Kraj druge Jugoslavije

Broj 36, 1. jul 1991.

Federativna Narodna republika Jugoslavija je savezna narodna država republikanskog oblika, zajednica ravnopravnih naroda, koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući pravo na otcepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj državi
(USTAV FNRJ, Član 1.1946)

---

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavia je savezna država kao državna zajednica dobrovoljno ujedinjenih naroda i njihovih socijalističkih republika, kao i socijalističkih autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova koje su u sastavu socijalističke republike Srbije, zasnovana na vlasti i samoupravljanju radničke klase i svih radnih ljudi, i socijalistička samoupravna demokratska zajednica radnili ljudi i gradana i ravnopravnih naroda i narodnosti (USTAV SFRJ, Član 1.1974.)

---

Ovaj članak do sada nije bio dostupan u elektronskom obliku.

Slovenački politički vrh, sudeći prema izjavama u predvečerje otcepljenja/razdruženja — nije očekivao da će savezni organi imati snage da urade bilo šta da ih spreče u onome što su naumili. Bez obzira na to da li je reč o „pevanju u mraku“ kako bi se rasterao strah, o velikoj aroganciji, ili o iskrenom uverenju, procene koje su Lojze Peterle i Franc Bučar dali na konferenciji za štampu u Ljubljani 24. juna pokazale su se kao katastrofalno pogrešne. „Ništa se spektakularno neće desiti nakon proglašenja samostalnosti. Granica prema Hrvatskoj lako će se prelaziti, a na ostalima će biti uklonjene table s natpisom SFRJ… Marković ništa legalno ne može da uradi osim da upotrebi silu, pa na njegove pretnje ne treba obraćati pažnju…“ (Peterle). „Ako Marković upotrebi ekonomske protivmere, one ne mogu bitno pogoršati stanje koje je već teško… JNA se, suprotno očekivanjima, iskazala kao racionalan i trezven partner“ (Bučar). „Očigledno neće biti većih teškoća s vojskom“ („Delo“). Dan pred osamostaljenje, 25. juna, javio se sa prognozom i ministar odbrane Janez Janša, inače još iz studentskih dana stručnjak za pitanja odbrane: „Uveren sam da se JNA neće mešati, iako u njoj ima nerazumnih glava spremnih na taj korak“. Ili, kako je to na svojoj konferenciji za štampu na sam dan osamostaljenja izjavio Milan Kučan — Slovenija ovim činom nema šta da izgubi.

NISU VEROVALI: Vođe pokreta za osamostaljivanje imale su, istina, u danima pred otcepljenje dovoljno indicija za to da jugoslovenske vlasti, makar bile i polužive, neće s uobičajenom nesposobnošću dočekati slovenački istorijski trenutak (mada im se, na osnovu svih prethodnih pucnjeva u prazno, ne može preterano zameriti ako su baš to očekivale).

Ante Marković je, govoreći o nemogućnosti da se promene granice, 21. juna u Saveznom veću Skupštine SFRJ prvi put izgovorio ovakvu rečenicu: „SIV je odlučan da se najenergičnije, svim legalnim sredstvima, suprotstavi jednostranim zahtevima i ponašanjima, hegemoniji i nametanju volje…“ Ljubomir Prljeta, Savezni javni tužilac, tom istom prilikom delegatima je čitao KZ SFRJ, i to deo koji kaže da će onaj ko krivičnim delima ugrožava teritorijalnu celokupnost SFRJ, ili nastoji da otcepi deo teritorije i pripoji drugoj državi, biti osuđen na kaznu zatvora od najmanje pet godina, a u nekim slučajevima predviđena je i smrtna kazna. Skupština Slovenije je, naravno, ovaj član već stavila van snage.

Marković je 24. juna govorio i u Saboru Hrvatske, i tamo ponovio to da bi jednostrana otcepljenja vodila nasilnom rešavanju jugoslovenske krize, kao i to da SIV može podržati samo akt odvajanja koji je rezultat demokratskih procesa uz koje idu procesi novih integracija među republikama i narodima Jugoslavije.

