinari, to najveće društveno zlo zemlje, tradicionalno grade i razaraju Potemkinova sela, servirajući nam virtuelnu vatru demokratije koja ne dopušta improvizaciju i napuštanje demonskog kružnog toka – circulus vitiosus.“
Novu vladu Srbija je dobila u februaru 1993, a za predsednika je izabran Nikola Šainović. Ova vlada je trajala samo osam meseci, a za njeno ime se vezuje dotad nezabeležena inflacija. Vlast kao da je rešila da dokusuri stanovništvo i istrese mu poslednju paru iz džepa, pa je pred egzistencijalnim strahom od postojanja retko ko razmišljao o kulturi. Otkazivanje predstava u većini pozorišta u Srbiji u znak protesta zbog šovinističkog napada na glumca Irfana Mensura vlast je jedva registrovala.
ĐOKO NASILNI: U takvoj atmosferi je svoje ministarske dane proveo Đoko Stojičić, čovek isto tako impresivne biografije kao i njegov prethodnik. Kao u njegovoj pesmi Nemoj ništa na silu/ Pusti nek sve teče/ Bol počinje kad se rane zaleče/ Nemoj ništa na silu/ Miruj da bi čuo dva vodena toka/ Svuda nas okolo zavera čeka…, Stojičić je slušajući sve tokove i motreći na zavere decenijama bio jedan od nezaobilaznih kadrova čije se ime provlačilo u mnogim slučajevima kada je kultura bila u pitanju.
Magistrirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, karijeru počeo kao omladinski rukovodilac, pa urednik lista „Student“. Biografiju aktivnog društveno-političkog radnika pune mesta sekretara UKSK-a Beogradskog univerziteta, predsednika CK Saveza omladine Srbije, mesto direktora Republičkog zavoda za međunarodnu, naučnu, prosvetnu saradnju… Pominje ga u sećanjima Nikola Jevtić, koji je režirao predstavu Braća Karamazovi u Narodnom pozorištu 1980, kao čoveka koji se ispred Programskog saveta Narodnog pozorišta zalagao da se premijera otkaže (što je i učinjeno). I posle Osme sednice bio je na pravom kursu, pa ga je početkom 1988. Milošević poslao da „rekonstruiše“ redakciju nedeljnika „NIN“. Uporedo sa društveno-političkom karijerom, nije zapostavljao ni literarnu. Govorio je da ima objavljenih „dvadeset i nekoliko“ knjiga pesama, putopisa, eseja, antologija…
U Stojičićevoj ministarskoj karijeri najviše se pamti njegovo zalaganje da se radnicima u institucijama kulture u paket pomoći osim pirinča, ulja i deterdženta ubaci i pasta za zube. Posle ministarske, posvetio se diplomatskoj karijeri i 1994. postao ambasador SRJ u Pragu. Na tom mestu ga je zatekao i 5. oktobar 2000, a Stojičić je odmah podržao nove vlasti. Ipak se vraća u zemlju sledeće godine. Po povratku se posvetio književnoj karijeri, njegova knjiga Srpske narodne izreke u izdanju „Novosti“ sa 29.148 „bisera narodnog umotvorstva“ upravo se prodaje na kioscima.
LEPŠE S VLADOM: Vlada Mirka Marjanovića izabrana je u martu 1994, i bila je prva koja je opstala ceo mandat. I te godine su obeležili traumatični događaji, kao što su masovan egzodus Srba iz Hrvatske posle sloma Republike Srpske Krajine i višemesečnih demonstracija zbog krađe glasova na lokalnim izborima krajem 1996. Ministarka kulture u toj vladi bila je Nada Popović-Perišić, čija karijera je do tada bila mnogo više ispunjena stručnim nego političkim radom, za razliku od njenih prethodnika. Diplomirala je na Filološkom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Više godine je radila kao lektor za srpskohrvatski jezik na univerzitetima u Francuskoj, bila gostujući profesor na univerzitetima u SAD i Francuskoj…
Ono po čemu će Nada Popović-Perišić ostati najviše zapamćena je pompezna i preskupa kampanja „Lepše je s kulturom“ kojom je pokušala da redefiniše pojam kulture u Srbiji. Ostaje nedoumica kako je ministarka zamišljala da putem bilborda i tv-spotova izvede plemenitu nameru kulturnog prevaspitavanja Srba, masovno uvaljanih u blato neukusa, kiča, turbo-folka, kada je suština vladavine partije kojoj je i sama pripadala bio kič koji je taj jad i proizveo.
