Krediti iz šparkase

Prvog dana srpske Nove godine sve što sebe smatra važnim u beogradskoj političko-monetarno-medijskoj čaršiji okupilo se ispod palilulske pijace u iznajmljenim prostorijma filijale Zavoda za obračun plaćanja da preseče vrpcu na novoj narodnoj, odnosno narodskoj, banci. Tog dana i Srbija je poput mnogih ozbiljnih zemalja dobila svoju šparkasu ili bank popular koja se zove Nacionalna štedionica. Srpska verzija šparkase trebalo bi, prema zamisli idejnih tvoraca, da vrati poverenje štedljivog dela građanstva u bankarski sistem, a naročito pošto su na onaj svet konačno poslate „četiri velike državne banke“. Besplatna reklama, osim fizičkog prisustva, podrazumevala je da ugledne zvanice polože na štednju neku „kintu“, pa su se tako srpski premijer Đinđić, guverner NBJ Dinkić i federalni vicepremijer Labus „isprsili“ sa nešto sitnine (ne više od sedamdesetak eura) da bi mogli pred TV kamerama da mahnu skoro zaboravljenom vrstom hartija od vrednosti – štednom knjižicom. Koliko nacionalna šparkasa znači za nacionalnu stvar najbolje pokazuje slučaj jugoslovenskog predsednika Koštunice koji je pozvan na svečanost, ali zbog državničkih obaveza nije mogao da dođe pa je samo poslao pozdravni telegram u kome nacionalnoj banci želi uspešnu budućnost.

U skladu sa sloganom „Dinkić zatvara, Labus otvara“, prvi šalter Nacionalne štedionice otvorio je potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus i tom prilikom rekao da su „dva osnovna principa Štedionice sigurnost štednih uloga i interes građana“. Na istom mestu srpski premijer Zoran Đinđić izjavio je da Vlada Srbije ima nameru da u naredna dva do tri meseca preuzme vlasništvo nad jednom trećinom Štedionice i postane kontrolni faktor u njenom radu. „Želimo da stvorimo utisak kod građana da se radi o jednoj veoma solidnoj instituciji“, rekao je Đinđić. A guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić izjavio je da je vizija bankarstva u Jugoslaviji konkurencija jakih domaćih i jakih stranih banaka od čega će korist imati i građani i privreda i podsetio da je u proteklih godinu dana prikupljeno oko 700 miliona maraka nove štednje.

Projekat Nacionalne štedionice pripreman je u tajnosti šest meseci. Među autorima je i Nikola Živanović (32 godine), predsednik Upravnog odbora Nacionalne štedionice, još jedan bankarski japi koji je lagodnost Londonske berze zamenio neizvesnošću srpske tranzicije.

„VREME„: Zašto se nacionalna štedionica osniva baš sada, da li zato što su zatvorene četiri propale banke i što je osam i po hiljada bankarskih činovnika ostalo bez posla?

NIKOLA ŽIVANOVIĆ: Ima više razloga za to. Jedan od najvažnijih je potreba da se povrati poverenje u bankarske institucije u našoj zemlji posle 10 i više godina bankarskog poslovanja koje u suštini i najvećem broju slučajeva i nije bilo pravo bankarsko poslovanje nego politički servis. Bilo je potrebno napraviti Nacionalnu štedionicu koja će da bude, uslovno rečeno, državna u nacionalnom vlasništvu i koja će biti u stanju da građanima, malim i srednjim preduzetnicima, malim zanatskim radnjama, privatnim restoranima i kafeima pruži modernu bankarsku uslugu. To je osnovna ideja koja nas je naterala da radimo na kreiranju ovakve institucije.

Postoji još niz razloga koji su se poklopili i omogućili da imamo idejnu podlogu za ovakvu instituciju. Kao što znate, četiri banke bile su primorane da odu pod stečaj s obzirom na svoje stanje. U glavama naših građana one su figurirale kao nekad velike institucije, pa i danas možete da čujete pitanje „zašto se gase četiri velike banke?“. Bez obzira na to kako su te banke radile, u Srbiji se posle svih promena definitivno otvara prostor za nove vidove bankarskog poslovanja.