I Savezno veće Skupštine Jugoslavije je 25. juna zaključilo da ne priznaje ni unutrašnji ni međunarodni legitimitet odluka Skupštine Slovenije i da je SIV, uključujući organe bezbednosti i JNA, „dužan da preuzima mere iznuđene otcepljenjem za sprečavanje prekrajanja Jugoslavije, promenu granica i narušavanje režima na granici, prisvajanje carina od strane republika“…

Slovenački vrh nije verovao svemu tome, a očigledno nije verovao ni Veljku Kadijeviću koji je (prema „Narodnoj odbrani“ 27.6), obilazeći vojne oblasti poručio starešinama Treće vojne oblasti da je „poslednji čas da se stane na put anarhiji i bezakonju“; starešinama Prve vojne oblasti — da će Armija učiniti sve što je u njenoj moći da se transformacija jugoslovenskog društva izvrši bez međunacionalnih oružanih sukoba; jedinicama na Kupreškom polju — da je Armija dužna da izvrši dva svoja osnovna zadatka: da očuva integritet zemlje i obezbedi uslove za mirnu transformaciju jugoslovenskog društva. Ako svi shvate da je vojska za to spremna i sposobna, onda će to „na većinu delovati pozitivno, a na neke otrežnjujuće, pa ako treba i preteće“.

Odluka o osamostaljivanju ipak je doneta i SIV je nakon pomenutog zasedanja Skupštine SFRJ i dogovora u kriznom štabu (Marković i potpredsednici SIV, Gračanin i Kadijević) odlučio da će SSUP, uz pomoć SSNO, preuzeti kontrolu državne granice. Jugoslovenske granične prelaze u normalnim prilikama kontrolišu republičke policije uz pomoć saveznih carinika, dok prostor između graničnih prelaza nadzire JNA.

Za Armiju se, dakle, ne može reći da je u Sloveniji postupala na svoju ruku. Imala je pred sobom odluke Skupštine i SIV. Odluka SIV, opet, ima utemeljenje u saveznim propisima po kojima vlada nastoji da radi, iako za Skupštinu Slovenije oni na njenoj teritoriji ne važe. Naime, SIV je po Ustavu ovlašćen da neposredno preuzme izvršavanje saveznih zakona ako ih ne izvršavaju republički organi. Postoji, zatim, Zakon o prelaženju državne granice, a Ustav u članu pet propisuje šta je teritorija Jugoslavije (ona je jedinstvena i sačinjavaju je teritorije republika).

FUNKCIONISANJE KOMANDE: Armija — kako „Vreme“ saznaje u SSNO — smatra da su republike te koje su primenile pravno nasilje proglašavajući propise jedinog međunarodnog subjekta na ovoj teritoriji — SFRJ za nevažeće. Iz istog izvora saznaje se kako je „premošćena“ situacija u kojoj JNA ne dobija naloge od Predsedništva čije su sve funkcije, pa i funkcija vrhovnog komandanta prestale, već od SIV. Ukratko, SSNO je deo vlade kad je reč o sprovođenju saveznih zakona, pa se preuzimanje granica stavlja u taj kontekst, a ne u klasične pokrete trupa koje bi, kao vojni zapovednik, moralo narediti Predsedništvo. Dobili smo odgovor i na pitanje — ko sad komanduje oružanim snagama. Vojska, smatra se u SSNO, ne može biti bez starešine. Vrhovnu komandu u normalnim uslovima čine Predsedništvo SFRJ i štab, koji je sastavljen od delova SSNO. Pošto je Predsedništvo „sprečeno“ da obavlja svoju ulogu — komandovanje je preuzeo štab vrhovne komande, dakle, sama vojska. Štab i SIV ni po jednom zakonu ne stoje ni u kakvoj vezi, ali zasad funkcionišu koordinirano. Ključ je očigledno u SSNO, koji je i deo SIV i čini štab vrhovne komande. Uz to, Marković i Kadijević zajedno sede u pomenutom kriznom štabu, što sve skupa znači da je, uprkos raspadu Predsedništva, nađena forma saradnje civilnih i vojnih vlasti. Skupština SFRJ je, kako smo videli, ovo prećutno prihvatila kad je ovlastila SIV da spreči prekrajanje Jugoslavije, a Predsedništvo nema nikakvog prava da se buni, s obzirom na to da se „samoukinulo“, iako im je vojska preporučivala da opstanu, jer su ustavni organ, čak i da izaberu Mesića — jer je i to po Ustavu.

