Kome je namenjeno a kome suđeno

Usred depresivne priče o svakodnevnim problemima profesije čiji veliki broj pripadnika radi na crno i/ili u medijima obojenim žuto, na nedavnoj godišnjoj skupštini Nezavisnog uduženja novinara (NUNS) profesor Sergije Lukač podsetio je kolege na neobičnu sudbinu neobičnog gesta doajena srpskog novinarstva Predraga Milojevića. Milojević je, naime, svoju, za srpske uslove astronomski vrednu imovinu zaveštao novinarima, naloživši da se osnuje fond za popularisanje slobodoumnog, objektivnog novinarstva i publicistike iz koga bi trebalo da se nagrađuju najtalentovaniji mladi novinari. Želja mu je, međutim, i pet godina nakon smrti, ostala neostvarena, a sve zbog pokušaja njegove rodbine (direktnih potomaka nije imao) da obore testament i poznate ažurnosti domaćeg sudstva.

NEMICA IRMGARD: Zahvaljujući dopisničkom radu u Istočnom Berlinu, tridesetih godina prošlog veka, u život jednog od najpoznatijih novinara „Politike“ ušla je Nemica Irmgard Viri rođena Krauze. Sudbina je htela da Milojević poživi duže od znatno mlađe Irmgard i tako postane naslednik četvorospratne kuće u Berlinu od oko 800 kvadratnih metara (prodata za milion i sto hiljada nemačkih maraka) i povelikog placa na periferiji grada (prodat za 120.000 maraka). I to nije sve: u Milojevićevom testamentu se navodi da u imovinu budućeg fonda ulazi i stara devizna štednja od 350.000 nemačkih maraka i stan u centralnoj beogradskoj Resavskoj ulici (bivša Generala Ždanova). Milojević je odredio da se glavnica ne dira i da se raspolaže kamatom koja bi na godišnjem nivou iznosila 50–60.000 evra, sasvim zgodnih za stipendiranje nekoga mladog i talentovanog, po izboru Upravnog odbora u kome su Milojevićevi prijatelji novinari Aleksandar Nenadović, Sergije Lukač, Miodrag Maksimović (Slobodan Nešović je u međuvremenu preminuo) i rođaci Miomir Milojević i Žarko Jovanović. Prema proceni Milojevićevog prijatelja, advokata Milorada Ilića koji brani testament, rodbina nema šanse da obori testament, ali je nemoguće proceniti kada će spor, koji se već četiri godine vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, biti priveden kraju.

To, međutim, nije jedina zadužbina namenjena srpskim novinarima, niti je jedina oko se koje vodi spor. Osim petospratnog Doma novinara u Resavskoj ulici u Beogradu, oko koga dva esnafska udruženja – Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje novinara Srbije (UNS) već odavno vode sudski spor, postoje i druga zaveštanja namenjena novinarima, ali se podaci koje o njima poseduju dva udruženja ne slažu u potpunosti.

I GESTAPO: Oba novinarska udruženja trenutno su smeštena u Domu novinara, gde očekuju da sud odluči o budućem pravu na raspolaganje petospratnicom u Resavskoj ulici broj 28, izgrađenoj 1934–1935. godine. Stav NUNS-a da je reč o objektu namenjenom svim novinarima Srbije trebalo bi, između ostalog, da potkrepi povelja uzidana prilikom polaganja kamena temeljca i njegovog osvećenja, koja, prema „Novinarskom glasniku“ od 15. jula 1934, kaže: „Za vreme vladavine Njegovog Veličanstva kralja Aleksandar Prvog Karađorđevića, Jugoslovensko novinarsko udruženje – Sekcija Beograd polaže danas, 15. jula hiljadudevetstotridesetčetvrte godine, kamen temeljac Doma beogradskih novinara. Ovaj dom se podiže pomoću Beogradske opštine i prilozima novinarskih prijatelja, a uz pomen onih novinara koji nisu dočekali ostvarenje svojih staleških ideala. Neka on budućim novinarskim generacijama bude škola u kojoj će učiti kako se služi istini, pravdi, narodu i državi.“ Nebojša Bugarinović, predsednik NUNS-a, kaže da „novinari Kraljevine Jugoslavije sigurno nisu imali na umu Titovo i Miloševićevo udruženje kada su pravili legat, a to što oni (UNS) pokušavaju da ga baštine problem je našeg društva koje dozvoljava svašta“.