Sledeći razlog koji nas je naveo na otvaranje Nacionalne štedionice jeste to što u narednih godinu dana Zavod za obračun i plaćanja, institucija sa ogromnim vlasničkim, ljudskim i informatičkim resursima, prestaje da obavlja platni promet kao svoju osnovnu funkciju. Pokretanje Nacionalne štedionice je jedan od načina da najbolje uposlimo deo tih resursa ZOP-a.

Otkada se priča o osnivanju Nacionalne štedionice, stalno se napominje da će to biti „konzervativna“ banka. Šta u bankarskom svetu znači da je neka banka konzevativna ?

Konzervativna u smislu da će, hajde sad malo stručne terminologije, izlaganje bilansa ove banke određenim rizicima biti vrlo limitirano i da će upravljanje tim rizicima biti aktivno. Pošto nam je početna ideja da ovakvom bankom počnemo i da vraćamo poverenje građana u bankarski sistem, mi sredstvima koje prikupimo od tih građana moramo da upravljamo na konzervativan način. Imamo više mogućnosti kada je reč o tome šta sa prikupljenim novcem možemo da radimo. Možemo da ulazimo u rizične poslove, da ulažemo u rizična preduzeća, a možemo i polako da ih taložimo u, recimo, državne hartije od vrednosti ili u takve oblike finansijskih instrumenata kod kojih je rizik limitiran. Ono što se stručno zove „najbolji rizik“ jesu blagajnički zapisi Narodne banke Jugoslavije ili obveznice koje će uskoro početi da izdaje Trezor Ministarstva finansija Srbije.

Naravno, jedna finansijska institucija ne može se bazirati samo na tome da sva sredstva koja prikupi ulaže u državne hartije od vrednosti, jer onda postaje budžetski servis.

Prema planovima predviđena su tri načina raspolaganja novcem do kojeg budemo došli štednjom građana. Prvi – hartije od vrednosti, drugi – plasiranje naših para drugim bankama za koje ocenimo da su kvalitetne. Procenili smo da je mnogo bolje za nas kao novu instituciju da u svojim knjigama nosimo rizik banaka nego rizik preduzeća. Znači, pokušaćemo da replasiramo višak sredstava bankama, a onda će banke ta sredstva da odobre svojim klijentima.

I treći način su potrošački krediti. Ako se pogledaju trendovi, stopa nenaplativnosti kod potrošačkih kredita je najmanja. Ima više razloga za to. Recimo, kod nas potrošački krediti su relativno dobro obezbeđeni pošto postoje dva jemca. I mi ćemo sredinom godine početi da odobravamo potrošačke kredite našim štedišama.

To su ti konzervativni načini poslovanja.

Kada kažete „konzervativni„, zapravo mislite na načine poslovanja koji važe u uređenim ekonomijama, što se ne bi moglo reći za našu. Kako je onda moguće da konzervativna banka postoji u nesređenim ekonomskim uslovima?

Celu tu priču prebacio bih na plan pravne regulative koja uređuje oblast bankarskog poslovanja. Postoji dosta manjkavosti kada govorimo o našim sistemskim zakonima koji regulišu ovu oblast. Mi se nadamo da će to za relativno kratko vreme da bude sređeno, ali ono što je mnogo važnije jeste to da sama institucija i procedure po kojima ona funkcioniše, način na koji se tom institucijom upravlja – da to bude uređeno na pravi način i da to bude striktno kontrolisano.

Naš cilj na srednji rok je da ovakva institucija postane hibrid između klasične nemačke štedionice i hipotekarne banke. Strateški cilj nam je da veći deo našeg bilansa budu hipotekarni krediti. Rok da to postignemo je između tri i pet godina. Kad se kaže hipotekarni kredit prva pomisao je na stambene hipotekarne kredite. Ali prvi preduslov za poslovanje sa njima je da se promeni određeni zakoni kojima se reguliše izvršenje hipoteka, tako da kada neko više ne može da otplaćuje svoj kredit, onda onaj ko mu je dao kredit lako može da uzme njegov stan.

