Bivšem premijeru i nekadašnjem komandantu Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Ramušu Haradinaju od pre dve nedelje ponovo se sudi jer je prvobitna oslobađajuća presuda poništena zbog zastrašivanja svedoka. U prvom suđenju Ramuš Haradinaj i Idriz Baljaj su aprila 2008. oslobođeni krivice, a trećeoptuženi Brahimaj osuđen je na šest godina zatvora. Žalbeno veće Haškog tribunala je u julu prošle godine poništilo oslobađajuću presudu i odlučilo da suđenje bude delimično ponovljeno po šest od 37 tačaka optužnice. Odluka je doneta i s obzirom na „jak utisak“ veća da su svedoci u prvom suđenju bili zastrašivani. A neki likvidirani ili na čudan način stradali, može se dodati.
DVE STRANE: Tužilaštvo tvrdi da su optuženi u zoni Dukađin – koja obuhvata opštine Dečani, Peć, Đakovica i Klina – zlostavljanjem i ubistvima civila, „suzbijali stvarne ili percipirane neprijatelje OVK“. Prvi štab nalazio se u porodičnoj kući Haradinaja u Glođanima, potom je preseljen u Jablanicu, gde su aktivnostima OVK rukovodili Ramuš Haradinaj i njegov ujak Lahi Brahimaj.
Odbrana tvrdi da je Haradinaj nevin i da je „borac od časti“ koji „nikada nije naredio ni odobrio napade na civile“. Odbrana ističe da samo dva neverodostojna svedoka tvrde da su Haradinaja videli u Jablanici za vreme zlostavljanja pritvorenih. Odbrana takođe smatra da za zbirku objavljenih intervjua – svojevremeno bestseler u Prištini – nema dokaza da ih je Ramuš Haradinaj zaista dao, niti je poznat novinar koji ih je radio. Mada bi to – po logici stvari i političkoj bliskosti – mogao da bude novinar Bljerim Šalja, današnji potpredsednik Haradinajeve Alijanse za budućnost Kosova.
Tužilaštvo namerava da dokaže mučenje i ubistvo trojice mladića, Srbina Ivana Zarića i Roma Burima Beka i Agrona Beriše iz sela Dolac, koje su Haradinaj i Brahimaj mučili i ubili u Jablanici.
Ključni svedok tužilaštva na ponovljenom suđenju Šefćet Kabaši uhapšen je i predat Tribunalu po ranijoj optužnici za nepoštovanje suda, zato što je odbio da svedoči na prvom suđenju. Kabaši je bio stražar u logoru OVK u selu Jablanica 1998. On je jedan od dva ključna svedoka koji su odbili da svedoče na prvom suđenju, potom je bio na slobodi u SAD čiji je državljanin; po drugi put je odbio da svedoči protiv Haradinaja u novembru 2007, sada naprasno uhapšen u Holandiji. „Kao Albanac sa Kosova, kažem vam da uništavate živote ljudi u mojoj zemlji. Nisam u položaju da svedočim pred takvim Tribunalom, bez obzira šta me pitate“, rekao je 2007. posredstvom video-linka.
Opet odbrana: „Iako je možda bilo zločina u Jablanici, tek treba dokazati da li je Ramuš Haradinaj direktno učestvovao u njima“, jer „nije imao svakodnevnu kontrolu“ nad Jablanicom.
Prvog dana suđenja svedočio je Zoran Stijović, bivši radnik Državne bezbednosti, tvrdnjom da je Ramuš Haradinaj kontrolisao puteve oružja iz Albanije ka Kosovu, što je potvrdio i bivši komandant Glavnog štaba OVK Bislin Zirapi. Seoske grupe OVK su „nabavljale oružje u Severnoj Albaniji i to preko Glođana, gde je glavni bio Ramuš Haradinaj, i potom su se vraćali na Kosovo istim putem“. Glođane je, inače, rodno selo Ramuša Haradinaja. „U početku se oružje delilo besplatno, a posle je to preraslo u biznis“, rekao je Stijović.
Glođane se u medijima zloslutno pojavilo krajem avgusta 1998: „Vreme“ je tada pisalo da 8. septembra „srpske snage bezbednosti napadaju sela Glođane, Rznić, Belege, Požare, Gramočel i druga mesta u okolini Đakovice“. Tog dana srpski izvori vest o borbama nisu potvrdili, ali su grupi novinara koji su se zatekli na području između sela Glođane i Jablanica – jedva sat-dva po okončanju sukoba, po rečima prisutnih policajaca – pokazali nekoliko leševa u stanju poodmaklog raspadanja, pronađenih u i pored kanala za vodu kojim se puni Radonjićko jezero. „Otkrili smo 12 tela, ali strahujemo da broj osoba, najverovatnije Srba, ovde streljanih, dostiže 40“, izjavio je policijski pukovnik Dragutin Adamović.