Predsednik UNS-a Nino Brajević, međutim, kaže da je 1934, kada je, po nacrtu zagrebačkog arhitekte Ernesta Vajnsmana, zidan Dom novinara, u Srbiji bilo 500 novinara, ali su izgradnju podržali samo članovi UNS-a – njih 163 i to tako što su podigli hipotekarni kredit od milion i po tadašnjih dinara. „UNS tada nije ni postojao“, reći će Bugarinović, uz opasku da je tvrdnja o postojanju kontinuiteta novinarskog udruženja od 1881. „čist falsifikat“. Brajević, naravno, tvrdi suprotno i objašnjava da je jedini prekid u postojanju Udruženja bio u vreme Drugog svetskog rata, ali da arhive dokazuju da su u aprilu 1945. novinari koji su činili predratno udruženje obnovili organizaciju, koja je obuhvatila dve trećine predratnih novinara…

Zgrada u kojoj se nalazi Dom novinara imala je vrlo zanimljivu istoriju – za vreme Drugog svetskog rata u njoj je čak bio smešten Gestapo, odnosno Nemački obaveštajni biro (DNB). Posle rata, komunistička vlast dala je Dom novinara na korišćenje državnoj agenciji Tanjug, koja je u toj zgradi bila do 1976. Te godine, Skupština Srbije (čiji je predsednik bio Dragoslav Marković) donela je Zakon o vraćanju Udruženju novinara Socijalističke Republike Srbije prava u pogledu korišćenja i raspolaganja nepokretnostima kao društvenim sredstvima, što je, tvrdi Brajević, jedini primer denacionalizacije u socijalizmu.

KODEKS, RASPAD I JAHANjE: Događaj bez koga ne bi bilo spora oko prava na raspolaganje Domom novinara je nastanak NUNS-a, 26. marta 1994: prema rečima predstavnika tog udruženja, UNS, koji je po zakonu iz 1976, bio nosilac prava korišćenja i raspolaganja Domom novinara, raspao se, jer je oko 200 novinara, revoltiranih nepoštovanjem novinarskog kodeksa i neprofesionalnim ponašanjem uprave UNS-a, početkom devedesetih istupilo iz UNS-a i osnovalo novo udruženje. Brajević, međutim, kaže da se UNS nikada nije raspao „nego ga je pojahao prošireni kolegijum RTS-a“ (Milorad Komrakov i ekipa). Bugarinović, opet, kaže da je u komunističko vreme Savez komunista bio jedina partija, ali da je pravo raspolaganje njegovom tadašnjom imovinom kasnije dobilo više organizacija….

Na tvrdnje iz NUNS-a da bi i to udruženje trebalo da ima pravo raspolaganja Domom novinara, Brajević kaže da „u Srbiji postoje i tri albanska društva novinara, jedno mađarsko u Novom Sadu, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine i regionalna udruženja u Šapcu, Smederevu i Valjevu“, dok Bugarinović odgovara da su jedino NUNS i UNS organizacije na republičkom nivou. Brajević kaže da je to što NUNS zahteva pravo na ravnopravno raspolaganje zgradom Doma novinara isto kao kada bi „UNS tvrdio da polaže prava na Medija centar, koji je vlasništvo NUNS-a“. „Mi ne tražimo ništa što su oni stvorili u poslednjih pedeset godina“, reći će Bugarinović. Rasprava se, potom nastavlja različitim tumačenjima događaja posle 5. oktobra 2000, kada se („političkom odlukom“, prema oceni Brajevića) NUNS uselio na drugi sprat zgrade. Bugarinović kaže da je „prva demokratska vlast izigrala NUNS“, jer uprkos usmenom zaključku da bi Dom novinara trebalo ravnopravno da dele dva udruženja, i tvrdnjama bivšeg ministra finansija Bozidara Đelića da je završio pisani tekst, ali da se on posle negde izgubio, to pitanje nije nikada rešeno. Brajević ima odgovor na to: „Bivša vlast se svesno nije upustila u donošenje takve odluke, jer zna da bi ona bila nelegalna.“

Bugarinović kaže da će NUNS i pred novu vlast postaviti pitanje raspolaganja Domom novinara („nadamo se da će ministar Dragan Kojadinović koji je takođe naš član, mislim sa članskom kartom broj 13, imati uvida u celu priču“), dok Brajević veruje da će sudski spor, kojim UNS pokušava da ospori pravo NUNS-a da i dalje koristi drugi sprat Doma novinara, biti rešen u korist tog Udruženja.

