Krajnja destinacija smrt

Na dan izlaska ovog broja „Vremena“, uveče u pola šest stajaću na pešačkom mostu u mom rodnom gradu Zrenjaninu. Prisustvovaću puštanju venaca niz Begej kao znak sećanja na Jevreje koje su pre 75 godina natrpali u dva šlepa i po velikoj vrućini danima vozili niz Begej, Tisu, Dunav. Cilj je bila smrt, međustanica Beograd, zapravo dve lokacije u tom gradu: logori Staro sajmište i Topovske šupe. Mene se to tiče nešto više nego većinu ostalih, koji će se danas setiti tog zločina, jednog od mnogih počinjenih te 1941. godine, jer su na jednom od ta dva šlepa bili moja mama i moj tata.

Isto takvu svečanost punu pijeteta na isti datum održavali su i ranijih godina, ali ja nisam bio ni na jednoj. Nisu me posebno zvali ili nisam bio u Srbiji ili nisam smatrao da su takve akcije nužne, ne znam. Sâm sam kriv. Mogao sam da se zainteresujem.

Sa mesta sa koga su pošli ti šlepovi smrti ne mogu da se bace u reku venci, jer tamo gde je nekada bila kapetanija više nema vode, tamo je Begej zatrpan, iskopan mu je drugi tok. Umesto sterilnog mosta bez duše, na kome ćemo stajati ovog četvrtka, tamo je stajao gvozdeni most koji je projektovao Gistav Ajfel, tvorac Ajfelove kule u Parizu i Kipa slobode pred Njujorkom, slavna ćuprija opevana u pesmi „Četir konja debela prešla preko Begeja“; njega smo srušili i prodali ga kao staro gvožđe. Mnogo toga iz naše istorije prodato je u staro gvožđe.

STRAH OD ISTINE: Uz ceremoniju izgovoriće se kadiš, jevrejska molitva po sadržaju donekle slična hrišćanskom očenašu. To nije molitva za mrtve, nego u slavu Gospodnju, dobar Jevrejin trebalo bi da je svakodnevno izgovori deset puta, ali se takođe moli i uz sahrane i pomene mrtvima, iako se smrt u njoj ne pominje. Uslov za pravosnažno recitovanje kadiša je prisustvo minjana, to znači deset odraslih pravovernih Jevreja. Ja nisam vernik, za razliku od očenaša, koji znam čak i na mađarskom jeziku, kadiš ne znam, ali ću staviti na glavu kačket, jer je jevrejski običaj da muškarci pokriju glavu, kao što zimi skidam kapu ili šešir u hrišćanskoj crkvi ili se izuvam kad ulazim u džamiju. Poštujem tuđe običaje. Sve mi je to tuđe, ali ova godišnjica me duboko potresa i to me prisiljava da ponovo nešto kažem, da progovorim, iako sam mislio da sam se već odužio sa nekoliko romana i pripovedaka; ovoga puta nešto me steže u grlu u potrazi, ne za literaturom i ne za običajima, već za istinom, iako znam da je nedostižna; makar za parčetom moje istine. Ili istine o mami i tati.

Ja nisam bio u Zrenjaninu kad su njegove Jevreje odveli na šlepove. Mene i sestru je krajem aprila strina, koja je bila Švabica, odvela iz Zrenjanina u Bačku, o tome sam više puta pisao. Ovde je relevantno samo da avgusta te godine ne samo da nisam bio u rodnom gradu, nego pojma nisam imao šta se u njemu događa i da ni posle oslobođenja dugo, dugo o tome nisam razmišljao, nisam se raspitivao; bio sam srećan što sam ostao živ.