Drugi preduslov za razvoj ovakvog tržišta je stabilizovanje i lagano podizanje prihoda građana da bi se mogle praviti određene projekcije i profilisanje klijenata. I treći preduslov je stvaranje tima eksperata za kreiranje hipotekarnih produkata i tržište nekretnina unutar same Nacionalne štedionice. Ako u samom startu ne umete da procenite vrednost nekog objekta na pravi način, onda ne možete da kreirate ni hipotekarni kredit na pravi način jer ne možete da odredite ni visinu kredita, ni visinu kamatne stope.

Ono što možemo da uvedemo nešto ranije nego hipotekarne stambene kredite jesu hipotekarni krediti malim preduzetnicima za obrtni kapital obezbeđeni ličnom imovinom. Tu je zatim finansiranje na tri do pet godina takozvane komercijalne izgradnje i manjih komunalnih objekata. U ovoj zemlji će, hteli mi to ili ne, uslediti zamah ekonomske aktivnosti, javiće se potreba da se gradi poslovni prostor kog sada ima malo a tek ćemo za dve-tri godine videti koliko ga malo ima. I neko će morati da finansira te objekte, mi ćemo moći da dajemo hipotekarne kredite za te poslove na tri do pet godina. Sledeći korak posle toga a pre nego što pređemo na klasične stambene hipotekarne kredite, jesu krediti na kraći rok (isto tri do pet godina) za adaptaciju stambenog prostora koji će biti obezbeđeni ličnom imovinom.

To je tržište koje sada bankarima ne izgleda previše privlačno zato što je još rizično i zato što su zarade manje. I kad bude u punom zamahu, to tržište neće obezbeđivati enormne zarade, ali biće posao koji će obezbediti kičmu stabilnog prihoda naše Nacionalne štedionice.

Ideja je, dakle, da imamo instituciju koja kad je reč o pasivi jeste štedionica jer skuplja svoja sredstva „sa ulice“, od građana, zanatlija, malih preduzetnika, samostalnih trgovačkih radnji, kafića, restorana… To je „keš ekonomija“ koja će strožom primenom fiskalnih zakona deo svog poslovanja morati da preseli u regularne tokove i ona bankarska institucija koja se tu „namesti“, imaće relativno stabilan i jak izvor. Naša prednost u odnosu na ostale banke biće to što ćemo imati razgranatu mrežu preko Zavoda za obračun plaćanja, gde su zanatlije i mali biznismeni već navikli da dolaze.

Kad smo kod ZOP–a, vi ste praktično u njihovim prostorijama. ZOP je državna firma, jeste li i vi državna štedionica?

Mi smo banka sa većinskim državnim vlasništvom. A što se tiče ZOP-a, mi ćemo u prvih šest meseci tamo gde budemo radili preko njihovih ekspozitura plaćati zakup prostorija. Pošto su ekspoziture ZOP-a vlasništvo Srbije, očekujemo da država u jednom trenutku svoje vlasničko pravo nad ovim nekretninama pretoči u akcionarski ulog Štedionici.

Da li država garantuje za štedne uloge građana?

Država garantuje kao kod bilo koje druge banke, znači do 5000 dinara.

Šta je sa nemačkom šparkase, jesu li oni samo konsultant ili i deoničar Nacionalne štedionice?

U Nemačkoj ima oko 630 različitih šparkasa, a kapa nad svima njima je savez nemačkih šparkasa. Kod nas su sada ljudi iz tog saveza kao konsultanti, daju nam savete vezane za način upravljanja, postavljanje menadžmenta, informacioni sistem a kasnije će nam pomoći prilikom kreiranja finansijskih proizvoda koje ćemo ponuditi korisnicima. Postoji ideja da u jednom trenutku jedna od nemačkih šparkasa uđe kao manjinski akcionar u našu Nacionalnu štedionicu. I Evropska banka za obnovu i razvoj razmatra mogućnost da investira u akcije naše štedionice.

Veoma važno je istaći da Nacionalna štedionica, i ako u nju uđu strani kapital i tehnologija, uvek ostaje u većinskom državnom vlasništvu.