Armija, uz sve to, još poodavno odbija tvrdnje sa severozapada po kojima JNA nema ovlašćenja ni za kakve unutrašnje akcije, već samo za odbranu zemlje od spoljnog neprijatelja. Za SSNO Jugoslavija je savezna država koja se ne može ugrožavati ni spolja ni iznutra; pominju i Povelju UN koja štiti integritet država i podrazumeva obavezu međunarodne zajednice da štiti suverenost i celokupnost država (Peres de Kueljar je nakon sudara savezne i slovenačke vojske izjavio da je to „unutrašnja stvar Jugoslavije“).

Zanimljivo je, u tom kontekstu, da je slovenačkom vrhu u njegovoj suverenoj samouverenosti promaklo pomeranje međunarodnih simpatija ka zaštiti jugoslovenskih granica — po svaku cenu.

Kako saznajemo, specijalni izaslanik Džemsa Bejkera koji je došao u Jugoslaviju petnaestak dana pre samog Bejkera, ponudio je Jugoslaviji pomoć 82. desantne jedinice iz Minhena — ako joj zatreba. Lorens Iglberger je pre neki dan pominjao eventualnu pomoć NATO (ili KEBS) Jugoslaviji. Kako se nezvanično može čuti, ova pomoć ponuđena je pre nego što su SAD shvatile da JNA zaista namerava da čuva granice Jugoslavije. Iz SSNO, razume se, stižu uveravanja da naše oružane snage to sasvim lepo mogu same da obave. A nije naodmet podsetiti i na to da se Marković izjasnio o „upotrebi svih legalnih sredstava“ — posle Bejkerove posete Jugoslaviji. Tako je Dimitriju Rupelu jedino ostalo da kod –ani de Mikelisa protestuje zbog toga što Italija koncentriše trupe na granici. Zanimljivo je da javnost nije obaveštena o tome da je sličan protest uputio Austriji kad su 23. juna održane završne vežbe njihove Vojne akademije u oblasti Koruške, pored same jugoslovenske granice.

Zanimljivo je da Armiju nije iznenadio žestok otpor slovenačke Teritorijalne odbrane i milicije. Bili su sasvim uvereni da će pucati još dok je Igor Bavčar govorio samo o „verbalnim konfliktima“ prilikom skidanja graničnih tabli na kojima je pisalo SFRJ. U SSNO su sasvim jasni: granice ne daju ni po koju cenu. Slovenačke oružane snage nisu nikakav ozbiljan vojni konkurent JNA, ali armijski vrh, po svemu sudeći, nije raspoložen da ih baš pregazi. To bi, kažu, za njih bilo prolivanje krvi nedužnih, a oni to neće, nego hoće da čuvaju granice. Činjenica je da su prve žrtve pale sa strane JNA (petorica iz posade vojnog helikoptera), što je za Peterlea i Kučana verovatno u redu, s obzirom na to da je reč o „okupatorskoj armiji“ (Peterle, 27. juna), protiv koje će se braniti svim silama, „uključujući oružje“ (Kučan, istog dana). Franjo Tuđman je sa svoje strane izjavio da će se u slučaju napada braniti „mirno i civilizovano“.

LEOPARDOVA KOŽA: Hrvatska je za Armiju mnogo komplikovaniji slučaj. Istina, Hrvatska, bar u trenutku pisanja ovog teksta, nije najavila da i ona hoće da preuzme granične prelaze u svoje ruke, tako da JNA tu zasad nema posla, mada su armijski predstavnici izričiti u tome da će isti princip važiti za njih, kao i za Slovence ako to pokušaju. Vojsci ne pada na pamet ni to da dozvoli bilo kakvu granicu između Hrvatske i Slovenije, ali ni to nije najveći problem u ovoj Republici — kako je vidi SSNO. Problem je u tome što odluke o upotrebi sile u Hrvatskoj donosi kako ko stigne. Izgubljena je kontrola, lokalni moćnici odlučuju ko će da otvori vatru. Prema vojnim tvrđenjima, poslednja žrtva u Bršadinu pala je pošto su jedinice MUP i JNA zajedno bile u nekom izviđanju, i kad su se već povukli iz sela — lokalni MUP je potpuno neizazvan otvorio vatru. Za situaciju u Glini vojni predstavnici kažu da je bila izuzetno komplikovana. Prema njihovim saznanjima, najpre je u hrvatskom selu Kozi brod kod Dvora na Uni osnovana postaja MUP Hrvatske. Zatim je u Dvoru osnovana ispostava Martićevog SUP. Sukob se odatle preneo u Glinu, gde je, doduše, i ranije postojala stanica MUP Hrvatske (ali su — zbog mira u mestu — nosili petokrake, a ne šahovnice). U rano jutro 26. juna, Boljkovčevi mupovci su sa šest ili sedam oklopnih vozila ušli u Glinu (za razliku od Borova Sela, gde su ušli civilnim vozilima). Pre nego što su ta oklopna vozila ušla, međutim, izgleda da su milicioneri srpske nacionalnosti iz Gline pokupili oružje iz stanice milicije. Uglavnom, naoružane straže građana pucale su kad su videle oklopna vozila, i opet se ginulo.