Guglujem. Ne saznajem ništa što nisam znao. Sa pretraživačima imam isto iskustvo kao sa rečnicima i leksikonima, nalazim mnogo toga što me zanima ili zabavlja, samo ne to što bih hteo da saznam. Da li je na dva šlepa odvedeno oko 1200 Jevreja kao što neki zapisi kažu? Na drugom mestu piše 1250. Pedeset više ili manje, zar je to bitno? Nisam našao nikakve podatke o tome da li je iko pokušao da napravi konkretan spisak. Mogao se sastaviti spisak Jevreja koji su pre 1941. živeli u Zrenjaninu i okolini i ko se vratio živ, pa da se uporedi. Ne bi bilo sasvim tačno, ali približilo bi se istini. Sa druge strane, istina je da se ubijalo, zar je išta drugo bitno?

Da li negde postoje zaboravljeni, zatureni zapisi očevidaca? Hapšenje Jevreja nije bilo neprimetno, nije se vršilo noću, u tajnosti. Odvođenje na šlepove mora da je zapazilo i posmatralo mnogo ljudi. Kako se ko od posmatrača ponašao? Da li se dovikivalo, smejalo, plakalo, pretilo, psovalo? Koja su imena ili brojevi tih šlepova? Danas ta dugačka plovila sa pljosnatim dnom bez sopstvenog pogona koje tegle druge lađe ili remorkeri obično zovu baržama.

Ja nikoga ne smem da krivim što se nije bavio tim pitanjima, jer nisam ni ja, a mogao sam. Trebalo je. Prvih godina posle rata dolazio sam u Zrenjanin i razgovarao sa mnogim ljudima, na primer sa Todorom Manojlovićem, velikim piscem, našim porodičnim prijateljem; sa Markom Mirčom, koji je govorio bezbroj jezika, hebrejski tako dobro da je prevodio za sinagogu, jer ga je znao mnogo bolje od rabina, za vreme rata za Nemce, posle u nekom Žitoprometu; sa mojim školskim drugom Svetom Vrškom. To su pripadnici tri generacije. Oni su bili u Zrenjaninu na dan kad su Jevreje ukrcali na šlepove, sva trojica su poznavala moje roditelje, ali nisam ih pitao šta znaju o tome, šta su čuli, videli, tada mislili.

Decenijama kasnije sam istraživao ubijanje i logorisanje Nemaca posle rata, montirao o tome fičer za nemački radio, napisao malu seriju za NIN, uneo saznanja o tome u svoj roman „Guvernanta“. Za šlepove sam znao, ali u vezi sa njima ništa nisam istraživao; da li sam se nečeg bojao?

Moja najveća, neshvatljiva greška bila je što sa rođenom babom, maminom mamom, nisam razgovarao o toj temi. Ne znam ni da li je tog avgusta još bila u Zrenjaninu, kada je otišla, kako je uspela da se prebaci u Suboticu, ali sigurno je mnogo toga znala. Vratila se iz koncentracionog logora Bergen Belzen, godinama posle toga bila zdrava i fizički i psihički, čak smo ponekad i stanovali kod mog ujaka u istom stanu, ali naši razgovori su se svodili na to šta da kuva ili šta da mi ispegla. Niti sam ja nju pitao kako je njoj bilo u logoru, niti ona mene. Tabu. Čega smo se bojali?

SAMRTNO PROLEĆE: Nije ovde reč o šlepovima, nego o tati i mami, iako znam i nijednog trenutka ne zaboravljam da se radi o mnogima, o milionima širom Evrope, o mnogim tatama i mamama, sinovima i kćerima, bakama i dekama, bebama i starcima, ali verujem da se istina bolje može oživeti pričom o pojedinačnim sudbinama, nego statistikama.

Mami je 11. avgusta – nedelju dana pre nego što će je utovariti na šlep – bio četrdeseti rođendan. Da li su ga proslavili? Znam da su ona i tata tada bili internirani u kasarni u današnjoj Makedonskoj ulici u Zrenjaninu, danas se tamo nalazi Srednja poljoprivredna škola. Mi smo je zvali Honvedkasarna, jer su pre Prvog svetskog rata u njoj služili mađarski vojnici, „honvedi“, tačan prevod bio bi „domobrani“. Da li su njih dvoje u kasarni mogli da „slave“ mamin okrugli rođendan? Sigurno su ga pomenuli, jer su moji roditelji još bili zajedno, tata to pominje u dugačkom pismu iz te kasarne na koje ću se još vratiti.

