"NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju"
„Potrebna nam je organizacija koja će se obraćati običnim ljudima. Mi to ne možemo, jer nas oni neće slušati. Potreban je neko ko će govoriti jezikom razumljivim običnim ljudima“, sugerisao je 1950. tadašnji britanski ministar inostranih poslova Ernest Bevin. Iste godine njegova ideja realizovana je osnivanjem Atlantic Treaty Association (ATA), organizacije koja danas okuplja 40 zemalja članica i koja proklamuje širenje najznačajnijih evroatlantskih vrednosti (demokratija, vladavina zakonitosti, zaštita ljudskih i manjinskih prava,…), kao i upoznavanje evroatlantske zajednice sa sopstvenim nacionalnim vrednostima i dostignućima. Sedište organizacije je u Parizu, mandat predsednika (koga bira Skupština) traje tri godine, a države članice imaju različit status: članice NATO-a su punopravni članovi, članice Partnerstva za mir su pridružene članice, dok ostale države imaju status posmatrača. Atlantski klub Jugoslavije primljen je u ATA u oktobru ove godine kao zvanični predstavnik naše zemlje, a tokom protekle nedelje u Beogradu je boravio Alan Li Vilijams, predsednik ATA.
„VREME„: Na osnovu naziva i programa vaše organizacije može se zaključiti da ona ima neke veze sa NATO–om. Međutim, istovremeno se ističe da se radi o nevladinoj organizaciji. Kakav je zaista odnos Atlantic Treaty Associationa i NATO–a?
VILIJAMS: Mi imamo vrlo bliske odnose, ali nismo zvanično povezani. Pošto ATA stvarima prilazi konstruktivno, čini mi se da NATO na nas gleda kao na svoju omiljenu nevladinu organizaciju. Naravno, postoje i lični kontakti i prijateljstva, tako da predstavnici naših članica imaju priliku da upoznaju najviše čelnike NATO-a.
Nismo koncentrisani isključivo na NATO – to jeste najmoćnija organizacija, ali ovde je akcenat na evroatlantskom povezivanju. Evropa se sve više uključuje u međunarodnu bezbednosnu politiku i zauzima sve važniju ulogu u NATO-u, što dovoljno ilustruje i činjenica da je Havijer Solana istovremeno visoki predstavnik i NATO-a i Evropske unije. Te dve institucije, koje se dakle sve više približavaju jedna drugoj, ne smeju se ignorisati u zemlji poput Jugoslavije. Sticajem okolnosti, vi ste videli jednu njihovu stranu, ali postoji i druga. Što se NATO-a tiče, njihova glavna uloga nije vojna već politička. U tom smislu, oni i razvijaju svoje odnose sa Evropskom unijom, a time se i mi bavimo.
Kakvi su odnosi članica ATA sa vladama matičnih zemalja?
Svaka pojedinačna državna asocijacija trebalo bi da objedinjava sve političke opcije prisutne u određenoj zemlji, a cilj nam je da gde god je to moguće u njoj učestvuju predstavnici i opozicionih i provladinih stranaka i organizacija. Ipak, ona mora da bude nezavisna – postoji mogućnost da je vlada finansijski podržava, ali njene aktivnosti i stavovi moraju biti izuzeti od ma kakvog uticaja državnih organa. U zemljama sa komunističkom tradicijom, gde je vlada dominantna snaga na svim planovima, to je ljudima teško razumljivo. Ipak, u Jugoslaviji nije takva situacija.
S druge strane, mi kao nevladina organizacija ponekad možemo da budemo čak tri ili četiri koraka ispred same vlade, što pokazuje iskustvo Turske i Grčke. Naime, tamošnji ogranci ATA odlučili su da poboljšaju odnose između te dve zemlje, u čemu su ih njihove vlade sledile.
Jedan od osnovnih ciljeva Atlantskog kluba Jugoslavije, kako je to istaknuto u njegovom programu, jeste i „promovisanje evroatlantskih ideja i podrška aktivnostima koje doprinose uključivanju Jugoslavije u evroatlantske integracije„. To zvuči kao vrlo ambiciozan plan. Koje metode mogu da se primene da bi se on ostvario?
To pre svega treba uraditi edukativnim putem, iznošenjem podataka. Imajući u vidu situaciju u Jugoslaviji, ovde bi trebalo objasniti smisao određenih tendencija, posebno razvoj evropske bezbednosne i međunarodne politike. U ovom trenutku jasna je američka dominacija na mnogim planovima, ali bi razvoj evropske strategije to stanje mogao da izbalansira. Zbog toga je i potrebno ohrabrivati evropske države da se priključe NATO-u. One će u tom slučaju morati i vojno da doprinesu toj organizaciji, ali će i njihov tj. evropski uticaj time biti veći.
To mora biti objašnjeno učenicima u završnim razredima, studentima, intelektualnoj eliti, odnosno onima koji mogu da utiču na obične ljude. Jer, običnim ljudima je teško prići, njihovi stavovi su ponekad mnogo ispred stavova političkih stranaka i zvaničnih državnih organa. Dosadašnja iskustva, posebno iskustvo Atlantskog kluba Bugarske, pokazuju da je ovaj metod izuzetno uspešan.
Atlantski klub Jugoslavije takođe planira da „promoviše jugoslovenske interese unutar evroatlantskih integracija i tako podrži međunarodnu politiku naše zemlje„. Na koji način i kojim mehanizmima oni to mogu da urade?
U okviru ATA svaka članica promoviše svoj nacionalni interes, pa bi bilo čudno da to ne uradi i jugoslovenska. Za razliku od same vlade, ova organizacija može da zastupa nacionalne interese potpuno otvoreno, ne obazirući se na obaveze koje vladi može da nametne eventualni koalicioni sporazum ili zvanična procedura. Ipak, realizacija onoga što je neizbežno nema potrebe da se požuruje. U vašem slučaju, neizbežno je da se Jugoslavija uključi u Evropsku uniju i u NATO, a to uključenje trebalo bi ohrabrivati objavljivanjem publikacija, predavanjima, upućivanjem poruke koja ipak nije propagandna. U svemu tome, prednost naše organizacije jeste to što imamo pristup i NATO-u i vladama država članica, a da nas oni ne kontrolišu niti utiču na nas.
ATA, pa i vi lično, bliski ste sa čelnicima NATO–a. Kako oni gledaju na uključenje Jugoslavije u ovu organizaciju?
Jugoslavija je ranije, posebno za vreme Tita, na Zapadu smatrana za neku vrstu saveznika. Bombardovanje Jugoslavije izgledalo je zbog toga kao neka vrsta građanskog rata, rata sa nekim ko je bio na našoj strani. Čelnici NATO-a bili su tada suočeni sa antiratnim demonstracijama i mnogima nije bilo lako, ali to je bio sukob sa Miloševićevim režimom i drugog izlaza nije bilo. Posle svega toga, ne mogu vam ni opisati koliko su oni bili oduševljeni razvojem situacije, otvaranjem Jugoslavije i, konačno, uključenjem Atlantskog kluba Jugoslavije u Atlantic Treaty Association.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Šta bi ste izabrali između glasa za Vučića i tri crvene ili da vam iseku struju? Pogotovo ako radite najgrublje povremene poslove, niste bili i nikad nećete otići na more, niti odvesti decu kod zubara
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