U SSNO se pominje da Ivan Vekić i Vladimir Šeks „drže“ Slavoniju, a Antun Vrdoljak i Šime –odan Dalmaciju i da Tuđman svojim ljudima često menja resore upravo zato da bi zadržao kontrolu nad njima. Činjenica je, međutim, da Tuđman ne kontroliše oko 30 odsto hrvatske teritorije naseljene Srbima. Armija, opet, kaže da je sa poštovanjem dočekuju i Srbi i Hrvati kad se pojavi na nekom žarištu, te da je „organizovana državna sila“ manje zlo od „nekontrolisanog nasilja“. Od svega najviše zabrinjava to što u SSNO postoje procene da je sukob masovnih razmera između Srba i Hrvata neizbežan „ukoliko se ništa ne promeni nabolje“. Zasad jedinice JNA „pažljivo prate situaciju“, ali u slučaju masovnog sukoba ne znaju kako bi njihovo razdvajanje zaraćenih strana funkcionisalo, s obzirom na to da su pripadnici dve zavađene nacije u Hrvatskoj izmešani „kao na leopardovoj koži“.

Nezvanično se u vojnim krugovima čulo (27.6) da nemaju nameru da hapse bilo koga od republičkih ratnih huškača, zato što bi tako izgubili svu podršku koju su stekli. Ovde se, stiče se utisak, misli i na spoljnu podršku, s obzirom na to da se u razgovorima s predstavnicima Armije oseća izvesno zadovoljstvo zbog toga što su imali strpljenja da pokažu i Zapadu da neće JNA da brani komunizam, već da Slovenija i Hrvatska hoće da se otcepe.

Jedan naš sagovornik ovako sumira političku poziciju Armije: „Nije svrha ovih mera da se oni prinude da ostanu u Jugoslaviji. Neka idu kud su naumili, ali moramo zaštititi interese onih koji ostaju u Jugoslaviji, moramo videti šta ko kome duguje. I ne mogu se narodi pretvarati u nacionalne manjine time što će pravo naroda na samoopredeljenje pretvoriti u pravo republika na samoopredeljenje. Neka se dogovaraju još 50 godina ako hoće — na kraju, nema slučaja u svetu da se jedna država preko noći razdvojila na dve ili više — ali neće proliti nijedne kapi krvi. Ko počne da je proliva, dobiće metak u čelo“. Zvanično, Stane Brovet je na konferenciji za štampu rekao da će se Armija povući iz Slovenije — čim obezbedi granice.

U SIV smo u petak, 28. juna ujutro, čuli da vlada nema primedbi na ponašanje Armije u Sloveniji 27. juna. „Dobili su zadatak da obezbede granice. Da su ih Slovenci pustili da to urade, ne bi bilo konflikata. Neka konačno shvate da nema jednostranih odluka“. Odluke o ekonomskim sankcijama protiv Slovenije zasad nema — ali nisu isključene „ako tako nastave“.

Sve u svemu, za ovaj trenutak slovenačke politike (a i hrvatske) važi rečenica koju je izgovorio Milan Kučan još dok je Slovenija bila demokratska ekspozitura Jugoslavije: „Uspeh političkih opredeljenja ne određuju ciljevi, već rezultati“. Rezultat su žrtve, sukob s jugoslovenskom državom, udaljavanje od Zapada, finansijski krah i nestašica osnovnih životnih namirnica. Nazdravlje!