Ali sada krećem godinu dana unazad na mamin trideset i deveti rođendan, kratko ga pominjem i u romanu „Moj lepi život u paklu“. Kao iznenađenje za taj dan uvežbao sam da na violini odsviram melodiju iz mađarskog filma „Samrtno proleće“. Imao sam jedanaest i po godina. Iznenađenje je trebalo da bude utoliko veće, što sam pre toga izjavio da mrzim violinu i neću više da idem na časove i to su moji roditelji prihvatili. Na stočiću sam aranžirao cveće, koje je već stiglo sa raznih strana, a ja sam se sakrio iza njega i zasvirao kada je mama ušla u sobu. U toj sobi se danas nalazi prostor za konferencije Srpske napredne stranke za Zrenjanin. Pesmu „Samrtno proleće“ u filmu je pevala Katalin Karadi, imala je prilično dubok glas slično kao Zara Leander i bila veoma popularna kao „fatalna žena“. Pesma je o tragičnoj ljubavi, nikako o slutnji da će godinu i po dana posle za mamu plin biti samrtan u kamionu-dušegupki. Posle rata smo saznali da je Karadijeva svoja prijateljstva u visokom budimpeštanskom društvu koristila kao sovjetski agent. Ponekad tu pesmu u njenoj interpretaciji sentimentalno slušam pred spavanje na Jutjubu. Uveren sam da je mama na svoj četrdeseti rođendan mislila o tom rođendanu godinu dana ranije kada se smrt još nije nazirala. Tata i mama zatvoreni u kasarni nisu mogli da znaju da li smo sestra i ja živi i zdravi, kao što mi nismo znali šta se događa sa njima.

O boravku roditelja u kasarni u današnjoj Makedonskoj ulici posedujem jedan od malobrojnih validnih dokumenata, tatino pismo datirano 10. maja na četiri velike stranice pisano zelenim mastilom. Citiram ga dosta opširno u romanu „Moj lepi život u paklu“. U toj knjizi ima dosta izmišljenih, romanesknih delova, ali su detalji iz pisma autentični, neću ovde da ih ponovim, samo da kažem da sam prevodeći ga sa nemačkog na srpski zapisao: „Ne ide… Isuviše je teško da ponovo čitam to pismo, dvadeseti put, pedeseti put…“ Svejedno ga sad ponovo uzimam u ruke. Mastilo bledi, sve je manje čitko. Ne piše koliko su već dugo na tom mestu, ali zacelo su bili tamo sve do 18. avgusta, znači, više od dva meseca. Piše da ih je desetoro u sobi, ali da su ostali u većim sobama, da je on glavni lekar „za hiljadu Jevreja“ i da mu mama „vredno pomaže i sprema“. Šta znači „sprema“? Tata uzgred pominje da je video moju babu – maminu mamu – kad je otišao pred kasarnu na bunar da donese vodu. Glavni lekar za hiljadu pacijenata lično vuče vodu? Saznajem tako da je baba sredinom maja još bila u Zrenjaninu. Dalje piše da bi mogli da izađu „na sat, dva“ ako bi tražili dozvolu, ali da neće da je traže. Ni to ne razumem. Priznaje da „neće da piše o pojedinostima“. Te „pojedinosti“ su valjda užasi koje su pretrpeli.

Moji roditelji su se upoznali kad je mama još išla u gimnaziju, a tata počeo da studira medicinu. Posle su zajedno studirali u Nemačkoj, venčali se kada su kao lekari počeli pristojno da zarađuju. Na bračno putovanje u Pariz pošli su avionom iz Budimpešte, to je bilo ekskluzivno, ekstravagantno, veoma skupo, te 1928. godine neobično za ljude njihovog staleža iz banatske provincije. Svoj život su počeli tempom koji danas ne mogu da shvatim. Ceo dan su radili, a svake večeri izlazili, baš svake. Kao da su znali da im je predodređeno manje od trinaest godina i da treba da iskoriste što im je dato. Tata je tri puta dnevno menjao košulju kao da mora da ih se nanosi toliko koliko je uobičajeno za normalan život. Kad je sve to naglo presečeno mama je imala četrdeset, tata četrdeset i dve godine.

