Krv («i čast») u prisustvu vlasti

Novi Sad, nedelja, 7. oktobar 2007. po podne

Da se podsetimo: prvo su se anti–antifašisti još 2005. osetili isprovociranima i upali na antifašističku tribinu u Novome Sadu, šamarajući učesnike i izvikujući nacističke parole. Još tada je njihov „Firer“ Goran Davidović popio sedam dana zatvora od sudije za prekršaje, ali je na odsluženje poslat tek juče, u ponedeljak, 8. oktobra 2007, jer do juče „nije bio dostupan organima“, mada i vrapci znaju gde stanuje. Za razliku od njega i njegovih Kameraden koji na svim sajtovima na internetu sistematski objavljuju slike i adrese „rasno nečistih“ i inih koji im se ne sviđaju, antifašisti ne osećaju takvu potrebu, pa Organi nisu umeli da ga nađu. Prvostepeno je osuđen na godinu dana zatvora zbog širenja rasne, verske i nacionalne mržnje, ali to se još vuče po sudu zbog žalbe, pa je „Firer“ imao vremena da najavi, pripremi i izvede svoju predstavu u nedelju i to je znao svako, jer je Firer na sva usta najavljivao šta će se desiti. To se i desilo.

ZBUNJENI I IZNENAĐENI: Nedelja, 7. oktobar, bila je divan jesenji dan, vedar i topao za ovo doba godine. Veliko je pitanje šta bi se tog popodneva bilo desilo da izvesne nevladine organizacije i političke stranke nisu nedeljama upozoravale na Firerovu nameru kao na nepodnošljivu uvredu za sve građane Srbije i napad na temeljne vrednosti ove civilizacije. Policija je nedeljama oklevala i na kraju zabranila nameravani Firerov „marš“ za „prava Srba u Vojvodini, za jedinstvo Srbije“ i već slične providne izgovore. Policija nije zabranila proteste antifašističke ad hoc koalicije, zakazane za nedelju popodne.

Nedelja je osvanula u donekle napetoj atmosferi: Novi Sad bio je pun policije i Žandarmerije sa pojačanjima iz Beograda, a iza podneva centar je počeo da se puni ljudima. Novi Sad je inače sedište žandarmerijskog bataljona, koji je, uz lokalnu policiju, bio više nego dovoljan za efikasnu kontrolu javnog reda i mira i za zaštitu života i imovine građana i zaštitu ustavnog poretka – pod uslovom da se upotrebi na pravi način. Bilo je sasvim jasno da će se tu nešto desiti i policija se na vreme razvila gde je trebalo u toj, pripremnoj, fazi. Sa dva granična prelaza vraćene su grupe nacista iz Slovenije i Poljske; u Beogradu je zadržana grupa bugarskih nacista; nekih 11 nacista Slovaka uhvaćeno je tek u Novome Sadu, tokom događaja koji će uslediti.

U četiri po podne započeo je miting u centru grada, na uglu Zmaj Jovine i Dunavske ulice. Govorili su predstavnici nevladinih organizacija, jer su političke stranke koje su podržale protest rešile da se ne ističu. Liga socijaldemokrata Vojvodine, Liberalno demokratska partija, Demokratska stranka i G17 plus nisu imale govornike, mada su lideri nekih od njih bili prisutni (Nenad Čanak, Čedomir Jovanović, Žarko Korać, Vlajko Senić i Ivana Dulić-Marković; iz Demokratske stranke nikoga; štaviše, plakati za protest bili su preko noći prelepljivanji predizbornim plakatima DS-a…). Tokom mitinga grupa pripadnika klerofašističke organizacije Obraz pokušala je da se približi bini, ali ih je policija efikasno odbila, bez nasilja i problema.

Oko sat kasnije, kolona od oko 5000 ljudi (policijska procena) krenula je Dunavskom ulicom ka Beogradskom keju i Spomeniku žrtvama fašističke racije iz 1942. koje su pobijene i bačene pod led na tom mestu. Reč je o pet-šest stotina metara udaljenosti. Na tom potezu, unapred prijavljenom policiji, ima nekoliko poprečnih ulica i jedan park, sve to zgodno za zasedu i bočne napade. Policija je sve te pravce bila efikasno blokirala, park čak sa vodom teško opremljene Žandarmerije.

Drama je nastala pri kraju Dunavske ulice, pred samim kejom. Ulica je prilično uska: s desne strane su zgrade i uski trotoar; s leve strane je travnjak od oko tri metra širine i ograda kompleksa Doma Vojske, iza koje je vrt sa sportskim terenima i restoran otvorenog tipa, dostupan svima. Četa Žandarmerije u punoj opremi (šlem, štit, zaštitna oprema) pristigla je kolonu pri sredini Dunavske ulice i rasporedila se u formaciji zgusnutog kordona (čovek do čoveka), leđima ka ogradi i licem ka koloni.

