Kada je diplomatski paket već bio spreman za prošlonedeljnu sednicu Vlade, važan partner u vladajućoj koaliciji, SPS, odbio je da podrži Milana St. Protića, pa je paket u celosti ostao neraspakovan. Pokazalo se, samo zakratko: u proteklih nekoliko dana nesporazum u međukoalicionim odnosima "ispeglan" je na za sve prihvatljiv način, potvrđeno je "Vremenu" iz dobro obaveštenih krugova
Imenovanja najviših zastupnika državnih interesa u inostranstvu uvek su intrigirala širu javnost. Čini se, međutim, da je ovih dana objavljivanje u štampi imena nekoliko budućih ekselencija uzburkalo duhove više nego inače. Svakako ne samo zbog toga što su ova postavljenja šefova misija u stranim zemljama prvi diplomatski potezi te vrste aktuelne vlade, ako se ne računa vraćanje (poznatih) ambasadora u zemlje koje su priznale Kosovo, zbog čega ih je Koštuničina vlada početkom godine povukla.
Pre će biti reč o imenima potencijalnih šefova diplomatskih misija u inostranstvu koja su nezvaničnim kanalima procurila iz zdanja u Ulici kneza Miloša koja su pobudila nedoumice i pitanja o načinu na koji se stiže na ove prestižne kadrovske liste. Naime, među prvih osam „probnih“ – prema informacijama do kojih je došlo „Vreme“, „otvoreno“ je ukupno 35 prvih mesta u diplomatskim misijama (ambasade i generalni konzulati) – samo je troje profesionalaca, ambasadora po zvanju iz Ministarstva za spoljne poslove. To su Zoran S. Popović za Rumuniju, Rajko Bogojević za Poljsku i Stanislav Stokić, predviđen za Maroko.
O ostalim, pokoja reč više. I u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji, koja je vodila uspešnu spoljnu politiku koju je pratila respektabilna diplomatska služba, događalo se da na ambasadorska, često politička, ili mesta po famoznom „ključu“, dođe poneko ko je nešto zabrljao, pa je „po kazni“ sklonjen u inostranstvo. Ta je zemlja propala, ali su, izgleda, neki običaji ostali. Iako nije baš u toj kategoriji, činjenica je da je Milan St. Protić, prvi dosovski ambasador u Vašingtonu nakon smene Miloševićevog režima, opozvan znatno pre isteka mandata, jer se, po mišljenju tadašnjeg šefa diplomatije Gorana Svilanovića, sa kojim se složio i tadašnji šef države Vojislav Koštunica, pokazao nedoraslim za tako značajnu funkciju. Šta je u Protićevom slučaju presudilo da sada ponovo bude kandidovan za ambasadora, ovog puta u Švajcarskoj (odakle se nakon redovnog četvorogodišnjeg mandata vraća Dragan Maršićanin), ostaće tajna. Ili, čak i više njih, jer je ozvaničenju njegove kandidature do koje bi trebalo doći na narednoj sednici Vlade (u četvrtak, kad ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca) prethodilo više zakulisnih, nediplomatskih igara. Naime, kada je kompletan diplomatski paket već bio spreman za prošlonedeljnu sednicu Vlade, važan partner u vladajućoj koaliciji, SPS, odbio je da podrži Milana St. Protića, pa je paket u celosti ostao neraspakovan. Pokazalo se, samo zakratko: u proteklih nekoliko dana nesporazum oko Protića u međukoalicionim odnosima „ispeglan“ je na za sve prihvatljiv način, potvrđeno je „Vremenu“ iz dobro obaveštenih krugova.
Među kontroverznim kandidatima na svoj se način izdvaja i doskorašnja glavna i odgovorna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović, koja je, uz mnogo kritika sa raznih strana, najviše iz pravca sada ključnog vladajućeg aktera, Demokratske stranke – sa tog mesta smenjena. Ona bi sada s diplomatskim pasošem trebalo da putuje za Otavu gde bi na ambasadorskoj funkciji zamenila Dušana Batakovića, koji već pakuje kofere – za Pariz. Do sudbonosnog obrta u njenoj karijeri, koju će predsedničkim ukazom kao završnom instancom u imenovanju ambasadora, parafirati Boris Tadić, došlo je, tvrdi naš izvor, na preporuku neformalnog, ali veoma uticajnog nacionalno-patriotskog lobija.
Iz najnovijeg diplomatskog paketa u poslednjem trenutku, za sada je svojom voljom (iz privatnih razloga) iskočio još jedan medijski poslenik, Boško Jakšić. Reč je o komentatoru „Politike“ koji je javno oponirao glavnoj urednici dok je Smajlovićeva to još uvek bila. Po „nagradi“, ili po „kazni“, Jakšić je viđen za ambasadora u Turskoj.
Iz tri navedena slučaju nije teško zaključiti da srpska diplomatija i, možda još više politika, koja i u diplomatskim stvarima ima završnu reč, primenjuje neobične kriterijume. Pravde radi, treba reći da je to generalno važilo i za prethodne demokratske vlade, osim možda za prvu postmiloševićevsku. Primerice, javnosti su u sećanju verovatno ostala arbitrarna postavljenja pojedinih ambasadora dok je u zdanju Ministarstva stolovao Vuk Drašković.
