"NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju"
„Potrebna nam je organizacija koja će se obraćati običnim ljudima. Mi to ne možemo, jer nas oni neće slušati. Potreban je neko ko će govoriti jezikom razumljivim običnim ljudima“, sugerisao je 1950. tadašnji britanski ministar inostranih poslova Ernest Bevin. Iste godine njegova ideja realizovana je osnivanjem Atlantic Treaty Association (ATA), organizacije koja danas okuplja 40 zemalja članica i koja proklamuje širenje najznačajnijih evroatlantskih vrednosti (demokratija, vladavina zakonitosti, zaštita ljudskih i manjinskih prava,…), kao i upoznavanje evroatlantske zajednice sa sopstvenim nacionalnim vrednostima i dostignućima. Sedište organizacije je u Parizu, mandat predsednika (koga bira Skupština) traje tri godine, a države članice imaju različit status: članice NATO-a su punopravni članovi, članice Partnerstva za mir su pridružene članice, dok ostale države imaju status posmatrača. Atlantski klub Jugoslavije primljen je u ATA u oktobru ove godine kao zvanični predstavnik naše zemlje, a tokom protekle nedelje u Beogradu je boravio Alan Li Vilijams, predsednik ATA.
„VREME„: Na osnovu naziva i programa vaše organizacije može se zaključiti da ona ima neke veze sa NATO–om. Međutim, istovremeno se ističe da se radi o nevladinoj organizaciji. Kakav je zaista odnos Atlantic Treaty Associationa i NATO–a?
VILIJAMS: Mi imamo vrlo bliske odnose, ali nismo zvanično povezani. Pošto ATA stvarima prilazi konstruktivno, čini mi se da NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju. Naravno, postoje i lični kontakti i prijateljstva, tako da predstavnici naših članica imaju priliku da upoznaju najviše čelnike NATO-a.
Nismo koncentrisani isključivo na NATO – to jeste najmoćnija organizacija, ali ovde je akcenat na evroatlantskom povezivanju. Evropa se sve više uključuje u međunarodnu bezbednosnu politiku i zauzima sve važniju ulogu u NATO-u, što dovoljno ilustruje i činjenica da je Havijer Solana istovremeno visoki predstavnik i NATO-a i Evropske unije. Te dve institucije, koje se dakle sve više približavaju jedna drugoj, ne smeju se ignorisati u zemlji poput Jugoslavije. Sticajem okolnosti, vi ste videli jednu njihovu stranu, ali postoji i druga. Što se NATO-a tiče, njihova glavna uloga nije vojna već politička. U tom smislu, oni i razvijaju svoje odnose sa Evropskom unijom, a time se i mi bavimo.
Kakvi su odnosi članica ATA sa vladama matičnih zemalja?
Svaka pojedinačna državna asocijacija trebalo bi da objedinjava sve političke opcije prisutne u određenoj zemlji, a cilj nam je da gde god je to moguće u njoj učestvuju predstavnici i opozicionih i provladinih stranaka i organizacija. Ipak, ona mora da bude nezavisna – postoji mogućnost da je vlada finansijski podržava, ali njene aktivnosti i stavovi moraju biti izuzeti od ma kakvog uticaja državnih organa. U zemljama sa komunističkom tradicijom, gde je vlada dominantna snaga na svim planovima, to je ljudima teško razumljivo. Ipak, u Jugoslaviji nije takva situacija.
S druge strane, mi kao nevladina organizacija ponekad možemo da budemo čak tri ili četiri koraka ispred same vlade, što pokazuje iskustvo Turske i Grčke. Naime, tamošnji ogranci ATA odlučili su da poboljšaju odnose između te dve zemlje, u čemu su ih njihove vlade sledile.
Jedan od osnovnih ciljeva Atlantskog kluba Jugoslavije, kako je to istaknuto u njegovom programu, jeste i „promovisanje evroatlantskih ideja i podrška aktivnostima koje doprinose uključivanju Jugoslavije u evroatlantske integracije„. To zvuči kao vrlo ambiciozan plan. Koje metode mogu da se primene da bi se on ostvario?
To pre svega treba uraditi edukativnim putem, iznošenjem podataka. Imajući u vidu situaciju u Jugoslaviji, ovde bi trebalo objasniti smisao određenih tendencija, posebno razvoj evropske bezbednosne i međunarodne politike. U ovom trenutku jasna je američka dominacija na mnogim planovima, ali bi razvoj evropske strategije to stanje mogao da izbalansira. Zbog toga je i potrebno ohrabrivati evropske države da se priključe NATO-u. One će u tom slučaju morati i vojno da doprinesu toj organizaciji, ali će i njihov tj. evropski uticaj time biti veći.
To mora biti objašnjeno učenicima u završnim razredima, studentima, intelektualnoj eliti, odnosno onima koji mogu da utiču na obične ljude. Jer, običnim ljudima je teško prići, njihovi stavovi su ponekad mnogo ispred stavova političkih stranaka i zvaničnih državnih organa. Dosadašnja iskustva, posebno iskustvo Atlantskog kluba Bugarske, pokazuju da je ovaj metod izuzetno uspešan.
Atlantski klub Jugoslavije takođe planira da „promoviše jugoslovenske interese unutar evroatlantskih integracija i tako podrži međunarodnu politiku naše zemlje„. Na koji način i kojim mehanizmima oni to mogu da urade?
U okviru ATA svaka članica promoviše svoj nacionalni interes, pa bi bilo čudno da to ne uradi i jugoslovenska. Za razliku od same vlade, ova organizacija može da zastupa nacionalne interese potpuno otvoreno, ne obazirući se na obaveze koje vladi može da nametne eventualni koalicioni sporazum ili zvanična procedura. Ipak, realizacija onoga što je neizbežno nema potrebe da se požuruje. U vašem slučaju, neizbežno je da se Jugoslavija uključi u Evropsku uniju i u NATO, a to uključenje trebalo bi ohrabrivati objavljivanjem publikacija, predavanjima, upućivanjem poruke koja ipak nije propagandna. U svemu tome, prednost naše organizacije jeste to što imamo pristup i NATO-u i vladama država članica, a da nas oni ne kontrolišu niti utiču na nas.
ATA, pa i vi lično, bliski ste sa čelnicima NATO–a. Kako oni gledaju na uključenje Jugoslavije u ovu organizaciju?
Jugoslavija je ranije, posebno za vreme Tita, na Zapadu smatrana za neku vrstu saveznika. Bombardovanje Jugoslavije izgledalo je zbog toga kao neka vrsta građanskog rata, rata sa nekim ko je bio na našoj strani. Čelnici NATO-a bili su tada suočeni sa antiratnim demonstracijama i mnogima nije bilo lako, ali to je bio sukob sa Miloševićevim režimom i drugog izlaza nije bilo. Posle svega toga, ne mogu vam ni opisati koliko su oni bili oduševljeni razvojem situacije, otvaranjem Jugoslavije i, konačno, uključenjem Atlantskog kluba Jugoslavije u Atlantic Treaty Association.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