Tu dolazi do iznenadnog obrta: grupa od pedesetak nacista dotrčava do ograde Doma Vojske iznutra i počinje da napada kolonu demonstranata pirotehničkim bakljama i kamenjem, Žandarmima iza leđa. Žandarmerija je iznenađena i zbunjena: očigledno je reč o razvoju događaja na koji se nije računalo. Posle trenutka konfuzije, elementi Žandarmerije ulaze s Beogradskog keja u dvorište Doma Vojske i počinju da hvataju i privode naciste. Prekasno, jer je krv već pala: teže povrede dobili su Pavel Domonji, predsednik Helsinškog odbora Vojvodine, i dva novinara, od kojih je jedan češki; lakše je povređeno još nekoliko ljudi. Ukupno je privedeno 58 lica, od čega 11 državljana Slovačke i dva vojnika na odsluženju vojnog roka. Priveden je i Goran Firer Davidović, a taj je trenutak ovekovečen kamerom: na snimku se Žandarm koji ga drži i Firer srećno smeju; Firer očigledno zato što je uhapšen, a Žandarm valjda zato što ga je uhapsio.

POZNANSTVO S ORGANIMA GONJENJA: Nešto tu od početka nije bilo kako treba. Naime, po pravilima profesije i po propisanim procedurama, ovakva situacija nije smela da se završi na ovakav način. Policija u ovakvim situacijama postupa po utvrđenim pravilima i uz propisane pripreme i prethodne analize. Detalji se mogu naći u inače veoma dobrom udžbeniku Policijske akademije „Građanski neredi“ iz 1995. (autori: dr Ljubomir Stajić i Obrad Stevanović). Ukratko: pred ovakvu akciju kakva je bila obezbeđenje antifašističkog skupa i šetnje u Novome Sadu, policija formira jedinstvenu komandu akcije; ta komanda radi prvu analizu, uzimajući u obzir sve aspekte budućeg događaja s tačke gledišta dobijenog zadatka. Zadatak je, ili bi trebalo da bude: održati javni red i mir, sprečiti incidente i nasilje i dovesti događaj do mirnog ishoda, tj. razilaženja građanstva do trenutka uspostavljanja redovnog stanja na ulicama, kada se dopunski elementi policije postepeno povlače i ostavljaju teren kolegama iz redovne smene.

Pitanje sada glasi: šta je bilo rečeno komandirima policije i Žandarmerije na pripremnim sastancima pred događaj od nedelje, 7. oktobra? Sa kime će imati posla? Šta im je pruženo kao obaveštajni i kriminalističko-operativni podaci o učesnicima skupa? Šta im je rečeno da očekuju i s koje strane? Ukratko, opet: šta su policajci, od komandira do Žandarma iz kordona, očekivali tog popodneva na osnovu onoga što su čuli na sastancima i brifinzima? Mi to ne znamo, jer oni o tome ne govore.

Znamo, međutim, ono što se može znati iz medija i dosadašnje tužne istorije našeg nacizma i klerofašizma. Zna se da su te nacističke organizacije tipa Nacionalni stroj, Krv i čast (Blut und Ehre, deviza SS-a), Rasonalisti (slaboumna skraćenica za rasiste-nacionaliste), kao i klerofašistička organizacija Obraz i slični, po definiciji sklone nasilju kao temelju svog pogleda na svet. Potpuni uvid u prirodu i ideologiju tih bandi ima Bezbednosno informativna agencija (BIA) po liniji svog zanimanja za ekstremne organizacije krajnje desnice, ali uvid imaju i konkretne policijske uprave po crti svog normalnog rada po javnom redu i miru. Naime, dobar deo pripadnika tih bandi veoma je dobro poznat policiji iz nasilnih incidenata vezanih za sportske manifestacije i prateće aktivnosti. To se u nedelju po podne veoma dobro videlo na licima mladih Žandarma koji su jedva dočekali da neke stare račune izmire tom prilikom. Dakle, policija i Žandarmerija mogle su i morale da znaju s kim imaju posla: sa tipovima nasilnim i bezobzirnim, bandom čija je ideologija poznata kao nasilna i čiji je primarni interes javna promocija.