Zbog pokušaja da kao šund oporezuje novokomponovanu narodnu muziku, ministarka se zamerila i nekim saborcima na levici. Zorica Brunclik, folk-pevačica, 1999. je izjavila: „Ministar kulture, zaboravila sam njegovo ime, hteo je da spreči sve promene koje su se dešavale u narodnoj muzici, pa i moje pojavljivanje. Za novu muziku uveden je porez na šund. Tim embargom ministar kulture suprotstavljao se prirodnim promenama u narodnoj kulturi. Narod je, međutim, moje ploče kupovao još više, jer su bile skuplje, pa su ljudi mislili da su i vrednije.“
Što se tiče davanja sredstava institucijama kulture od strane ministarstva u to vreme Jovan Ćirilov, selektor Bitefa, kaže: „Nada Popović-Perišić je takođe bila jedna vrsta ketmana. Ona je sa njima bila dobra koliko je morala i htela, jer je bila za tu ideologiju, a pomagala je kulturu. Ona je bila jedan od ministara koji bi ispunio sve što bi obećao. Bila je vrlo fer u tom pogledu, za razliku od obećanja Željka Simića koje ništa nije značilo.“
Posle završetka mandata, Nada Popović-Perišić je od 1999. do 2001. bila ambasador SRJ u sedištu UNESCO-a u Parizu, potom je od 2002. do 2004. godine predavala u Francuskoj u zvanju gostujućeg profesora, a sada radi kao profesor na univerzitetu Singidunum, gde je dekan Fakulteta za medije i komunikacije.
Ime bivše ministarke se 2001. pominjalo u štampi i drugim povodima, kao u aferi iz sredine devedesetih povodom dodele kredita Beobanke po zvaničnom deviznom kursu, višestruko nižem od realnog.
HITROMISLEĆI SIMIĆ: Nova vlada formirana je u oktobru 1998. Sled tragičnih događaja nije se prekidao ni u ovom periodu, da bi kulminirao tromesečnim bombardovanjem Srbije od strane NATO-a u proleće 1999.
Ministar kulture tada je bio Željko Simić, još jedna ličnost burne političke karijere. Doktorirao je na Pravnom fakultetu, još kao gimnazijalac pisao za „Student“, kao mlad dospeo u „Belu knjigu“ Stipe Šuvara zbog polemike s tadašnjom vlašću. Bio je urednik „Vidika“, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika u listu Marksistička misao i višegodišnji saradnik u „NIN-u“. Savetnik Slobodana Miloševića bio je od 1989. do 1993, posle čega postaje potpredsednik u saveznoj vladi, ali septembra 1994. „iščezava“ iz vlade. Iz politike prelazi u sport, dolazeći na čelo Vaterpolo saveza Jugoslavije, ali tu funkciju gubi zbog debakla na olimpijadi u Atlanti 1996. U politiku se vraća 1997, a oktobra 1998. postaje ministar za kulturu.
Željko Simić je potpuno odgovarao pučkoj viziji intelektualca kao čoveka koji je toliko učen da ga običan svet ne razume kad govori. I oni dobro obrazovani kroz gustu šumu Simićevih rečenica teško su se probijali čak i uz upotrebu Vujaklijinog rečnika. Govor mu je postajao nešto jasniji tek kada je trebalo hvaliti predsednika. „Predsednik Milošević je hitromisleći čovek koji vrlo realistično misli i apsolutno dobro i iznijansirano oseća strukturu države. Ima umeće da čuje različite sudove, ali u sebi nikad nisam čuo glas protesta protiv njegove vizionarske politike.“
Komentarišući vreme koje je proveo kao ministar, Simić je na tribini „Politika između umetnosti i kulture“, održanoj 4. februara ove godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na kojoj su pored njega učestvovala još dva bivša ministra kulture, Nada Popović-Perišić i Branislav Lečić, kao i sadašnji ministar Dragan Kojadinović, rekao: „Ulagao sam ogromne napore da ugasim tribalistički duh u tom društvu koji se nije rodio ni 1998. kad sam postao ministar, niti se rodio 1990, nego vuče koren iz sistema koji smo valjda abolirali a isto tako je bio u znaku vrlo teške i masivne diktature.“ Mandat Željka Simića ipak neće biti zapamćen po borbi protiv tribalizma, već po jedinstvenom slučaju spajanja funkcija ministra kulture i upravnika Narodnog pozorišta. Pošto je vlada sa mesta upravnika smenila Nebojšu Bradića, Simić je postavljen na njegovo mesto.
