Kuda voze patrolna kola

U zemlji za nešto manje od dva meseca pogine u saobraćajnim nesrećama 100 ljudi, a broj povređenih višestruko je veći. Samo za jedan vikend živote izgubi devet osoba, što je stanje koje bi u svakoj ozbiljnoj državi sa brojem stanovnika kao u Srbiji bilo alarmantno. Međutim, kod nas to nije slučaj.

„Analiziraćemo podatke i doneti zaključke“, rekao je 29. jula direktor policije Vladimir Rebić.

„Juče smo imali sednicu Kolegijuma direktora o toj temi, kojoj sam i ja kratko prisustvovao, to nas sve zabrinjava“, odgovorio je 29. jula na novinarsko pitanje ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović.

Stefanović je, kako bi umirio javnost, još najavio i kako će „policija pojačati represivne mere i pooštriti kontrole“, kao i da je načelnik Uprave saobraćajne policije (USP) na toj sednici „izneo dodatne mere koje namerava upotrebiti u narednih par dana“.

Koje dodatne mere i kakvo pooštravanje, kontrola kog tipa, Stefanović nije našao za shodno da obrazloži; verovatno je žurio da gleda direktan prenos obraćanja svog lidera Aleksandra Vučića „naciji“ u utorak prepodne. Ako je opštepoznato da je broj saobraćajnih nesreća u Srbiji najveći u letnjoj sezoni, najava dodatnih i pooštrenih mera u avgustu je isto kao kad bi nadležni za protivgradnu zaštitu krajem septembra saopštili da su iz skladišta izvukli veliki broj raketa i postavili ih na protivgradne stanice, gde ih nije bilo tokom juna i jula. A dotle grad uništio svu letinu…

STANJE NA DRUMU

Bivši i sadašnji oficiri saobraćajne policije u razgovoru za „Vreme“ konstatuju da se svest naroda u Srbiji ne može podizati preventivnim merama, već jedino represivnim.

„Udari ga po džepu jednom-dvaput, pa ćeš videti kako više neće preticati preko pune linije ili voziti neosvetljen traktor. Kazni ga novčano i oduzmi mu dozvolu, neće mu više pasti na pamet da vozi pijan“, prostonarodski ukazuju oni.

Vožnja u pijanom stanju tek je deo „nacionalnog folklora“, ali i za to ima leka, što je kratkotrajna praksa pokazala. Jedan stari „saobraćajni vuk“ ukazuje da je tu stvar jednostavno rešiti – sve one koji voze sa 1,2 promila alkohola u krvi i više, nakon trežnjenja treba po kratkom postupku sprovesti kod sudije za prekršaje, koji će mu „razrezati“ propisanu zatvorsku kaznu i potom ga odmah, ekspresno slati na izdržavanje. Novčana kazna i oduzimanje dozvole bi onda bili sekundarna sankcija, a tome više ne bi palo na pamet da pijan sedne za volan. Taj bivši saobraćajac konstatuje da bi isto trebalo da se odnosi i na bahatu vožnju, za koju je takođe propisana zatvorska kazna. Problem je, ukazuje on, to što bi onda u malim mestima po unutrašnjosti nastao haos, jer tamo se svi poznaju, pa i sudije izriču blaže kazne, a prijave ponekad namerno i zastare. On kaže da je bilo takvih ideja, ali da su dočekane „na nož“.

Razlog za veliki broj nezgoda i poginulih i povređenih je, kako navodi jedan aktivni funkcioner policije, i to što je praktično potpuno nestao pravi način saobraćajnih kontrola – u Beogradu ih još ima, dok su u unutrašnjosti simbolične. Šta je, na primer, sa onom proklamovanom i započetom akcijom dok je Rebić bio načelnik USP, kad je prilikom svakog zaustavljanja, pa i iz najbanalnijeg razloga, vozač preventivno morao da duva u alkometar (takozvana pasivna kontrola), pa ako aparat pokaže i najmanje prisustvo alkohola, onda ide pravo testiranje. Svi oni koji voze primetiće da u poslednje dve godine toga više nema. Da li zato što su se alkometri pokvarili, ili saobraćajce mrzi da to rade, ili je možda neko povukao tu direktivu. I džaba onda uveravanja dr Stefanovića da će se kontrole pooštriti, potrebno je upitati zašto kad je već najavljeno da će biti najoštrije. A trebalo bi da budu, jer bi se onda izbegao slučaj poput onog za vikend u Šapcu ili kod Zrenjanina. Gde su bile saobraćajne patrole? Ako u Šapcu i nisu mogli kontrolisati brzinu, kako se moglo desiti da kod Zrenjanina u gluvo doba noći ide traktor sa neosvetljenom prikolicom. Da li je razlog možda to što patrole imaju ograničenje u potrošnji goriva i pređenoj kilometraži? Pa se onda stacioniraju na svima poznatim mestima!

foto: marija janković

STANJE U MUP–U

„Saobraćajci iz unutrašnjosti nemaju nijednu instruktivno-kontrolnu delatnost. Ranije se praktikovalo da starešine iz USP idu u Odeljenja saobraćajne policije i kontrolišu celokupan rad ili kada su posebne akcije u pitanju obavezno se ide u kontrolu. Toga sada nema. Nema saradnje ni u kolegijumu ni u Upravi, a kamoli sa terenom. Ne osećaju se potrebe terena. U Upravu je dovukao ljude koji su radili inspekcijski nadzor tehničkih pregleda i od policijskog posla znaju samo da kažu da rade u policiji“, ukazuje naš sagovornik.

