Krckanje Keramike

Fabrika keramičkih pločica iz Kanjiže bila je uspešna firma i pre privatizacije, obavljene 2002. godine; u to vreme oko osamdeset odsto proizvedene robe plasirano je na strana tržišta. Tokom te godine proizvedeno je 2.200.000 kvadratnih metara pločica, 2003. obim proizvodnje iznosio je 2,5 miliona kvadratnih metara, plate su povećane u proseku za 46 odsto u odnosu na period pre privatizacije. Poslovnim planom za 2004. predviđeno je povećanje produktivnosti za desetak odsto, a dokapitalizacijom u vidu nove proizvodne linije moglo bi se napraviti cela četiri miliona kvadratnih metara pločica. Ništa od toga nije se dogodilo tokom te 2004.

Umesto nove proizvodne linije, pokrenuti su sudski procesi sa zahtevima za smenu rukovodstva a, kako je naše sudstvo poslovično sporo, proces isterivanja pravde, odnosno namirivanja interesa, ubrzavan je nimalo legalističkim sredstvima.

Gungula je počela nakon svađe dvojice velikih akcionara u julu prošle godine, blokiranjem fabričke kapije uz pomoć bagera; zatim je narednih meseci jedna sudska odluka smenjivala drugu; jedno je pa drugo rukovodstvo „oslobađalo“ fabriku, a posebno je zanimljiva epizoda nedavno odbijanje policije da asistira pri sprovođenju rešenja Opštinskog suda u Kanjiži kojim je naloženo izvršenje privremene mere – udaljavanje neovlašćenih lica iz fabrike. Za sve to vreme proizvodnja je desetkovana, radnici nisu videli plate mesecima, ali zato su novac – mnogo novca – primali pripadnici privatnih agencija za obezbeđenje. Bilo je i fizičkih obračuna, kakvi su viđeni i u drugim pričama o tranziciji srpske privrede, od zrenjaninske Jugoremedije do Veterinarskog zavoda u Zemunu. Ali, krenimo redom.

DOBAR BIZNIS: U ovoj priči figurura oko 350 statista u vidu radnika nekada uspešnog preduzeća, sada podeljenih u dva tabora, dočim su četiri lika u fabuli veoma aktivna. Vlasnici velikih paketa akcija imenom su Milan Lukić, sa stanom u Beogradu, i Živorad Vojnović iz Šapca. Obojica velike gazde; svaki je 17,8 odsto akcija iz državnog paketa kupio za 10.500 dinara po komadu. Kasnijim dokupom od malih akcionara, po znatno nižoj ceni, Lukić je postao vlasnik 45 odsto, a Vojnović 33,5 odsto akcija. Potonji je svoj paket udružio sa Mirkom Čeprnićem koji drži sedam odsto akcija, tako da su dvojica velikih suvlasnika postali otprilike egal. Nesrazmerna je jedino podrška koju uživaju među radnicima-akcionarima. Njih oko 270 podržava Vojnovića, a Lukića osamdeset. Druga dva bitna lika su Mikloš Abel, koji je pre sukoba rukovodio s pozicije pomoćnika direktora, i Mikloš Bata, bivši generalni. Bata je stao uz Lukića, a Abel se priklonio Vojnoviću.

Upućeni kažu da su se dvojica vlasnika prvi put sreli tokom aukcije, kada su se i dogovorli da zajednički krenu u posao. Međutim, izgleda da je kasnije Vojnović mrko gledao na činjenicu da se veći deo proizvoda Keramike na tržište plasira preko Lukićevih trgovinskih firmi Metalkoop i Keramika-Metalkoop, te da ovaj preko marže ostvaruje daleko veći profit. Zato je i sam pokušao da se angažuje oko prodaje, preko svojih firmi Mikend i Vektor. Kažu da je i Lukićevim mušterijama nudio robu, a pokušao je da kupi i dodatnih desetak odsto akcija od malih akcionara, kako bi postao većinski vlasnik. Navodno, postoje izjave overene u sudu o tome da je malim akcionarima nuđen novac van berze i da su sklapani fiktivni ugovori o poklonu, ali tačnost tih optužbi utvrdiće sud.