Posle petog oktobra 2000. Simić se malo pojavljivao u javnosti, sve dok nije postao učesnik bizarnog skandala koji je 11. septembra 2001. na mnogim televizijama bio važnija vest od terorističkog napada na Njujork. Policija je medijima dostavila video-kasetu na kojoj se vidi kako Simić u kući svog prijatelja sa stola uzima i stavlja u džepove nešto novca. Poslednjih godina je čaršija ispirala usta nagađanjima da li je Simić glavni junak romana koji je napisala njegova bivša supruga, a sam Simić je napisao roman pod nazivom Lopovska posla.
UBRZANJE: U prelaznoj vladi formiranoj posle 5. oktobra ministar za kulturu bio je Milan Komnenić. Mada je na ovoj funkciji proveo svega nekoliko meseci, sagovornici „Vremena“ navode da je tada učinjeno nekoliko pozitivnih akcija, kao što je otkup slika za spaljenu i opljačkanu Narodnu skupštinu.
Prva vlada posle 5. oktobra dočekana je s velikim nadama i očekivanjima. Izgledalo je da je vreme tragičnih događaja konačno prošlo, ali ovaj period ostaće obeležen još jednom tragedijom – ubistvom premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003.
Ministar kulture u vladi Zorana Đinđića bio je poznati glumac Branislav Lečić, koji je iza sebe imao niz zapaženih uloga na filmu i u pozorištu. Na „veliku“ političku scenu Lečić je stupio 9. marta 1991, kada se u vreme demonstracija popeo na Terazijsku česmu da održi govor i sa te česme nije sišao sledećih nekoliko dana.
ODVAJANJE PINKA: Od prve „normalne“ vlade posle pada Miloševića očekivalo se da pokrene procese reformi u oblasti kulture. Ocene o tome koliko su ta očekivanja ispunjena su protivrečne. Lečić je tvrdio da je spasavanje nacionalne kulture krenulo od popravki crepova, oluka, urušenih zidova. „Zatečeno stanje su obeležili etatizacija i politizacija kulture, jednom rečju – izlovanost, zapuštenost i zastarelost ustanova, što je očigledno vrlo prisutno i danas.“ Jedan od prvih medija koji je Lečić kao ministar kulture posetio bio je TV Pink, što je teško razočaralo veliki broj pristalica nekadašnje opozicije, ali gostovanja predstavnika vlasti na toj televiziji koja je doživljavana kao jedan od simbola kulturnog sunovrata Srbije brzo su postala svakodnevica, pokazujući da se oštra linija koja je nekad delila „državnu“ i „opozicionu“ kulturu izgubila mnogo brže i lakše nego što je iko mogao pretpostaviti.
Ubistvo Zorana Đinđića dovelo je do uvođenja vanrednog stanja u zemlji, a Ministarstvo kulture je u tom periodu mnogo više preuzelo brigu o delatnosti iz drugog dela svog imena – informisanje.
Posle završetka ministarske karijere Lečić se vratio svom osnovnom pozivu – glumi. Da je Lečić i predsednik upravnog odbora Avala filma šira javnost je saznala tek kada je u štampi počela rasprava o „zajedničkom poslovnom poduhvatu“ sa firmom Stadluks investment iz Luksemburga. Bilo je predviđeno spajanje ove dve firme, ali onda je po medijima počelo prepucavanje oko toga ko je hteo da utopi firmu za male pare a ko da iskorišćava postojeće stanje, ko su pravi gospodari Avala filma a ko suvlasnici u luksemburškoj firmi…
ČIČA OD VOSKA: Da je nemoguće da se za mandata ministra kulture ne desi nešto tragično osvedočio se i Dragan Kojadinović. U noći kada je postavljen na tu funkciju izgoreo je veliki deo Hilandara, a dva meseca posle toga usledilo je martovsko nasilje na Kosovu.
Kojadinović je diplomirao na Odseku za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik Filološkog fakulteta. Godinama se bavio novinarstvom, početkom 1990. imenovan je za direktora i odgovornog urednika Studija B. Jedan je od osnivača NUNS-a i novinske agencije Beta, glavni je i odgovorni urednik televizije Metropolis, a vlasnik je i pekarske radnje u Beogradu. Dilemu otkud on na mestu ministra kulture sam je razrešio: „Vi svi znate kako je do toga došlo. Koalicija, koalicioni sporazumi, podela koja liči pomalo na podelu plena.“
Kao i u slučaju njegovih prethodnika, javnost se više bavila detaljima iz ministrovog okruženja nego radom samog ministarstva. Tome je i sam doprinosio, i postupcima i rečima. Pred svoju kancelariju postavio je, između ostalih, i veliku voštanu figuru đenerala Draže, u iskrenim iskazima je donekle prednjačio u razgovoru i na tribini u paviljonu Veljković. „Postoji diskreciono pravo ministra, postoje načini dodeljivanja sredstava koji mi se uopšte ne sviđaju, i ja sam na razne pritiske delio sredstva, toga je bilo i toga će biti. “ Što se tiče rada ministarstva, Kojadinović kaže da je pokušao da nastavi ono što je Lečić započeo pre njega, ali se njegovi prethodnici nisu složili sa tim tvrdnjama.
