Najavljujući još jednu u nizu transformacija Vojske Srbije i Crne Gore – to jest podrazumevajuće kadrovske promene – novi ministar odbrane Boris Tadić veruje da će oficiri viđeni za penziju slediti primer upravo smenjenog Ace Tomića. On je, kaže ministar Tadić, „tu odluku primio profesionalno i mirno, kao pravi vojnik“.
Artiljerac po vojnom obrazovanju, general Tomić je u vode vojne Službe uplovio iz Komande odbrane Beograda, u koju je dospeo iz Gardijske brigade, tj. njenog Oficirskog bataljona. Dobri poznavaoci njegovog lika i dela tvrde da je ocenjivan kao prosečan oficir koji je evidentno imao problem sa alkoholom, zbog čega je, navodno, dva puta bio na ivici da ga uklone iz službe. Iz vremena provedenog u Komandi odbrane Beograda, s početka devedesetih, potiče njegova bliskost sa Sretenom Lukićem, vojno obrazovanim policajcem. Njegova prekomanda u Upravu bezbednosti GŠVJ sredinom devedesetih objašnjava se potrebom da se ukloni s mesta na kom ne radi ništa. Posle višestrukih ubeđivanja, tadašnji pukovnik Tomić je prihvatio prelazak na mesto načelnika Druge uprave (koja „duži“ ekstremiste i teroriste). Radne navike: po ceo dan drži raširene novine, pije piće, zeza se s društvom…
Početkom 1997. upućen je – navodno, ponovo da ne bi smetao – u Kontraobaveštajnu grupu na Kosovu. Tu uspostavlja kontakte s Nebojšom Pavkovićem, Nikolom Šainovićem, Milomirom Minićem, Zoranom Anđelkovićem… Čini se da je, zajedno s tadašnjim načelnikom odseka bezbednosti Prištinskog korpusa potpukovnikom Momirom Stojanovićem, „prolaz“ do Pavkovića obezbedio tako što je potonjem načelniku Generalštaba dostavio informacije o zainteresovanosti Službe za neka Pavkovićeva mutna posla. Zauzvrat: napredovanje i, čini se, direktan pristup do Slobodana Miloševića. U kritičnim mesecima s kraja 1998. i početka 1999. zadužen je, zajedno sa Momirom Stojanovićem, za buduće „kadrovanje“ u Upravi bezbednosti GŠVJ.
Posle „skidanja“ generala Ace Dimitrijevića i pukovnika Blagoja Milinca, potom i generala Geze Farkaša, Aca Tomić postaje zamenik načelnika Uprave bezbednosti GŠVJ. Tu ga zatiče i oktobar 2000: oprobani recept zaobilaženja nadređenih u korist sopstvenih interesa dovodi ga, izgleda, u direktan kontakt s ljudima iz najbližeg Koštuničinog okruženja. U mrtvoj trci za naklonost, Nebojša Pavković pokušava da ga ukloni naređenjem da završi Školu nacionalne odbrane, uslov za generalski čin koji Tomić već nosi. Sličan pokušaj načelnika Uprave za bezbednost generala Milana Đakovića Tomić ponovo hladno odbija, kao i Pavkovićevu ponudu za unapređenje u čin general-potpukovnika i mesto načelnika Uprave za kontrolu naoružanja u Ministarstvu odbrane.
U kombinovanoj aferi „prisluškivanje Koštunice“ – „Biro za informisanje vlade Srbije“ u javnost dospevaju obaveštajni podaci za čije „curenje“ Pavković i Đaković optužuju Acu Tomića. Uzalud, uostalom: osumnjičeni za „nelojalnost“, smenjeni su generali Milen Simić i Milan Đaković. Mesto potonjeg zauzima Aca Tomić, kao prvi čovek „KOS-a“. I, može se dodati, kao prvi na tom mestu u direktnoj „vezi“ s političkim vrhom (u vreme Slobodana Miloševića, od 1992. godine, „kadrovanje“ Uprave za bezbednost GŠVJ vodio je MUP Srbije tj. RDB; u vreme Josipa Broza vojska je imala samo da sluša i tako unazad, sve do Crne ruke). Četrdesetak radnika vojne bezbednosti i vojne policije demonstrativno napušta službu zbog sumnjičenja da „otkazuju poslušnost Koštunici“… Ta vrsta žrtve – u korist jedne jedine karijere – spada u nedopustive u obaveštajnim službama koje bi da uživaju ikakav ugled.
Šta ostaje iza Ace Tomića? U svakom slučaju, višestruko nedovršena „afera Perišić“. Sudeći po načinu na koji se stvari sležu i zaboravljaju, vuk će opet pojesti magarca. Profesionalne primedbe na neokončanu špijunsku aferu ne tiču se njenog značaja i uspeha kontraobaveštajne službe, već nedopustivih grešaka (ako su bile greške) u postupku s licem koje štiti diplomatski imunitet (za razliku od onog poslaničkog, kojim se do sada uspešno štitio Momčilo Perišić). Ostaje, naravno, i pitanje Tomićevog naslednika na mestu načelnika Uprave za bezbednost VSCG. Ako su tačne glasine po kojima je kandidat pukovnik Momir Stojanović – blizak Tomićev saradnik na početku vrtoglavog uzleta karijere – to neće valjati. Zbog diskontinuiteta, a ne „spiralnog vođenja kadrova“.