Bitniji uzrok raskola bio je Lukićev plan da se dokapitalizacija preduzeća izvrši na način koji nije prvobitno dogovoren. Kao što je već rečeno, planirano je da se vrednost preduzeća poveća kupovinom nove proizvodne linije, a šest miliona evra u tu svrhu bilo bi obezbeđeno bankarskim kreditom. Međutim, na sednici Skupštine akcionara 29. maja 2004. odlučeno je da se kredit omogući prenošenjem u vlasništvo Keramike određenog broja akcija Komercijalne banke, koje su bile vlasništvo Keramika-Metalkoopa. Lukić je objašnjavao da je to jedini način da se obezbedi kredit za novu proizvodnu liniju, dok je Vojnović smatrao da je to perfidan pokušaj da Lukić postane većinski vlasnik.

ZAKUVAVANJE: Osam dana nakon redovne sednice Skupštine akcionara, 5. juna prošle godine, Mikloš Abel i Živorad Vojnović su u Domu kulture u Kanjiži organizovali novu, vanrednu sednicu, na kojoj je doneta odluka da se smeni Upravni odbor čiji je predsednik bio Ranko Lukić, Milanov sin. Za vršioca dužnosti direktora izabran je Abel. Trgovinski sud u Subotici 8. juna 2004. upisuje Abela kao ovlašćeno lice, na osnovu odluka te vanredne skupštine (tri meseca kasnije, ova odluka je poništena, jer je isti sud, nakon žalbe Višem trgovinskom sudu, u ponovljenom postupku ustanovio da je sednica sazvana protivno Statutu). Već sutradan grupa radnika, koje je predvodio novi v.d. direktora, nasilno ulazi u fabriku; uz pomoć dva bagera blokirana je kapija, zaustavljena je proizvodnja i smenjeno rukovodstvo. Novi upravni odbor donosi odluku da se Milanu Lukiću, njegovom sinu Ranku i Miklošu Bati zabrani ulazak u fabriku, da ne bi „uništavali dokumentciju“.

Elem, nakon tog događaja, prvi put u ovoj priči angažovani su pripadnici jedne privatne agencije za obezbeđenje, Ineks-bezbednosti iz Zemuna, a posle su se pred kapijama Keramike smenjivali radnici mnogih srodnih firmi.

U to vreme, kao posrednik u pregovorima između sukobljenih strana umešao se i Jožef Kasa, navodno prijatelj Mikloša Abela, što je suparničkoj strani dalo priliku da potegne argument kako je reč o „mađarskoj zaveri“ sa „očiglednom političkom pozadinom“. Valjda je zbog toga tabloid „Internacional“ 10. avgusta objavio tekst pod naslovom „Kasa i Mađari oteli firmu od Srbina“.

Druga strana nije ostala dužna. Abel Mikloš je podsetio javnost da je Dragan Maršićanin tokom predizborne kampanje za predsednika Republike posetio Keramiku, dok su u upravi sedeli Lukić i Bata. Milan Lukić nikada nije skrivao svoje bliske odnose sa vrhom DSS-a, ali je rekao da to nema nikakve veze sa ovom situacijom.

NAPLATA: Trećeg jula prošle godine Lukićevi telohranitelji su, uz adekvatnu dozu nasilja, ponovo preuzeli komandu u Keramici. Angažovani su pripadanici subotičke agencije Euro Sec, čiji je vlasnik penzionisani policijski general Radovan Knežević. Ovaj čovek je ostao u sećanju aktivista subotičkog Otpora (iz vremena dok je bio načelnik SUP-a u ovom mestu, a pre avanzovanja u UBPOK) po nesvakidašnjem entuzijazmu s kojim se posvetio rasturanju „bande stranih plaćenika“. Možda taj podatak ne bi bio baš toliko zanimljiv da vlasnik nije i lično nadgledao rad svojih uposlenika u Keramici.