Pre tačno sedamdeset i pet godina ukrcali su ih na šlepove smrti.

ŠLEPOVI SMRTI: Ne znam preko koga je i kako tata poslao pismo iz Honvedkasarne, docnije poruku iz Topovskih šupa, gde su ta pisma i mamina dopisnica sa Sajmišta bili za vreme okupacije; znam da sam ih dobio kada sam se vratio iz nemačkih logora, ali ne mogu više da se setim od koga i nemam više koga da pitam. Važno je da su kod mene.

Pre tačno sedamdeset i pet godina, u osam sati ujutro, iz Honvedkasarne prva grupa Jevreja odvedena je na pristanište i ukrcana na jedan šlep. Druga grupa, ukrcana na drugi šlep, odvedena je u podne. Obe kolone pratili su esesovci sa vučjacima. Uveren sam da su ih Zrenjaninci posmatrali: Nemci, Mađari, Srbi, Rusini, Rumuni, Česi, Slovaci… Nemoguće da nisu. Nisam naišao ni na jednu fotografiju, ni na jedan lični dnevnik te „publike“, u kome bi pisalo šta je ko od njih mislio, da li je mahao, da li se oprostio od dotadašnjih komšija, mušterija, prijatelja. Neki su možda plakali, nemoćno saosećali. Većina? Da li su neki mrmljali ili vikali da tako treba? Da se očisti grad? Pretpostavljam da je većina bila ravnodušna, kao što smo mi danas često ravnodušni prema tuđim nesrećama.

Jevreji su vukli svoj prtljag, neki su ga i bacali, jer više nisu mogli da izdrže. Nemam nikakav podatak o tome da li je to neko posle pokupio. Zabeleženo je da je advokat Arpad Kartala izvršio samoubistvo skočivši sa šlepa. Moj deda se ubio četiri meseca ranije da bi izbegao sve to što je mudro naslutio.

Zamišljam kako su po avgustovskom suncu tegljači šlepove vukli bar dva dana niz Begej, pa Tisu, pa Dunav, niz ravničarske reke u smrt. Hrana i voda nisu deljeni, nužnika je bilo koliko je bilo predviđeno za posadu šlepa, ne za nekoliko stotina očajnika. Patilo se, neki su gubili svest, neki umirali, leševi su ostajali na palubi na avgustovskom suncu. Pokušavam da zamislim prefinjenu, razmaženu mamu, koja je i u mirnodopskom životu katkad imala migrene i oca koji je tri puta dnevno menjao košulje, kako prljavi, oznojeni, očajni stoje na palubi šlepa. Zagrljeni? Šapćući o svom letu za Pariz pre trinaest i po godina?

Rekao bih da je na tim šlepovima bilo još gore nego na čamcima sa izbeglicama koji plutaju između Afrike i Italije. Nade je bilo manje. Ko to može da uporedi? Ja pokušavam, ako ne da uporedim, onda bar da se setim i drugih užasa, ne samo tih šlepova i mojih roditelja na njima.

Nisam uspeo da ustanovim gde su pristali u Beogradu, šta se tačno događalo, ali sigurno je da su tata i mama tada rastavljeni. Tata se sa datumom “ 26. septembar“ na ceduljici javio stricu i meni na mađarskom jeziku; nije naveo odakle, ali gotovo izvesno je tada bio u logoru Topovske šupe. Napisao je „…ako se jednom opet spojimo, nedeljama i mesecima pričaću ti veoma interesantno…“ On nije stigao, ali ja decenijama nastavljam da mu pričam „veoma interesantno“.

