"NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju"
„Potrebna nam je organizacija koja će se obraćati običnim ljudima. Mi to ne možemo, jer nas oni neće slušati. Potreban je neko ko će govoriti jezikom razumljivim običnim ljudima“, sugerisao je 1950. tadašnji britanski ministar inostranih poslova Ernest Bevin. Iste godine njegova ideja realizovana je osnivanjem Atlantic Treaty Association (ATA), organizacije koja danas okuplja 40 zemalja članica i koja proklamuje širenje najznačajnijih evroatlantskih vrednosti (demokratija, vladavina zakonitosti, zaštita ljudskih i manjinskih prava,…), kao i upoznavanje evroatlantske zajednice sa sopstvenim nacionalnim vrednostima i dostignućima. Sedište organizacije je u Parizu, mandat predsednika (koga bira Skupština) traje tri godine, a države članice imaju različit status: članice NATO-a su punopravni članovi, članice Partnerstva za mir su pridružene članice, dok ostale države imaju status posmatrača. Atlantski klub Jugoslavije primljen je u ATA u oktobru ove godine kao zvanični predstavnik naše zemlje, a tokom protekle nedelje u Beogradu je boravio Alan Li Vilijams, predsednik ATA.
„VREME„: Na osnovu naziva i programa vaše organizacije može se zaključiti da ona ima neke veze sa NATO–om. Međutim, istovremeno se ističe da se radi o nevladinoj organizaciji. Kakav je zaista odnos Atlantic Treaty Associationa i NATO–a?
VILIJAMS: Mi imamo vrlo bliske odnose, ali nismo zvanično povezani. Pošto ATA stvarima prilazi konstruktivno, čini mi se da NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju. Naravno, postoje i lični kontakti i prijateljstva, tako da predstavnici naših članica imaju priliku da upoznaju najviše čelnike NATO-a.
Nismo koncentrisani isključivo na NATO – to jeste najmoćnija organizacija, ali ovde je akcenat na evroatlantskom povezivanju. Evropa se sve više uključuje u međunarodnu bezbednosnu politiku i zauzima sve važniju ulogu u NATO-u, što dovoljno ilustruje i činjenica da je Havijer Solana istovremeno visoki predstavnik i NATO-a i Evropske unije. Te dve institucije, koje se dakle sve više približavaju jedna drugoj, ne smeju se ignorisati u zemlji poput Jugoslavije. Sticajem okolnosti, vi ste videli jednu njihovu stranu, ali postoji i druga. Što se NATO-a tiče, njihova glavna uloga nije vojna već politička. U tom smislu, oni i razvijaju svoje odnose sa Evropskom unijom, a time se i mi bavimo.
Kakvi su odnosi članica ATA sa vladama matičnih zemalja?
Svaka pojedinačna državna asocijacija trebalo bi da objedinjava sve političke opcije prisutne u određenoj zemlji, a cilj nam je da gde god je to moguće u njoj učestvuju predstavnici i opozicionih i provladinih stranaka i organizacija. Ipak, ona mora da bude nezavisna – postoji mogućnost da je vlada finansijski podržava, ali njene aktivnosti i stavovi moraju biti izuzeti od ma kakvog uticaja državnih organa. U zemljama sa komunističkom tradicijom, gde je vlada dominantna snaga na svim planovima, to je ljudima teško razumljivo. Ipak, u Jugoslaviji nije takva situacija.
S druge strane, mi kao nevladina organizacija ponekad možemo da budemo čak tri ili četiri koraka ispred same vlade, što pokazuje iskustvo Turske i Grčke. Naime, tamošnji ogranci ATA odlučili su da poboljšaju odnose između te dve zemlje, u čemu su ih njihove vlade sledile.
Jedan od osnovnih ciljeva Atlantskog kluba Jugoslavije, kako je to istaknuto u njegovom programu, jeste i „promovisanje evroatlantskih ideja i podrška aktivnostima koje doprinose uključivanju Jugoslavije u evroatlantske integracije„. To zvuči kao vrlo ambiciozan plan. Koje metode mogu da se primene da bi se on ostvario?
To pre svega treba uraditi edukativnim putem, iznošenjem podataka. Imajući u vidu situaciju u Jugoslaviji, ovde bi trebalo objasniti smisao određenih tendencija, posebno razvoj evropske bezbednosne i međunarodne politike. U ovom trenutku jasna je američka dominacija na mnogim planovima, ali bi razvoj evropske strategije to stanje mogao da izbalansira. Zbog toga je i potrebno ohrabrivati evropske države da se priključe NATO-u. One će u tom slučaju morati i vojno da doprinesu toj organizaciji, ali će i njihov tj. evropski uticaj time biti veći.
To mora biti objašnjeno učenicima u završnim razredima, studentima, intelektualnoj eliti, odnosno onima koji mogu da utiču na obične ljude. Jer, običnim ljudima je teško prići, njihovi stavovi su ponekad mnogo ispred stavova političkih stranaka i zvaničnih državnih organa. Dosadašnja iskustva, posebno iskustvo Atlantskog kluba Bugarske, pokazuju da je ovaj metod izuzetno uspešan.
Atlantski klub Jugoslavije takođe planira da „promoviše jugoslovenske interese unutar evroatlantskih integracija i tako podrži međunarodnu politiku naše zemlje„. Na koji način i kojim mehanizmima oni to mogu da urade?
U okviru ATA svaka članica promoviše svoj nacionalni interes, pa bi bilo čudno da to ne uradi i jugoslovenska. Za razliku od same vlade, ova organizacija može da zastupa nacionalne interese potpuno otvoreno, ne obazirući se na obaveze koje vladi može da nametne eventualni koalicioni sporazum ili zvanična procedura. Ipak, realizacija onoga što je neizbežno nema potrebe da se požuruje. U vašem slučaju, neizbežno je da se Jugoslavija uključi u Evropsku uniju i u NATO, a to uključenje trebalo bi ohrabrivati objavljivanjem publikacija, predavanjima, upućivanjem poruke koja ipak nije propagandna. U svemu tome, prednost naše organizacije jeste to što imamo pristup i NATO-u i vladama država članica, a da nas oni ne kontrolišu niti utiču na nas.
ATA, pa i vi lično, bliski ste sa čelnicima NATO–a. Kako oni gledaju na uključenje Jugoslavije u ovu organizaciju?
Jugoslavija je ranije, posebno za vreme Tita, na Zapadu smatrana za neku vrstu saveznika. Bombardovanje Jugoslavije izgledalo je zbog toga kao neka vrsta građanskog rata, rata sa nekim ko je bio na našoj strani. Čelnici NATO-a bili su tada suočeni sa antiratnim demonstracijama i mnogima nije bilo lako, ali to je bio sukob sa Miloševićevim režimom i drugog izlaza nije bilo. Posle svega toga, ne mogu vam ni opisati koliko su oni bili oduševljeni razvojem situacije, otvaranjem Jugoslavije i, konačno, uključenjem Atlantskog kluba Jugoslavije u Atlantic Treaty Association.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