Policija je, pozivajući se na izjave neimenovanih zarobljenih pripadnika OVK, procenila da je reč o ljudima pobijenim od maja do početka septembra. Prvog dana stratište su obišli, osim novinara, i članovi diplomatske posmatračke misije Rusije i SAD.
ŠETANJE KRIVICE: Kosovska štampa na albanskom optužila je vlasti u Beogradu da „spekulišu sa leševima bez imena“, da se u izveštajima ne pominju nikakvi svedoci zločina, a da su na snimcima vidljiva „samo dva ili tri leša“. Istovremeno, Udruženje bivših albanskih političkih zatvorenika Kosova ocenilo je da vesti o masovnim grobnicama srpskih civila na Kosovu predstavljaju farsu kojom režim u Beogradu pokušava da „optužuje pre nego što sam bude optužen za zločine i državni teror“.
Glavni štab OVK odbacio je 12. septembra odgovornost za zločine u Klečki i Glođanima izjavom da „srpske vlasti sada otkrivaju grobnice i zločine koje su nedavno počinili glavni Miloševićevi zločinci“. Istim saopštenjem iz „Političke deklaracije br. 8“ OVK je od međunarodne zajednice zatražio da formira grupu specijalista koja bi ispitala zločine na Kosovu, a od sunarodnika da se pridruže borbi i ne vraćaju oružje jer će – dodaje se nedvosmisleno preteći – „ukoliko neko prihvati takvu sramotu, odgovarati pred sudom i istorijom“.
ISTRAGA: Stručnu ekipu sudskih medicinara je predvodio prof. dr Dušan Dunjić, a u timu su bili i prof. dr Branimir Aleksandrić, asistent dr Dragan Ječmenica i dr Marija Đurić-Srejić, tada docent na Anatomskom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Osim skeleta i čaura od metaka, na licu mesta pronađeni su i drugi tragovi koji ukazuju na prirodu zločina. Reč je o delovima kablova isečenim, po svoj prilici, sa aparata za mužu krava iz obližnje staje poljoprivrednog dobra, bodljikavoj žici vezanoj u omču na kojoj je pronađen dugačak pramen crne kose i ljudsko tkivo, žica kojom je bio vezan jedan od pronađenih skeleta, kao i to što na kostima ima oko 14 prostrelnih rana, uglavnom na lobanjama i, u jednom slučaju, na karlici.
Za nedelju dana rada identifikaciju je od stranih medija posetila i snimila samo ekipa italijanske televizije RAI UNO. Ni međunarodni posmatrački tim nije pokazao veće interesovanje za postupak identifikacije, koju su nešto malo snimili tek na ponudu sudsko-medicinske ekipe; zanimalo ih je najviše da li su utvrđeni tragovi mučenja.
Pronađeni ostaci bili su u fazi odmaklog truljenja i velikim delom svedeni na kosti. Znalo se da je, stručnim rečnikom govoreći, najmanji broj pronađenih osoba 34. Posle sudsko-medicinske, antropološka analiza ostataka obuhvatala je određivanje starosti, telesne visine, metričkih i morfoloških karakteristika lobanja i zuba, odnosno utvrđivanje znakova ranijih oboljenja ili povreda na kostima.
Podatke je davala ili potvrđivala rodbina stradalih; poslednja faza identifikacije bilo je prepoznavanje odeće, obuće – uglavnom plastične papuče i gumeni opanci – i stvari pronađenih na ili uz ljudske ostatke – prstenje, rajf za kosu, šnala, ključ, tabakera, minđuša… „Identifikacija je noćna mora“, kaže Marija Đurić-Srejić, „a odgovornost koju smo svi osećali bila je kao da život zavisi od toga.“ Iz perspektive takvih osećanja, uspeh je delimičan: od najmanje 34 osobe identifikovano je 12. Starost tri žene i devet muškaraca kreće se od 32 do 66 godina; ako je od značaja, reč je o četvoro Albanaca (među njima jedna žena), jednom Romu i sedmoro Srba (dve žene). U najmanje sedam slučajeva identifikacija nije dobila završnu potvrdu, jer su porodice tvrdile da žrtve nisu „njihove“. O razlozima odbijanja prepoznavanja može se samo nagađati, u rasponu od straha da porodica ne bude prokažena kao „izdajnička“, do odbijanja saradnje sa „neprijateljem“. U slučaju četvoro identifikovanih Albanaca reč je o dvojici katolika, jednom muslimanu i Albancu oženjenom Srpkinjom.
