"NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju"
„Potrebna nam je organizacija koja će se obraćati običnim ljudima. Mi to ne možemo, jer nas oni neće slušati. Potreban je neko ko će govoriti jezikom razumljivim običnim ljudima“, sugerisao je 1950. tadašnji britanski ministar inostranih poslova Ernest Bevin. Iste godine njegova ideja realizovana je osnivanjem Atlantic Treaty Association (ATA), organizacije koja danas okuplja 40 zemalja članica i koja proklamuje širenje najznačajnijih evroatlantskih vrednosti (demokratija, vladavina zakonitosti, zaštita ljudskih i manjinskih prava,…), kao i upoznavanje evroatlantske zajednice sa sopstvenim nacionalnim vrednostima i dostignućima. Sedište organizacije je u Parizu, mandat predsednika (koga bira Skupština) traje tri godine, a države članice imaju različit status: članice NATO-a su punopravni članovi, članice Partnerstva za mir su pridružene članice, dok ostale države imaju status posmatrača. Atlantski klub Jugoslavije primljen je u ATA u oktobru ove godine kao zvanični predstavnik naše zemlje, a tokom protekle nedelje u Beogradu je boravio Alan Li Vilijams, predsednik ATA.
„VREME„: Na osnovu naziva i programa vaše organizacije može se zaključiti da ona ima neke veze sa NATO–om. Međutim, istovremeno se ističe da se radi o nevladinoj organizaciji. Kakav je zaista odnos Atlantic Treaty Associationa i NATO–a?
VILIJAMS: Mi imamo vrlo bliske odnose, ali nismo zvanično povezani. Pošto ATA stvarima prilazi konstruktivno, čini mi se da NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju. Naravno, postoje i lični kontakti i prijateljstva, tako da predstavnici naših članica imaju priliku da upoznaju najviše čelnike NATO-a.
Nismo koncentrisani isključivo na NATO – to jeste najmoćnija organizacija, ali ovde je akcenat na evroatlantskom povezivanju. Evropa se sve više uključuje u međunarodnu bezbednosnu politiku i zauzima sve važniju ulogu u NATO-u, što dovoljno ilustruje i činjenica da je Havijer Solana istovremeno visoki predstavnik i NATO-a i Evropske unije. Te dve institucije, koje se dakle sve više približavaju jedna drugoj, ne smeju se ignorisati u zemlji poput Jugoslavije. Sticajem okolnosti, vi ste videli jednu njihovu stranu, ali postoji i druga. Što se NATO-a tiče, njihova glavna uloga nije vojna već politička. U tom smislu, oni i razvijaju svoje odnose sa Evropskom unijom, a time se i mi bavimo.
Kakvi su odnosi članica ATA sa vladama matičnih zemalja?
Svaka pojedinačna državna asocijacija trebalo bi da objedinjava sve političke opcije prisutne u određenoj zemlji, a cilj nam je da gde god je to moguće u njoj učestvuju predstavnici i opozicionih i provladinih stranaka i organizacija. Ipak, ona mora da bude nezavisna – postoji mogućnost da je vlada finansijski podržava, ali njene aktivnosti i stavovi moraju biti izuzeti od ma kakvog uticaja državnih organa. U zemljama sa komunističkom tradicijom, gde je vlada dominantna snaga na svim planovima, to je ljudima teško razumljivo. Ipak, u Jugoslaviji nije takva situacija.
S druge strane, mi kao nevladina organizacija ponekad možemo da budemo čak tri ili četiri koraka ispred same vlade, što pokazuje iskustvo Turske i Grčke. Naime, tamošnji ogranci ATA odlučili su da poboljšaju odnose između te dve zemlje, u čemu su ih njihove vlade sledile.
Jedan od osnovnih ciljeva Atlantskog kluba Jugoslavije, kako je to istaknuto u njegovom programu, jeste i „promovisanje evroatlantskih ideja i podrška aktivnostima koje doprinose uključivanju Jugoslavije u evroatlantske integracije„. To zvuči kao vrlo ambiciozan plan. Koje metode mogu da se primene da bi se on ostvario?
To pre svega treba uraditi edukativnim putem, iznošenjem podataka. Imajući u vidu situaciju u Jugoslaviji, ovde bi trebalo objasniti smisao određenih tendencija, posebno razvoj evropske bezbednosne i međunarodne politike. U ovom trenutku jasna je američka dominacija na mnogim planovima, ali bi razvoj evropske strategije to stanje mogao da izbalansira. Zbog toga je i potrebno ohrabrivati evropske države da se priključe NATO-u. One će u tom slučaju morati i vojno da doprinesu toj organizaciji, ali će i njihov tj. evropski uticaj time biti veći.
To mora biti objašnjeno učenicima u završnim razredima, studentima, intelektualnoj eliti, odnosno onima koji mogu da utiču na obične ljude. Jer, običnim ljudima je teško prići, njihovi stavovi su ponekad mnogo ispred stavova političkih stranaka i zvaničnih državnih organa. Dosadašnja iskustva, posebno iskustvo Atlantskog kluba Bugarske, pokazuju da je ovaj metod izuzetno uspešan.
Atlantski klub Jugoslavije takođe planira da „promoviše jugoslovenske interese unutar evroatlantskih integracija i tako podrži međunarodnu politiku naše zemlje„. Na koji način i kojim mehanizmima oni to mogu da urade?
U okviru ATA svaka članica promoviše svoj nacionalni interes, pa bi bilo čudno da to ne uradi i jugoslovenska. Za razliku od same vlade, ova organizacija može da zastupa nacionalne interese potpuno otvoreno, ne obazirući se na obaveze koje vladi može da nametne eventualni koalicioni sporazum ili zvanična procedura. Ipak, realizacija onoga što je neizbežno nema potrebe da se požuruje. U vašem slučaju, neizbežno je da se Jugoslavija uključi u Evropsku uniju i u NATO, a to uključenje trebalo bi ohrabrivati objavljivanjem publikacija, predavanjima, upućivanjem poruke koja ipak nije propagandna. U svemu tome, prednost naše organizacije jeste to što imamo pristup i NATO-u i vladama država članica, a da nas oni ne kontrolišu niti utiču na nas.
ATA, pa i vi lično, bliski ste sa čelnicima NATO–a. Kako oni gledaju na uključenje Jugoslavije u ovu organizaciju?
Jugoslavija je ranije, posebno za vreme Tita, na Zapadu smatrana za neku vrstu saveznika. Bombardovanje Jugoslavije izgledalo je zbog toga kao neka vrsta građanskog rata, rata sa nekim ko je bio na našoj strani. Čelnici NATO-a bili su tada suočeni sa antiratnim demonstracijama i mnogima nije bilo lako, ali to je bio sukob sa Miloševićevim režimom i drugog izlaza nije bilo. Posle svega toga, ne mogu vam ni opisati koliko su oni bili oduševljeni razvojem situacije, otvaranjem Jugoslavije i, konačno, uključenjem Atlantskog kluba Jugoslavije u Atlantic Treaty Association.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