Na tribini u Paviljonu Veljković niko od ministara nije uspeo da obrazloži šta su zaista bili ciljevi kulturne politke u periodu dok su obavljali tu funkciju, svako je uglavnom nabrajao uspehe pravdajući neuspehe vanrednim okolnostima. Možda je najbolju definiciju decenijskog rada ministarstva dala Ljiljana Šop, zamenica Dragana Kojadinovića, citirajući rečenicu koju je izgovorio neimenovani ruski političar: „Radili smo kako smo mislili da je najbolje, a ispalo je kao obično.“
Pokušali smo da u razgovoru sa nekim ličnostima koje su u našoj kulturi dugo prisutne dobije njihove ocene o kulturnoj politici.
Rambo Amadeus: I kulinarstvo je kultura
Mora da se šalite. Niko ozbiljan ne bi postavio ovakvo pitanje, odgovorio je muzičar Rambo Amadeus na molbu „Vremena“ da oceni kulturnu politiku vođenu u Srbiji do 2000. Za kulturnu politiku od 2000. do danas, Rambo Amadeus kaže: „Mislim da se radi sa dobrim namjerama, treba puno vremena da prođe da bismo vidjeli opipljive rezultate. Prvo što mi pada na pamet je da su Leka i Kojadin ministri demokratskog ambijenta. Teško je bilo djelovati u zatečenom haosu, ali mislim da su i jedan i drugi postigli određene rezultate. Ja bih volio da se radi više manjih projekata a ne manje većih projekata, prosto, strategija bi mi bila malo šarenija, ali opet, kažem, nije problem do ministara nego do umjetnika. Uglavnom oni najdosadniji, najnetalentovaniji su i najuporniji u pisanju nekih projekata i okapavanju po kancelarijama ministarstava kulture, pa oni i realizuju neke svoje projekte, a najtalentovaniji imaju neki svoj kapric i nikako da apliciraju sa nekim projektom, u strahu da se ne poistovjete sa ovim prethodno navedenima.“
O najboljem načinu vođenja kulturne politike u Srbiji u narednom periodu Rambo Amadeus kaže: „Mislim da se ne treba mnogo mješati sa nekim komesarskim planovima i smjernicama. Pogledajte, naši najbolji i najuspješniji su praktično samonikli bez ičije pomoći.
Lovu treba raspoređivati pomalo mnogima, da se izbjegne megalomanija, koju krasi svako društvo u tranziciji, gdje nekoliko državnih umjetnika pravi neke giga-mega spektakle koji nikom zapravo nisu zanimljivi. Malo manje para da se daje komercijalnoj filmskoj industriji, malo više nekomercijalnoj. Da najbolji studenti i mladi umjetnici dobiju priliku da putuju, da vide malo kako izgleda šareni svijet. A oni će najbolje znati šta i kako treba da rade. Uostalom, kultura je mnogo širi pojam od umjetnosti, za mene je i kulinarstvo kultura, a nisam čuo da je ijedan uspješni ugostitelj tražio pomoć od ministarstava, a po hrani i zabavi u kafanama sigurno smo među prvima u svijetu.“
Branko Kukić, izdavač i glavni i odgovorni urednik časopisa „Gradac“
Izraz „kulturna politika“ sam po sebi je protivrečan. Prvo, kultura jednog društva stvara između ostalog politiku i političare, a drugo, voditi nekakvu politiku u kulturi znači sputavati stvaralaštvo, usmeravati slobodu stvaralaštva, što po prirodi stvari vodi jednom obliku autocenzure. Posledice takve ideje očigledne su bile u totalitarnim sistemima kakvi su bili nacizam, fašizam i komunizam, u kojima je politkult bio mera svih stvari. Kada je reč o našem slučaju, dakle o društvu koje je kulturno zapušteno, kao najvažnji oblik kulture shvata se sve što je narodno – narodno pozorište, narodni muzej, hor narodne armije, narodna radinost, narodne pesme i igre, narodni univerzitet… A u stvari, kultura potiče od pojedinaca čija se imaginacija dalje reflektuje koncentričnim krugovima. Mogući plan kulture vidim, s jedne strane, u tome da se dugoročno stimuliše sve ono što je odraz vremena, ono što je savremeno i novo, a nije pomodarstvo, a s druge, ono što predstavlja etos jednog duhovnog prostora, ono što je specifičnost koja bi bila zanimljiva za druge duhovne prostore. Suština je u tome da se ta dva polariteta usklade s merom. Jer, isključivost je pogubna za kulturu.