U međuvremenu, od Klintonovih 100.000 mrtvih kao povoda za humanitarno bombardovanje SR Jugoslavije do kraja juna 1999. podaci o broju albanskih žrtava su splasnuli na 10.000 ili manje – otuda političke, analitičke i medijske ocene da otkrića posle „oslobođenja Kosova“ i prvi objavljeni rezultati istraživanja masovnih grobnica „ne zadovoljavaju“.
Izjava tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova Robina Kuka da – pošto je lično obišao reprezentativne grobnice, više nema nedoumica oko ispravnosti NATO napada na Jugoslaviju – spada u tipičnu političku propagandu, odnosno, preciznije, nalaženje naknadnog izgovora za počinjenu svinjariju. Primer: kako bi NATO/Kuk tumačio otkriće 86 dečjih, ženskih i staračkih leševa, većinom izrešetanih iz blizine, spaljenih živih ili neposredno po usmrćenju – da Džejmi Ši nije „priznao“ bombardovanje kolone albanskih izbeglica na putu Đakovica–Prizren?
RAČAK: Pitanje nije samo retoričko, budući da je na Kosovu već postojao presedan u diskriminaciji žrtava zločina na bazi etničke pripadnosti. Razlog za to što „multietnički“ zločin u Glođanu nije privukao pažnju međunarodne zajednice stigao je tri meseca kasnije, 15. januara 1999, kada je na scenu stupio Viljem Voker (65), šef Verifikacione misije OEBS na Kosovu. U pratnji odabranih novinara – samo zapadnih medija – obišao je okolinu sela Račak, gde su svi ubijeni bili Albanci. Na licu mesta dao je izjavu: „Jugoslovenske snage bezbednosti direktno su odgovorne za masakr 45 civila u selu Račak, kraj Štimlja“, dodajući da „niko od ubijenih nije nosio uniformu, svi su bili u civilnim odelima i izgledali su kao skromni meštani albanskog sela“. Posle toga, Voker je pokušao da spreči pristup istražnim organima („srpskog“) suda u Prištini.
Sudskomedicinsku ekspertizu žrtava iz Račka obavile su, počev od 22. januara, tri ekipe forenzičara: jugoslovenska, beloruska i finska. Finski tim – pozvan na inicijativu Jugoslavije – nastupao je kao ekspertska ekipa EU; svi su radili po usaglašenom protokolu, ceo postupak je praćen video-zapisom i, najzad, sva tri tima su dala usaglašeno mišljenje o svakom slučaju ponaosob. Šta su njihovi nalazi? Na telima poginulih pronađene su samo povrede iz vatrenog oružja kojim je delovano iz daljine; nije bilo tragova drugih i naknadnih povreda; nijedna povreda nije naneta posle smrti. Na šakama 37 od 40 tela metodom parafinske rukavice otkrivene su barutne čestice, dokaz da su neposredno pre smrti rukovali vatrenim oružjem. Svi poginuli imali su na sebi civilnu odeću – ali po nekoliko pari, desetak je ispod odeće nosilo duge vojničke gaće inostrane proizvodnje, a na nogama vojničke čizme; nekoliko mlađih osoba nosilo je crne kožne jakne i crne džins pantalone („uniforma“ vojne policije UČK).
Na dan 17. marta, šef finske ekipe Helena Ranta održala je u Prištini konferenciju za novinare na koju nisu bili pozvani ni pušteni jugoslovenski eksperti, niti je ona saopštila rezultate rada ekspertskih timova. Umesto toga, Helen Ranta pročitala je svoje komentare „koji predstavljaju lično viđenje autora dr Helene Ranta i ne bi trebalo ni na koji način da budu tumačeni kao zvanična komunikacija od strane Odeljenja za sudsku medicinu Univerziteta Helsinki ili ekspertskog tima patologa EU“. Nedelju dana kasnije, 24. aprila, NATO je započeo napad na Jugoslaviju. Tri dana pre toga, Viljem Voker je na čelu Verifikacione misije OEBS napustio Kosovo, zloslutno preteći da mu za povratak više neće biti potrebna jugoslovenska viza.
Očekivane izjave o očekivanim stvarima dali su političari nižeg ranga, recimo Grejem Bluit: „Očekivao sam stvarno stravičnu sliku i žao mi je što moram da kažem da smo je i našli. Posao dobro napreduje.“
Dvanaest godina kasnije, Haški tribunal svoj posao privodi kraju. Suđenje Ramušu Haradinaju – koji je, nije zgoreg setiti se – iz pritvorske jedinice Haškog tribunala pušten kako bi učestvovao u svojoj sopstvenoj izbornoj kampanji na Kosovu, nekako počinje. Po drugi put; ne zna se kako će se završiti.