S druge strane, međutim, imali smo antifašistički skup čiju je kolonu trebalo obezbeđivati tog popodneva. Za razliku od nabildanih ćelavaca, ovi drugi su bili neki pristojan i lepo vaspitan svet, mirna kolona koja je krenula da položi vence na mesto gde su uzori i prethodnici onih drugih ubili i bacili pod led 1200 mirnih građana Novoga Sada. Štogod pričali Miloš Aligrudić i Toma Nikolić, tog popodneva u Novome Sadu niko nije delio letve Latinki Perović, Pavelu Domonjiju, Ženama u crnom i sličnom svetu koji se tu skupio po liniji lepog vaspitanja i elementarne pristojnosti – kad već nema nikog drugog da te vrednosti brane.

Policija i Žandarmerija, međutim, kao da su imale pogrešan brifing pred akciju: sve vreme su kordoni stajali licem prema antifašističkom skupu i koloni, namršteni i ljuti, kao da opasnost preti odatle. Napad je došao s druge strane, kao što je svako normalan i očekivao – osim policijskog rukovodstva. Naravno da je tim mladim Žandarmima – kad je frka počela – bilo neprijatno i jasno šta se desilo: držali su pod pretnjom pogrešne ljude.

O KOKETIRANJU: Ima tu još jedno taktičko pitanje: zašto kompleks Doma Vojske nije bio obezbeđen kao usputne poprečne ulice i pomenuti park? Taj veliki otvoreni teren na samom mestu zakazanog polaganja venaca žrtvama racije iz 1942. idealno je mesto za zasedu i kukavički napad kamenicama na mirne ljude: ima ograda iza koje je napadač zaštićen; ima mesta za bežanje posle napada. Svaki policijski oficir, pogotovo novosadski (jer zna svoj grad), obratio bi pažnju na taj lokalitet kao prirodno sumnjiv. Ali, tamo nije bilo nikoga u dvorištu; osoblje restorana Doma Vojske kaže da je policiji prijavilo sumnjiva lica unutar kompleksa neposredno pred početak sukoba.

Ima tu jedno još važnije pitanje: Policijska uprava novosadska i lokalni Centar BIA imaju i te kako detaljna saznanja o prirodi, poslovima, članstvu i vezama tamošnjih nacističkih i klerofašističkih organizacija; na državnom planu odgovarajuće podatke imaju i BIA i MUP. Kad je banda već bila nedvosmisleno objavila svoje namere za 7. oktobar, kako to da je policija bila bez podataka o kretanju i konkretnim planovima malog broja organizatora tog skandala? Svaki lokalni Aleksa Žunić mogao je da prokljuvi šta se sprema, gde i kada. Cinična objašnjenja tipa „mi ne uhodimo nikoga, mi smo legalisti“ itd. ovde ne vrede; ali to je pitanje za ministra Jočića i direktora Bulatovića, a ne za komandire na terenu u Novom Sadu, jer su oni radili kako im je bilo rečeno.

To što su novosadski događaji sutradan imali onakav sramni odjek u Skupštini – drugo je pitanje. Umesto da se razgovara o poreklu i suštini činjenice da se nacisti i klerofašisti odjednom tako bezobrazno razmahuju, tamo se pljuvalo u dalj, sasvim besprincipijelno i detinjasto. Premudri „analitičari“ vukadinovićevskog tipa drže se dogme DSS-a o „ekstremistima“ sa obe strane koji su, je li, jednaki: isti su antifašisti i anti-antifašisti. Iz okolnosti da je Nenad Čanak pomenuo letve izvlači se zaključak da je on „ekstremista“; nikakvih letvi u Novome Sadu nije bilo; bilo je, međutim, krvavih kamenica, ali niko ih ne pominje. Zašto? Zato što su nacisti i klerofašisti „idejno bliski“; oni su „naši“, „srbski“. Teško bi, međutim, letva bila pomogla onom nesrećniku koga su nacisti ubili u vozu, kako čujemo, zato jer im je ličio na Jevrejina. „Analitičarima“ očigledno – i ne slučajno – izmiče golim okom vidljiva činjenica: da su naši nacisti i klerofašisti i njihove psihopatske ideologije prilagođeni lokalnom terenu i političkoj klimi i da na njima uspevaju. Pod čijom su zastavom napali i okrvavili mirne ljude u Novome Sadu? Pod Nedićevom. Ko im je uzor? Mita Ljotić. Kome su još, osim njih, Nedić i Ljotić uzori? Ko je hvalio Mitu Ljotića i Milana Nedića sve vreme i od početka? Ko „staje mirno“ kad se pomene Nedić?

Zato su naši novi nacisti i anti-antifašisti opasni, jer inače ne bi bili. Oni su samo ona teška, preteća, nasilna ruka mrakobesnog klerofašizma s kojim koketira jedan dobar deo naše vladajuće koalicije, njenih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika. Da nije njih, Firer und Kameraden bili bi seoske budale.