Početkom avgusta javnost je čula za novi obrt. Opet su za kormilom Abel i Vojnović, opet je do smene došlo „na divljaka“. Valja reći da su, prilikom svake smene rukovodstva, „oslobodioci“ mahali nekakvim sudskim rešenjem, ali u to vreme nijedno nije bilo izvršno. Čitavoj toj zbrci doprineo je i Trgovinski sud u Subotici, čija su rešenja nekoliko puta obarana nakon žalbi Višem trgovinskom sudu, a sve iz proceduralnih razloga.

U svakom slučaju, grupa od 280 radnika Keramike ušla je u fabriku, „sa namerom da rade i da spasu preduzeće“. Lukić i Bata, isterani iz fabrike, ubrzo su organizovali blokadu. Radnici i privatno obezbeđenje iz Lukićevog tabora danima su sprečavali kamione sa repromaterijalom da uđu u fabriku, a ni gotovi proizvodi nisu mogli napolje. Fabrika je radila, ali su trošene zalihe sirovina, a gotovi proizvodi su skladišteni.

Kada su fabrički lageri već bili krcati, u ranim jutarnjim satima 27. septembra Ranko Lukić ušao je u Keramiku uz pomoć stotinak pripadnika privatnog obezbeđenja. Članovi suparničkog tabora pričali su tih dana da su ih „izdali pripadnici obezbeđenja iz agencije Ineks, koje je potplatio Milan Lukić“, tako da su ostali bez zaštite. Bilo kako bilo, tokom narednih dvadesetak dana iz magacina Keramike izneto je sve što nije bilo zašrafljeno: oko milion kvadratnih metara gotovih proizvoda, četiri službena vozila, četiri viljuškara, kompjuteri i mikrofilmovi sa snimcima dizajna proizvoda… Ukupna vrednost robe procenjena je na oko 6,5 miliona evra. Milan Lukić gradio se da je roba izneta na legalan način, na osnovu ugovora koji je Keramika sklopila sa firmom Metalkoop, a pre nego što je on postao vlasnik akcija Keramike, te da roba vredi tek oko 2,5 miliona evra… Ipak, posle ove akcije Lukić je napustio fabriku i nije se vraćao do 10. januara ove godine. Tada je ušao bez incidenata, s rešenjem subotičkog suda. Međutim, većina od 270 zaposlenih odbila je da radi, pa je rukovodstvo ugovorom o delu angažovalo nove radnike.

U međuvremenu, Lukić svoje akcije prodaje američkoj firmi Delbert select a Trgovinski sud u Subotici 11. februara konačno uspeva da donese odluku koju 8. marta potvrđuje i Viši trgovinski sud. Agencija za privredne registre upisuje Mikloša Abela kao direktora, a briše iz registra Mikloša Batu. Ovaj odbija da dobrovoljno preda dužnost, pa Trgovinski sud donosi rešenje o izvršenju, a službenici Opštinskog suda u Kanjiži ni nakon četvrtog pokušaja nisu uspeli da rešenje sprovedu. Izostala je aktivna asistencija policije, čiji se službenici grade neovlašćeni da sprovode odluke Suda. Ipak, Abel je, iz petog pokušaja, 8. aprila uveden u posed, ali iz fabričkog kruga nisu izbačeni članovi Lukićevog obezbeđenja. Policija nije nadležna. Abel na posao dolazi 11. aprila, obezbeđenje mu ne dozvoljava da uđe, jer naređenja primaju od Ranka Lukića i Mikloša Bate. Potonji za „Vreme“ kaže da Abel ne želi da uđe u fabriku, već da mu je namera da izbaci radnike napolje.

Situacija u Keramici je i dalje nepromenjena. Fabrika radi s polovinom kapaciteta, nadležni ćute ili nisu ovlašćeni, a radnici se sa setom sećaju samoupravljanja, kada se znao red.