Budući da je kultura u osnovi svakog razvijenog društva, ovde su neminovne radikalne promene. Kada se pronela vest o 5. oktobru, odmah je trebalo postaviti ne jednog, nego nekoliko ministara kulture za raščišćavanje! Danas je svima jasno da kulturu nije mogao da usmeri i uskladi jedan srpski glumac. Ne bi je spasio ni Čarli Čaplin!
S druge strane, pogrešno je mišljenje da je kultura samo ono što pripada umetnosti. U opštem smislu, ona podrazumeva i kulturu ponašanja, kulturu dijaloga, kulturu rada, kulturu odevanja i ishrane, kulturu obrazovanja, odnosa prema prirodi… Kultura i društvo su međuzavisni. Vizija i snaga društva su zasnovani na kulturi. To kod nas nikada nije shvaćeno. Odnosno, bilo je uputno da ideologija i vlast koriste kulturu za dodvoravanje jednom u suštini nekulturnom i neobrazovanom narodu. A tada se po pravilu sve pogrešno prima i razumeva. I onda dobijete Guču!
Branko Vučićević, prevodilac
Kada govorimo o kretanju od temelja, šta god se mislilo o događajima posle 1945. ipak se tada radilo na nekim fundamentalnim stvarima kao što je borba protiv analfabetizma. To su neke stvari koje polažu temelje kulturi. Na kraju je došao neki trenutak kada je po statistikama UNESKO-a Jugoslavija spadala u sam vrh po broju prevedenih knjiga u odnosu na veličinu teritorije.
S druge strane, uprkos svemu onome što se događalo za vreme Slobe, koliko god to moglo biti sumnjivo po izvorima finansiranja, ipak su postojali etički poduhvati različitog formata, u smislu da ne možemo da ne izdajemo knjige, snimamo filmove… Pitanje je kakvi su bili rezultati, ali kao poriv je bilo ohrabrujuće. Zbog toga smo mi potrošači kulturnih proizvoda imali malo olakšan život. Dešavale su se neke čudne stvari, pričalo se da su oni finansirali Kusturicu, međutim, iznenadili bi se kada bi videli šta je sve finansirano. Snimalo se puno filmova i onda i danas, ali nema bioskopa, to je čardak ni na nebu ni na zemlji. Naša kultura deluje kao Potemkinovo selo, fasadna kultura, imamo visoke manifestacije kulture a ispod toga je ambis.
Koliko ja generalno vidim, kultura slabo stoji u ovo najmodernije vreme, pri čemu je ono što zovemo kulturom široka definicija, od pranja ruku posle upotrebe nužnika do proizvodnje kulturnih proizvoda, knjiga, filmova, muzike… Kultura u Srbiji je u lošem stanju, ali to je globalni proces. Naravno da postoji jedna kultura koja služi kao izlog i da pokažemo da smo kulturni. Toga ima i ovde, ali, nažalost, nema recepta kako se do kulture dolazi. To je stvar koja treba da krene od trenutnog stanja, da onda neko, a ko je taj neko ne znam, konstatuje šta bi sve trebalo preduzeti, i to onda nije posao od dve godine, koji se može obuhvatiti investicionim planom, to je kretanje iz korena, od pismenosti pa nadalje.
Da budemo čisti i pismeni koliko se može, to su stvari koje traže revolucionarne odluke i revolucionarnu realizaciju, a to ne znam da li je moguće i da li je ikad bilo moguće, kako nas uči istorija. Ipak, to ne znači da treba leći, dići sve četiri i očajavati. Ima mladih obrazovanih i talentovanih ljudi, njima treba olakšati posao. Najvažniji je etičko samokritični momenat kod ljudi koji rade u kulturi. Ali ne znam kako se to usađuje, kako se podiže svest.
Radoslav Zelenović, direktor Muzeja Kinoteke
Kulturna politika je pitanje potreba. Čuvanje kulturnih dobara je svuda jako skupo, ali mi moramo da izaberemo da li ćemo čuvati kulturna dobra koja su pamćenje jednog naroda. Nacionalne institucije poput Kinoteke nisu samo čuvari već i kreiraju kulturnu politiku, ne samo našu. Osamdeset odsto onoga što čuva Kinoteka je svetsko kulturno nasleđe. Druge kinoteke čuvaju svoje, mi i svoje i tuđe filmove. Od 1995. do 2000. u njoj su bili Bačo, De Santis, Angelopulos, Mencel, Ken Rasel, u vreme kada niko značajan u ovu zemlju nije želeo da dođe. Naša država mora koristiti ljude koji dolaze kod nas, jer su oni u svetu uticajni i poznati, da budu promoteri drukčije slike o ovoj zemlji.