Kao i svaka koaliciona vlada, i Cvetkovićev kabinet (kao i prethodna instanca, vladin Odbor za međunarodnu politiku) mora i o tim stvarima da obezbedi međustranački konsenzus, tako što svakom partneru pripada i komad diplomatskog plena. Kako sada stvari stoje, SPS pretenduje na pet prvih mesta u diplomatskim misijama u inostranstvu (ne zna se da li je u tu kvotu uključen i PUPS), dok se G17 plus još nije izjasnio. Jedno mesto, konzulsko u Istanbulu, pripalo je i Listi za Sandžak ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina.
Međutim, osim međustranačkog „peglanja“, u diplomatskom kadrovskom lavirintu sudaraju se i lični i grupni interesi, različiti lobiji, veze i prijateljstva…, što kriterijume čini i rastegljivim i maglovitim. U svakom slučaju, u aktuelnim postavljenjima presudnu ulogu imali su, po svemu sudeći, vodeća stranka vladajuće koalicije i njeni ključni ljudi, šef države i šef diplomatije.
Savetnik predsednika Republike Dušan Bataković, koji je kao ambasador službovao i u Atini, dobio je čak i privilegiju da ambasadorsko mesto u Kanadi, gde mu navodno nije odgovarala klima, zameni za Pariz. Sa iste liste je i profesor Fakulteta političkih nauka Ivo Visković, nekadašnji ambasador u Ljubljani. On će uskoro u Berlinu zameniti Ognjena Pribićevića, koji se po isteku mandata vraća u zemlju.
O učinku budućih visokih diplomata nije uputno prosuđivati unapred. Međutim, upućeni u aktuelna kadriranja upozoravaju da srpska diplomatska služba sve više klizi u voluntarizam i deprofesionalizaciju. A diplomatija je zapravo zanat koji se, zato što je složen i veoma zahtevan, dugo „peče“.
(Slika – ŽELJE I PONUDE: Rade Bulatović…)
Među potencijalnim kandidatima za ambasadore već više meseci u opticaju je i ime Radeta Bulatovića. On se ni sada nije našao na spisku jer mu, kako izgleda, nije pronađeno odgovarajuće mesto (on sam bi, navodno, želeo da ode na Kubu). U javnosti se, takođe, prilično dugo nagađa da je za jedno od najvažnijih ambasadorskih mesta, u Vašingtonu, predviđena direktorka Fonda za političku izuzetnost Sonja Liht. Ona je, međutim, po tvrdnjama izvora „Vremena“, već u dva navrata tu počast odbila. Na ponudi za važno ambasadorsko mesto u Francuskoj zahvalio se i jedan od najboljih domaćih poznavalaca međunarodne politike i međunarodnih odnosa, svojevremeno savetnik premijera Zorana Đinđića za spoljnu politiku, sada direktor Balkanskog fonda za demokratiju, Ivan Vejvoda.
…i Sonja Liht
Mnogo je „ako“ u slučaju Generalštaba, ali bi taj slučaj mogao da prodre do samog dna režima i predsednika Vučića koji se opet igra boga pomilovanja, piše „Vreme“ u naslovnoj temi novog broja
Ako se Selaković ili Vlada ne pozovu na ministrov imunitet, ako se nešto ne desi postupajućim tužiocima i njihovim porodicama, ako glavni tužilac TOK a Mladen Nenadić ne odluči da će TOK da “batali” ceo slučaj ili se zadovolji da sve ostane na ministru Selakoviću, ako vlast ne uspe da uguši tužilaštvo ili blokira njegov rad, ako policija i drugi državni organi budu postupali po nalozima tužilaštva, moguće je da će se predmet “Generalštab” probiti do samog “srca tame”, odakle je i potekao
Data i najavljena pomilovanja po službenoj dužnosti, svedoče o bojazni da pravosuđe neće biti poslušno. Predsednik Srbije, po svemu sudeći, nije svestan da oslobađanjem od krivičnog gonjenja posredno priznaje da ne veruje pravosuđu jer zna da je do sada na pravosuđe moglo da se utiče s vrha, ali da je odnedavno uspešnost takvog patronata neizvesna, i da bi krivica pomilovanih u redovnom postupku bila dokazana. Inače, posredi je očigledna zloupotreba
U menjačnicama godinama nije bila veća gužva nego ovog decembra, a jagma za evrima i dalje tinja. Uzrok je neizvesnost povodom posledica do kojih mogu dovesti sankcije Nisu. Dok režim krivi narod i medije za paničenje, razloge navale ljudi na devize treba prvenstveno tražiti u neodgovornim porukama Aleksandra Vučića i guvernerke Narodne banke Srbije, Jorgovanke Tabaković, javnosti
Iz revizorskog ugla, najveći propust u upravljanju gradom u poslednjih nekoliko godina jeste odsustvo funkcionalnog sistema upravljanja. Ne postoji jasna i dosledna veza između postavljenih ciljeva, planiranja i stvarne potrošnje budžetskih sredstava. Učinak se gotovo uopšte ne meri, ne prati se da li je utrošeni novac dao očekivane rezultate, a upravljanje rizicima praktično je zanemareno. Na to se nadovezuje činjenica da se na gotovo svakom koraku krše zakoni i propisi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