ŽANET ZVANA JEŠA: Priča o pravu na baštinjenje legata namenjenih novinarima mogla bi se proširiti i na neka druga zaveštanja iz prošlosti, samo kad se tačno utvrdi koliko ih ima. Dok doskorašnji član Izvršnog odbora NUNS-a Filip Mladenović kaže da je, na osnovu upornog, ali nedovršenog kopanja po raznim, za novinare teško dostupnim arhivama, došao do podataka o postojanju vile u Sokobanji, Nino Brajević, predsednik UNS-a kaže da poseduje dokumentaciju o zadužbini u Vrnjačkoj banji, ali da mu nije poznat nikakav slučaj ostavštine namenjene novinarima u Sokobanji. Obojica pominju placeve u Pančevačkom ritu. Brajević kaže da ima dokumentaciju i o placu u Niškoj banji, a na osnovu novinskih napisa, ali još uvek ne i zvaničnih dokumenata, došao je do podataka o placu na mestu na kome se danas nalazi Rudarski fakultet u Beogradu. U svim tim slučajevima, prema rečima Brajevića, reč je o poklonima UNS-u, dok predstavnici NUNS-a veruju da je reč o poklonima namenjenim „novinarima Srbije“.

Prema podacima Brajevića, predratni član UNS-a Jovan Pantelić i njegova supruga, Francuskinja Žanet, u Srbiji poznata kao Ješa, testamentom su ostavili UNS-u preko 30 ari placa u blizini centra Vrnjačke banje. Komšije, međutim, tvrde da su, između 1943. godine, kad je umro Jovan i 1972, kad je umrla Ješa, kupili deo tog imanja. Jedan deo je eksproprisala opština (bez odluke uručene UNS-u i nadoknade) i dala za pravljenje puta, kaže Brajević i dodaje da se priča tu ne završava: prema zvaničnim podacima, sada je osam od 30 ari placa uknjiženo na UNS, dok se u realnosti tu nalazi nešto manje od šest ari zemljišta i na njima delimično urušen objekat, sklon potpunom padu. Predsednik UNS-a kaže da to udruženje sada nastoji da reguliše pravne odnose sa komšijama („imamo obećanje da će se to rešiti nagodbom“) i da od opštine traži nadoknadu za eksproprisano zemljište, koja bi se odbila od troškova za građevinsku dozvolu budućeg planiranog centra za edukaciju i odmor novinara poršine od oko 300 kvadratnih metara. „Nema razloga da taj objekat ne koriste i članovi UNS-a i članovi NUNS-a“, kaže Brajević ističući da je UNS isključivi vlasnik placa u Vrnjačkoj banji i da nema ni govora o podeli između dva novinarska udruženja.

Nešto kompleksniji problem odnosi se na šest ari placa u Niškoj banji koje je, prema rečima Brajevića, opština poklonila Udruženju 1934. godine. UNS poseduje tapiju (posedovni list) o tom poklonu, ali, zbog posledica poplave niškog katastarskog suda, taj dokument nije dovoljan da bi se rekonstruisalo o kojoj je tačno parceli reč. Brajević kaže da UNS ne odustaje od potrage za tom parcelom kako bi, kada jednom bude usvojen zakon o denacionalizaciji, ona bila vraćena vlasniku. Na osnovu novinskih napisa, Brajević tvrdi da je beogradska opština 1936. godine poklonila nekoliko ari placa na kome se danas nalazi Rudarski fakultet, s namerom da se na tom prostoru izgrade stanovi za novinare. Sa istom namerom i iste godine, Ministarstvo poljoprivrede novinarima je bilo poklonilo dva i po hektara placa u Pančevačkom ritu, kaže Brajević i dodaje da u arhivi grada još traži dokumentaciju na osnovu koje bi se ti novinski navodi mogli dokazati. A najavljeno donošenje zakona o denacionalizaciji, ukoliko se ostvari, moglo bi samo ubrzati te potrage i dati novi podstcaj za prepucavanja o tome kome su pokloni namenjeni i ko ima prava da ih koristi.