Kao sredina, imamo šta da ponudimo svetu iz svoje kulturne baštine. Kada bude gotova zgrada Kinoteke, po planu početkom 2008, i kada iz depoa predmeti dođu u zgradu, onda će ljudi moći da vide i stvari kao što je kamera braće Limijer iz 1896, jedna od dve u svetu sačuvane u tom obliku. Kada ljudi uzmu Čaplinov štap u ruke, svakome se može videti poseban izraz na licu. Taj muzej će biti važna tačka u ponudi onoga što gosti Beograda mogu da vide.
Poslednjih 20 godina delili smo sudbinu države u kojoj smo živeli, ali srpski film je čistog obraza izašao iz devedesetih. Obračunavao se sa stvarnošću, i to bez ikakve vremenske distance. Uspevao je i u svetu, od 1992. do 2000. je na svetskim festivalima dobijeno čak 50 nagrada. Radilo se bez honorara i dnevnica, trake su krišom odnošene pojedinačno u Bugarsku i Grčku i kasnije sklapane. Iako se kaže „inat je loš zanat“, ja ne vidim drugog objašnjenja za tako nešto.
Teško je odvojiti politiku od kulture, ali profesionalci moraju da isteruju svoju priču. Jeste naše da objašnjavamo svakoj novoj vlasti ko smo i šta smo, jer to je u našu korist, u korist svih nas. Kinoteka je korišćena kao politički marketing, ali svaki put kada bi neko iz vlasti došao u Kinoteku, izvinjavao se jer su mislili da smo mi neka vrsta video-kluba. Zato sam ih i dovodio, da vide sve. Kinoteka ima duži kontinuitet od Ministarstva kulture.
Vladislav Bajac, direktor izdavačke kuće Geopoetika
Izdavaštvo kod nas je nasledilo izuzetno dobro izdavaštvo koje je bivša Jugoslavija imala u okviru Evrope i sveta. Nasleđe te Jugoslavije je krenulo da se modifikuje čak i u najgora vremena. Vreme knjige, Geopoetika i Klio su osnovani 1993, u vreme hiperinflacije. To govori nešto: da se videlo da državni izdavači propadaju i da se mora stvoriti neko nasleđe, kontinuitet. To je bio pokušaj i da pokažete da postoji jedna druga zemlja u kojoj žive ljudi koji smatraju da se može nešto normalno raditi.
U periodu od 1991. do 2000. nije bilo saradnje sa Ministarstvom kulture, samo otkup knjiga koji je s vremena na vreme funkcionisao dobro. Država nije pomagala, ali se nije ni mešala u naš posao. To se mora priznati, jer smo imali potpunu slobodu koja nije bila lažna, ne možemo izmišljati činjenice da su knjige bile zabranjivane.
Velika su očekivanja bila posle 5. oktobra da se stvari urede. Tranziciona grubost je nešto što ne mogu da prihvatim ni od strane ministra finansija. On je izjavljivao da nas EU tera da imamo PDV na knjige. To nije tačno. Prirodna je pojava da knjigu možete smatrati delimično robom a delimično duhovnom vrednošću. Sve razvijene države pomažu izdavanje knjiga.
Veliki broj knjiga koji se kod nas štampa je vrsta paralelnog života, različite slike Srbije koje objektivno postoje. Postoji krug ljudi koji je veran literaturi i koji konstantno knjige kupuje i čita. S druge strane, postoji i pomalo lažna slika izdavaštva. Veliki broj izdavača su pre svega trgovci u lošijem značenju te reči. Idealan začarani krug koji podrazumeva apsolutnu mogućnost manipulacije podacima i monopola je da ako ste izdavač – imate i knjižaru i štampariju. Izdavaštvo je ozbiljan posao u kome vi naravno gledate da održite svoju kuću tako što ćete imati i nešto komercijalnije, ali postoje različiti rasponi komercijalnih i nekomercijalnih knjiga. Ne morate odlaziti u ekstreme.