Kada je u pitanju saobraćajna statistika, sagovornici ukazuju da se ona „šteluje“ otkako je za načelnika USP došao Nebojša Arsov, za koga tvrde da nikad nije rukovodio ozbiljnom jedinicom niti učestvovao ne samo u kontrolno-instruktivnoj delatnosti, nego ni u jednom uviđaju. „Napustio službu, vratio se kad mu odgovaralo, odmah postao načelnik odeljenja, a posle 11 meseci načelnik Uprave, kao major. Da je izmislio semafor, a nije, ne bi toliko napredovao. Pa, šta onda čudi ovo što se dešava?“

Kako to već kod Srba biva, kad si postavljen na funkciju, onda imenuješ za svoje najbliže saradnike one koji znaju još manje od tebe, i potom počinje rašomonijada, ukazuju sagovornici „Vremena“. Pa se zato i moglo desiti da jedan od tih saradnika kaže pomoćniku načelnika beogradske saobraćajne policije, iskusnom oficiru koji je radni vek proveo u tom sektoru, kako „pojma nema o saobraćaju“, a taj bio dete dok je ovaj bio u poslu. Inače, načelnici odeljenja u USP su uglavnom kapetani, poneki major, ljudi sa manje iskustva nego što bi trebalo kad je tako ozbiljna oblast u pitanju.

„Celo jedno odeljenje USP-a bavi se saobraćajnim nesrećama, a od svih njih samo jedan je radio uviđaje, ostali nikad nisu bili ni prisutni. Paradoks je da su doveli čoveka iz interventne jedinice da analizira uviđaje. Po ceo dan analiziraju saobraćajne nesreće kako bi dokazali da uzrok nije nepropisna radnja već kao zdravstveni razlozi, ili proglase da je neko umro od srca da bi smanjili broj poginulih. Ili preformulišu da nije u pitanju nezgoda već oštećenje tuđe stvari da bi smanjili broj nesreća, naročito onih sa povređenima i poginulima“, objašnjava jedan od izvora.

Potvrdu te teze lako je naći ako se anketira neko ko je imao saobraćajku, pa ako se onda vozači ne dogovore, dođe policija i sastavi zapisnik, podnese prijavu, vinovnik prizna krivicu po načelu oportuniteta, plati kaznu, a nezgoda se onda ne tretira kao udes nego „oštećenje tuđe stvari“. Zbog toga je i statistika o saobraćajnim nesrećama relativna stvar.

Među saobraćajcima kolaju priče koje izazivaju njihovo nezadovoljstvo, kako se neki od nadređenih izvlače kad izazovu udes. Pa nabrajaju primere kad se ide na Roštiljadu u Leskovac, a službeno vozilo se prevrne i onda se ponovi „slučaj Jočić“ – izmisli se da im je pas izleteo na auto-put i od udarca su se prevrnuli. Ili kad jedan od šefova skrivi sudar na uglu Trga Nikole Pašića i Vlajkovićeve, pa se onda vrati u rikverc i lupi to drugo auto, da bi ispalo da je on njega udario otpozadi.

Oni su posebno revoltirani na jedan slučaj, kada je policajka čiji momak je bio telohranitelj bivšoj funkcionerki MUP, pijana, sa više od 1,25 promila alkohola u krvi, izazvala saobraćajnu nesreću i umesto da ode na trežnjenje i piše joj se krivična prijava, Arsov je naredio da se to zataška.

Takvih slučajeva ima poprilično, bilo ih je i ranije, ali ne u takvoj meri, ukazuju sagovornici, koji izražavaju bojazan da će se stanje samo pogoršati.

Srbija pored USP ima i Agenciju za bezbednost saobraćaja, pa koordinaciono telo Vlade za tu oblast na čijem čelu je – ko bi drugi – nego ministarka Zorana Mihajlović, koja je verovatno među rekorderima po broju zaduženja i funkcija i „sve stiže“. A paradržavna institucija je i nevladina organizacija Komitet za bezbednost saobraćaja, koja dobija pare od države za razne kampanje, a njeni predstavnici su na televizijama i u medijima skoro kao Aleksandar Vučić. Pare dobijaju i mediji, a od svih tih silnih aktivnosti rezultat je umesto smanjenja nesreća i podizanja svesti učesnika u saobraćaju – upravo suprotno.