Lokomotiva je napravila manevar i žurno zakačila vagone. Putnici su se ukrcali, voz je polako krenuo nazad, za Srbiju. Kondukteri nisu dolazili sve do Leška
Lokomotiva i dva vagona krenuli su u hladno jutro iz Kraljeva prema Kosovu. Kompozicija je prevalila osamdesetak kilometara do Raške za dva sata. Mlađi su skakali iz voza. Baka s cegerom u ruci, vunenim crnim prslukom i iznošenom maramom zamalo da padne niz stepenice. „Auuu, dva sata putujemo“, kaže jedan od putnika u radničkom odelu, nasmejanog lica izgužvanog od bora. Izlazak i nije bio toliko mučan, koliko ulazak u voz, sa sve paketima, torbama i korpama. Pomagali smo strpljivo i solidarno. Voz je u Raškoj primio sve ove mahom starije putnike, kao da ima razumevanja za svoju generaciju. Otpravnik je mahnuo, sirena voza je probila bubne opne, pomislih – polećemo. Ali, ništa. Voz je prema Kosovu krenuo brzinom reformi.
U prvom od jedina dva vagona je mnogo više putnika: bolje je grejanje. U jednom kupeu troje starijih ljudi prepričava doživljaje sa Mladenaca. Kažu, poneli sa Kosova za poklone šerpe i tanjire. „Gledam u Srbiji nenormalne cene, a ovde komplet tanjira jedan i po evro.“ Drugi čitaju novine, raspliću komplikovanu političku scenu, razmatraju izjave, analiziraju poteze i brinu za sopstvenu sudbinu. „Dobro je što je džabe vožnja, nadam se da neće ‘kforovci’ parkirati tenak na šine“, čuje se iz jednog kupea.
Kondukter me je našao u hodniku i naplatio kartu do Leška – sedamdeset pet dinara. Stavio je novac torbu i otišao dalje po harač koji nije toliko velik, mora se priznati. Od Leška do Zvečana, poslednje stanice na Kosovu, karta se ne plaća – kuća časti. Pre toga stižemo u Rudnicu, poslednje selo u Srbiji prema Kosovu. Dva policajca koja su pravila red u vozu pregledajući lične karte, izlaze. Iako je Kosovo srce Srbije, u uniformama se dalje ne može.
Umorna, stara i troma kompozicija prešla je iz Srbije na Kosovo. Grupa studenata izlazi u Leposaviću; studiraju ekonomiju. U kupe je ušla žena, kaže da ima četrdeset i osam godina. Na pitanje kako se živi reaguje kao na prst u oku. Besna je na državu koja svoju decu i studente gura po mitrovačkom mostu i protiv KFOR-a da gube glave. „Policajci su dali otkaz u UNMIK policiji i došli su u poziciju da isti taj UNMIK mole da ih vrati na posao. Država sigurno pola njih neće vratiti na posao kad prođu proveru. Deo su prestareli ljudi, deo ima krivične prijave, kako da prođu provere. Pola njih je u kreditima do guše, a ostali su bez posla“, kaže. Najviše je plaši hoće li UNMIK ukinuti socijalnu pomoć za stare, 40 evra mesečno. „Od osamdesetih godina nas stalno zovu u neke proteste, a sve nam je gore. Svi nas lažu i iskorišćavaju“, kaže žena pre no što će izaći.
Student elektrotehnike rodom iz Kosovog Polja, živi u Kraljevu a studira u Kosovskoj Mitrovici, slaže se s njom, ali šta da se radi: „Moramo nekako da se branimo, sve će nas proterati.“ Misli da će sledeći na meti biti univerziteti. Pokazuje indeks na kojem stoji pečat „Republika Srbija, Autonomna pokrajina Kosovo, Univerzitet u Prištini, Fakultet Kosovska Mitrovica“.
Neprirodna buka privlači pogled putnika. Helikopter KFOR-a kruži iznad voza. Izgledao je kao ptica koja će se svakog časa obrušiti na glistu koja se vuče kroz šiblje i šišljak. Helikopter je otišao, a putnici su se vratili novinama i pričama. U vidokrugu su ostala samo kosovska brda pokrivena snegom. Troma gomila gvožđa zastajala je pored ruiniranih kućica do kojih su vodili blatnjavi putevi. Jedino po čemu se može prepoznati da su to železničke stanice jesu nalepnice „Železnice Srbije“; ima ih u izobilju. Izlazi po nekoliko putnika, odlaze preskačući bare i blato.
Voz se poslednji put oglasio: Zvečan. Ovde su okupljeni radnici Železnice sa zastavama i oznakama Železnice Srbije. Mučno i izmučeno Kosovo sa isto takvom atmosferom kao da ne utiče na njihove živote. Smeju se i šale. Lokomotiva je napravila manevar i žurno zakačila vagone. Putnici su se ukrcali, voz je polako krenuo nazad, za Srbiju. Kondukteri nisu dolazili sve do Leška. Voz se polako kreće pored mutnog i nabujalog Ibra. Troje starijih putnika iz enklave raspravljaju da li je u Kraljevu skuplji građevinski materijal ili zidari. Pričaju, prodaće njivu na Kosovu, uzeti malo otpremnine i zbrinuti decu. „Daje mi Rifat trista evra po aru, a ja mu tražim petsto“, kaže jedan od putnika. Dvoje, takođe iz enklava, pričaju o životu na Kosovu. Gaje nešto svinja, neku kokošku i malo bašte. Žive od toga i onih 40 evra socijalne pomoći. „Bio sam dobar domaćin i vredno sam radio u životu. Sad ne mogu ni njive da obrađujem zato što su van enklave“, govori krupan sredovečni domaćin.
S prozora hoću da slikam stanicu u Leposaviću. „Ljudi! Špijun, slika nas“, povikao je neko iz gomile, potom prišao prozoru: „Jesi li špijun, ili si Kosovo je Srbija“. Odgovorio sam podižući tri prsta u zamenu za mučno, a verovatno i dugotrajno objašnjenje. Otpozdravi sa osmehom: „Naš, verovatno student.“
Kad je voz izašao iz srca i ušao u telo Srbije, uđoše i policajci. Uz kulturno, mada nadmeno: „Dobar dan, isprave molim“, prepisaše sve iz lične karte što se prepisati moglo. Bez dodatnih pitanja.
U Raškoj, dok su se jedni starci i sirotinja iskrcavali, drugi su čekali na vratima svoj red za uštedu.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