Postoji ideja stvaranja nacionalnog instituta za knjigu. To je formula koju sam video u Grčkoj, osnovan je pre više godina i finansira ga država iz budžeta, ali odluke o bavljenju knjigama na sve moguće načine donose stručnjaci iz te oblasti. Institut se bavi predstavljanjem grčkih knjiga u inostranstvu, na svim sajmovima, promoviše sopstvene knjige u drugim državama pomažući prevode finansijski, logistički, organizaciono. Bavi se i knjigama unutar svoje države. Novac koji je potreban za institut skida veliki deo odgovornosti sa državnih institucija kulture. Taj ceo projekat i kod nas je bio završen i predat Ministarstvu kulture, koje je delom stalo iza njega, konkurisalo kod Mininistarstva finansija za NIP, ali ta ideja je nažalost odbijena.
Jovan Ćirilov, umetnički direktor i selektor Bitefa
Za vreme pseudosocijalističkog Miloševićevog režima, njegova politika imitiranja Tita davala je relativne slobode, bio je to političar koji je mislio da treba da napravi neku demokratasku fasadu, puštao nas je da radimo manje-više šta hoćemo. On je, recimo, smatrao da smo mi u pozorištu bezopasni, da su umetnosti bezopasne, i imali smo još uvek neku relativnu slobodu, čak u jednom elementu veću nego za vreme Tita. Tito se nije smeo dirati, a Miloševića je Koraks slikao na najgori način, kao zločinca. On je to pustio, sa nekim instinktom da se treba održati ta fasada. S druge strane, ubijao je, Ćuruviju ili političare, Stambolića… To je protivurečno vreme koje smo mi dobro iskoristili, kao ketmani koje je pominjao Česlav Miloš. Neke od nas mlađe generacije kritikuju što smo učestvovali, a ja se tu služim jednim objašnjenjem koje je rekao veliki umetnik Grotovski. Kada ga je Vaseljevski pitao da li za vreme diktature Jaruzelskog treba da rade, on je rekao – „ja ne mogu, star sam, a ti si mlad, radi prema svojoj savesti, jer da poljski umetnici nisu pisali pesme, pravili pozorište, komponovali muziku kad god smo imali diktatore ili smo bili pod okupacijom, ne bi bilo poljske kulture, bez poljske kulture ne bi bilo ni Poljaka. To ne znači da oni koji su za vreme okupacije sarađivali sa Nemcima i opredelili se za njih nisu kolaboranti, ali pitanje je samo ne izneveriti sebe dok stvaraš umetnost“. I mi smo, recimo, u JDP-u prikazivali drame koje su krajnje kritičke, kao što su U potpalublju, Poslednji dani čovečanstva Karla Krausa. Tako da smo ipak dizali glas i pokazali da nismo baš tako bezopasni, umetnici su odigrali svoju ulogu u promeni toga režima.
Posle 5. oktobra se dosta promenilo, pomažu se prave stvari, veća je briga za umetnike… Nisu baš svi mehanizmi u redu, ali je u svakom slučaju bolje. Dosta putujem i mogu da kažem da je u okolnim zemljama kultura manje pomognuta. Recimo, pozorište je mnogo više bačeno na tržište u Sofiji, mnoga su pozorišta ukinuta. Još ne može da se baci kultura na tržište, mislim da bi bilo dobro da ne potpadnemo pod američki sistem da je sve to tržište, da je umetnost roba.
Borka Pavićević, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju
Nacionalizam i ksenofobija, sve to što je karakterisalo period Miloševićeve Srbije, bio je i kulturni pokret. Kultura je tome dala značajan obol, kultura u najširem smislu, novine, crkva, propaganda, udruženja… Mislim da je 2000. bilo prvo na kulturi da zauzme stav u odnosu na ono što je bilo, da počne da se gradi nekakva kultura odgovornosti prema prošlosti. Ja ne odvajam kulturu od ljudskih prava. Mislim da je pitanje katarze užasno bitno. Trebalo je da dođe do neke analize prethodnog perioda, sve do „target“ kulture u vreme intervencije NATO-a, i da se izvrši neka purifikacija i u odnosu na to zauzme stav. Do toga nije došlo i to smatram važnom stavkom. Istovremeno mislim da nije nekom politikom definisan diskonituitet u smislu kulturnog života, prema institucijama, ko je šta radio, na koji način je to radio. Nisu otvoreni univerziteti i niti su ljudi koji su oterani pozvani da se vrate, a tu su se najpre mogle označiti vrednosti za koje se zalažete posle 5. oktobra. Mi smo postratno traumatsko društvo. Nemamo kulturu žaljenja i kulturu sećanja, i nemamo kulturu razdvajanja dželata i žrtve.