Mama je poslednji znak života dala 30. januara 1942. godine sa adrese „Judenlager Semlin“, znači iz logora Staro sajmište, na formularu Crvenog krsta adresiranom na moju tetku u Subotici. Bilo je dozvoljeno da napiše dvadeset i pet reči. Najvažnije za mene su reči „…ja sam sama“. Da li je htela da kaže da otac više nije sa njom, ili je znala da je mrtav?

MOLITVA ZA MRTVE: Nisam poklonik kulta mrtvih. Moja žena i ja davno smo se dogovorili da nas kremiraju i pepeo prospu u Vrtu sećanja na beogradskom Novom groblju; ona me je pretekla, ali sam miran što znam gde mi je mesto.

Za mene je nešto novo što sam uzbuđen i uznemiran zbog današnjeg dana, ovog četvrtka, 75 godina od polaska šlepova smrti, jer sam inače uvek prezirao datume kao poštapalice za sećanje za dokone. Mnogo štošta ću ispratiti pogledom na vence koje će baciti u Begej.

Kompleks zgrada koje smo nazivali Honvedkasarnama služio je kao logor samo od proleća do 18. avgusta 1941. godine, zatim ga je kao kasarnu koristila esesovska brigada „Princ Eugen“, posle oslobođenja JNA, a od 1968. godine tu se nalazi Srednja poljoprivredna škola. Šezdesetih godina postavljena je tabla od crnog mermera sa belim slovima koja svedoči o istoriji zgrade; prijatelj iz Zrenjanina, Dušan Juvanin, javlja mi da je zapuštena i da tekst jedva može da se pročita. On kaže da učenici nikad nisu posebno obaveštavani o strahotama koje su se događale među zidovima, među kojima uče, u dvorištu, u kome se igraju. Za razliku od te škole, zrenjaninska gimnazija, koju smo pohađali moj deda, moj otac, a godinu i po dana i ja, ne samo da se bavi proučavanjem prošlosti, nego su đaci zajedno sa svojom profesorkom, Senkom Jankov, snimili film o „Jevrejskoj istoriji Zrenjanina“. Taj film će se prikazati ovog četvrtka uveče u baroknoj sali Gradske kuće u okviru komemoracije na koju su pozvali Grad Zrenjanin i Jevrejsku opštinu Zrenjanina na čelu sa svojom vrednom predsednicom Ljiljanom Popov. U susednom Narodnom muzeju neposredno pre toga otvoriće se izložba „Nestali u Holokaustu. Svaka slika priča priču“, autora Nenada Fogela.

Dobro je. Biću tamo. Ovde pričam pre svega o dvoje ljudi, koji su slučajno moji roditelji, ali mislim na milione i milione pojedinačnih sudbina i ni jednog jedinog trenutka ne zaboravljam tragedije koje se odvijaju sada dok ovo pišem i kad budem stajao na pešačkom mostu preko Begeja u Zrenjaninu, ovih meseci, dana, trenutaka. Sve dok nisu počeli da ih ubijaju, da bi im i seme zatrli, nisam ni znao da negde postoje Jesidi, a verovatno nijedan od njih nikada nije čuo za Holokaust, a kamoli za sudbinu banatskih Jevreja. Ko sleže ramenima zbog njihove sudbine isti je kao oni koje je bilo baš briga za moju mamu i mog tatu dok su ih sprovodili ulicama Petrovgrada na šlepove.

Da sam vernik, ja bih se, spuštajući venac u Begej, u kome sam se kupao kao klinac, molio ne samo za svoje roditelje i njihove neposredne sapatnike, ne samo za sve žrtve „naših“ i svih drugih ratova, nego i za sve one koji sada umiru od gladi i žeđi, sada ih isteruju sa njihovih ognjišta, otimaju im svu imovina, siluju ih, ubijaju bombama ili im odsecaju glave, koji se dave u Sredozemnom moru; za sve njih iz Sirije, Iraka, Avganistana, Pakistana, Južnog Sudana ili sa bilo kog drugog meridijana ove planete zemlje na kojoj može i tako lepo da se živi.