Teško je u poslednjih nekoliko godina pronaći konferenciju posvećenu medijima na kojoj nije planirana bar jedna sesija o moćnim medijskim korporacijama sklonim da, čim uđu na novo tržište, kupe sve što se kupiti može i na taj način zarade silne pare i bitno utiču na političku scenu određene zemlje. Za razliku od ostalih vrućih medijskih tema, priča o strancima koji masovno pazare medije verovatno je jedina o kojoj eksperti i novinari iz Srbije na gorepomenutim konferencijama nemaju baš mnogo šta da kažu. Iako i na našem tržištu uspešno radi nekoliko „stranaca“, njihov ukupan broj daleko je od onog kojim se mogu pohvaliti Bugari ili zbog kojeg kukaju Hrvati.
Na domaćoj medijskoj sceni najzastupljenija je Westdeutche Allgemeine grupa (WAZ), koja poseduje većinski vlasnički udeo novosadskog „Dnevnika“, suvlasnik je „Politike“, a odnedavno i preduzeća „Štampa“. Istina, predstavnici WAZ-a nadmetali su se u privatizacijama „Sremskih novina“, „Subotičkih novina“ i „Glasa Podrinja“, ali nisu ponudili najvišu cenu. Pored WAZ-a, tu je i švajcarski Ringier, koji je vlasnik „Blica“ i svih drugih izdanja te kuće („Alo“, „Blic žena“, „Blic puls“), koja su u svojim kategorijama među najtiražnijim. Što se elektronskih medija tiče, News corporation, čiji je vlasnik Rupert Mardok, najavila je prodaju svog vlasničkog udela u televiziji Foks: ukoliko se to zaista i dogodi, u domaćem etru neće biti nijedne televizije s većim udelom stranog kapitala. No, za razliku od štampanih medija, elektronski su u startu bili nezanimljivi za strance, i ti zbog Zakona o radiodifuziji: pošto član 41 tog zakona predviđa da „strano fizičko ili pravno lice može učestvovati u osnivačkom kapitalu imaoca dozvole za emitovanje najviše do 49 odsto ukupnog kapitala“, korporacije su bile prinuđene da se snalaze kako znaju i umeju i zapravo kriju pravo vlasništvo. U tom smislu, najzanimljiviji je bio neuspeh RTL-a da dobije dozvolu za emitovanje na nacionalnom nivou (nacionalnu frekvenciju), pošto je Savet Republičke radiodifuzne agencije doveo u pitanje pravo poreklo kapitala koji stoji iza te televizije (o čemu je „Vreme“ opširno pisalo).
Pošto se precizna statistika o medijskom vlasništvu tek očekuje, teško je reći koji se procenat domaćih medija zapravo nalazi u rukama stranaca, ali čak i površan pregled upućuje na zaključak da je „stranih“ medija daleko manje nego što je moglo da se očekuje posle 2000. Jedinu vidnu ekspanziju doživela su licencna izdanja („Plejboj“, „Kosmopoliten“, „Gracija“, „El“…), koja su u Srbiju došla kao formatirana, dobro poznata i decenijama očekivana, a koja, prema nezvaničnim podacima, beleže tiraže o kojima domaća izdanja mogu samo da sanjaju.
Bez obzira na činjenicu da niko ko išta zna o medijima ne priželjkuje da srpskom medijskom scenom zavladaju stranci, više je nego indikativno da se kod nas, za razliku od ostalih država u regionu, „primila“ samo „šarena štampa“. Suvlasništvo nad „Politikom“ i vlasništvo nad dnevnikom „Blic“ svakako nisu zanemarljivi faktori u kontekstu mogućeg političkog uticaja, ali čak ni njihovi tiraži nisu toliki da bi moglo ozbiljnije da se govori o presudnom uticaju korporacija na domaću medijsku scenu. Kada se sve to ima u vidu, pitanje svih pitanja jeste: zašto je to tako? Zašto interesovanje za domaće medije nije onoliko koliko se moglo očekivati i koliko su (potajno) priželjkivali novinari željni pristojnih plata i uslova za rad?
Ozbiljnijih analiza na tu temu još nema, ali nekoliko je mogućih odgovora na to pitanje. Pre svega, čini se da su mediji u Srbiji i dalje nedovoljno isplativi – izuzev proverenih „Grand šou“ recepata i programa, domaća publika prilično teško „guta“ sve što bi mediji mogli da joj ponude. Primera radi, dok prosečan Britanac čita šest sati nedeljno, smatra se da prosečan građanin Srbije toj aktivnosti, u istom vremenskom periodu, posvećuje približno desetak minuta. Prema istraživanju Stratedžik marketinga i Nezavisnog udruženja novinara Srbije iz 2007, čak 84 odsto građana informiše se putem televizije, a svega devet odsto čitajući novine – prema sličnom istraživanju iz 2006, četvrtina stanovništva prati isključivo TV i eventualno radio. Samo ta dva podatka dovoljna su za zaključak da ovde od novina nema baš mnogo vajde: ukupan dnevni tiraž svih novina u Srbiji iznosi približno 800.000 primeraka, što je zanemarljivo u poređenju s drugim državama. Ako se pritom ima u vidu da Zakon o radiodifuziji zabranjuje većinsko vlasništvo stranih korporacija, situacija je jasnija. Strancima bi se isplatilo da pazare elektronske medije, ali to ne mogu. S druge strane, ono što mogu (da kupuju novine) i dalje je neisplativo u poređenju s okruženjem – primera radi, WAZ samo u Bugarskoj poseduje dnevnike čiji je ukupan tiraž približno 250.000 primeraka, nedeljnike s ukupnim tiražom od 150.000, magazine i specijalizovane časopise koji se prodaju u približno 130.000 primeraka. S druge strane, tu su i večito prisutna političko-ekonomska nestabilnost, prilično „umetničko“ tumačenje Zakona o radiodifuziji, nejasna pravila privatizacije medija (mediji su privatizovani kao i bilo koje drugo preduzeće, bez posebnih uslova, što je dovelo do toga da su često presudnu reč u pogledu ponuđene cene imali politički uticaj i eventualno neka nekretnina, a ne ekonomski parametri).
Kad se sve to ima u vidu, jasno je zašto se jugoistočna Evropa smatra Eldoradom za medijske korporacije, dok se u Srbiji prilično opušteno očekuje zakon koji bi trebalo da spreči medijski monopol – taj zakon će se i inače odnositi pre svega na ovdašnje mogule. Za razliku od stranaca, njima sve gorenavedeno do sada nije smetalo.