Posle 2000. nastavilo se sa neizborom, nedonošenjem odluka, nezauzimanjem stava. U nezauzimanju stava, u nedostatku dijaloga o kriterijumima i vrednostima, može da počiva osnova za nasilje. Partijska politika ide u pravcu grupnih interesa, moglo bi se reći da su partije neka vrsta preduzeća, postoje „pripadajuća mesta“ neke partije. Pošto imate pripadajuća mesta, svi se ponašaju prolazno. To je opšti javni nestabilitet, a tu je kultura najosetljivija.
Mora se pokazivati šta je opšti interes jednog društva, šta je njegova skica za napredak, to se najpre vidi u kulturi. Postoje sistemska rešenja, kao što je zakon za oporezivanje krupnog kapitala za kulturu. I okupljanje najboljih, gradonačelnik Budimpešte je rekao da je posle pada komunizma, kada je razmišljao ko su ljudi koje će pozvati da sa njima radi, jednostavno pozvao ljude čija je dela u samizdatu ranije vozio u kolima po Budimpešti. A kada se takvi ljudi okupe, lako je izabrati one koji žele da rade.
Ljubiša Ristić, direktor KPGT–a
Tokom devedesetih, do 2000, vođena je vrlo haotična kulturna politika u kojoj su sve druge stvari bile mnogo važnije, ali još uvek se finansiralo, još uvek se u toj sirotinji i bedi davalo za nacionalne institucije kulture, pokušavalo se da se održi kulturna proizvodnja, da se održe stvari kao što su Bitef, Bemus, suprotno onima koji su tražili da se sve to ukine i nestane, koji su danas šampioni demokratske kulture. Tada su govorili da to sve nema smisla jer je pomoć režimu koji treba srušiti. Režim je srušen i šta je rezultat? Ljudi koji su tada bili protivnici režima, koji su držali govore na trgovima, bili su funkcioneri u kulturi, direktori, umetnički direktori, vodili nacionalne institucije kulture, gradska pozorišta, muzičke organizacije, snimali filmove, radili su normalno, bili su direktori i tada i danas. Niko ih nije dirao, pričali su i radili šta su hteli, pravili predstave kakve su hteli, pisali šta su hteli, imali su gde to da rade, imali su gomile novina, radio i tv-stanica. Sva pozorišta i institucije koji su bili protiv Nade Popović-Perišić dobijali su pare normalno. Ona je bila poslednji pravi ministar kulture koga je imala ova zemlja, obrazovana i pametna žena i radila je svoj posao koliko je mogla.
Kada su ratovi okončani sredinom devedesetih, kada su stvari počele da se vraćaju u neku normalu, Dejtonskim sporazumom, prvim kontaktom među otcepljenim republikama, kontaktima među umetnicima, došlo je do obrnutog procesa. Žustri nacionalisti iz svih sredina i svih tih godina odjednom su postali kosmopolitski šampioni saradnje. Mnogi ljudi sa kojima sam imao problema zato što nekada nisu rado i lako prihvatali multikulturalnost, saradnju, druge jezike i drugačije tradicije odjednom su postali prvaci. Nacionalisti se među sobom odlično razumeju. Na kraju je jugoslovenska i levičarska partija formirana da dâ odgovor na sve to i proglašena je krivom za apsolutno sve. JUL je kriv za sve jer je bio levičarska i antinacionalna partija koja je bila protiv svih njih, od opozicije do SPS-a. Nije bilo razlike između SPS-a i opozicionih partija, takmičili su se u nacionalizmu. Najveća opasnost za sve njih bila je ideja jugoslovenstva i ideja levice. A oni su se odlično slagali i dan-danas se odlično slažu, oko referenduma, ustava…
Mi smo danas dobili svet u kome se ono što se nekad zvalo staljinizam zove politička korektnost. Imamo državu koja se trudi da ne finansira ništa što drugačije misli, što nije politički korektno, i to je jedina kulturna politika koja danas postoji. Živimo u desničarskom fašistoidnom društvu koje pritiska na sve ljudske delatnosti. I imamo predominantan uticaj bogatih stranih faktora na našu kulturu, koji finansiraju ono što njima treba, pokazuju svetu ono što oni hoće, dovode ovde ono što hoće.
Postoje danas i ovde sjajni umetnici koji stvaraju, snažne ličnosti koje će sve izdržati i kroz sve proći, ali niko nema prava da to svojata. To niko ne može da proglasi rezultatom svoje kulturne politike. Kulturna politika je potrošiti što više para na što velelepnije građevine. Nema kulturne politike, to je brutalno razbijanje zemlje i forsiranje svega što zemlju razbija. Ova zemlja je imala kulturu, sa današnjom kulturnom politikom i ljudima koji je vode izgubiće i jezik i kulturu i postojanje.
Komentari: 1
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
