Ko se boji suda još

Slike zabeležene kamerom iz beogradskog grila „M-miting“ od 9. avgusta, negde oko jedan sat iza ponoći, ubedljive su i jezive. Trojica maskiranih pljačkaša, naoružani palicama i sečivom, ušli su u radnju brze hrane u Bulevaru kralja Aleksandra, gurnuli u ćošak radnicu koja je do tada pripremala salatu, tražili joj novac i počeli da je svirepo tuku. Prvo su joj udarcima štanglom razbili nos i glavu, a potom izlomili vilicu. Dok je žena vrištala i zapomagala jedan od njih ju je vukao po podu, šutirao, čupao kosu… Kada je jedan od nasilnika konačno iz kase uzeo dnevni pazar, dvojici saučesnika dao je znak da je vreme da krenu. Žena je, gušeći se u vlastitoj krvi, nekako uspela da dozove prolaznike koji su odmah pozvali policiju. Dvojica napadača su uhvaćeni, a za trećim policija (do utorka popodne) bezuspešno traga. Razbojništvo u grilu je drugi slučaj monstruoznog iživljavanja koji je za kratko vreme, nakon slučaja keruše Mile kojoj su odsečene sve četiri šape, naterao javnosti suze na oči, podigao mučninu i za sobom ostavio istu onu bolesnu tišinu teške, tragične atmosfere.

SIVI DOM: Sudbina je htela da se u isto vreme kad se razbuktavao rat u Hrvatskoj – zbog kog je buduća radnica grila Stoja Suzić ostala bez svoje kuće i pobegla u Srbiju tražeći spas – rodi i Aleksandar Marinković, jedan od njenih napadača. Aleksandar danas ima 19 godina a, kako saznajemo u policiji, sa 14 je već bio hapšen zbog krađe, sa 18 uhvaćen zbog razbojništva, a sada su protiv njega podnesene dve krivične prijave, za razbojništvo i posedovanje droge. Za njegovog 23-godišnjeg saučesnika, komšiju iz Vrčina, Marka Nestorovića, poznato je, recimo, da je završio srednju muzičku školu te da je na harmonici osvajao razne nagrade, no u policiji podsećaju na to da je taj isti momak u januaru 2005. hapšen zbog teške krađe, protiv njega je podnesena krivična prijava i, kako kažu, „najverovatnije je bio osuđen“.

Nijedan od ove dvojice razbojnika nije bio osuđen, saznajemo u Višem sudu u Beogradu. Njihova žrtva, Stoja Suzić, žena od 56 godina, pretrpela je ne samo ratnu tragediju i muke izbeglištva, već i ličnu nesreću kada joj je pre dve godine poginula kćerka u saobraćajnoj nesreći. Nedavno se zaposlila u grilu, a vlasnik za nju ima samo reči hvale kao o izuzetno mirnoj i dobroj ženi. Nemilosrdno je pretučena iako prilikom napada nije pružala nikakav otpor. I dalje je u teškom stanju, na bolničkom lečenju. Napadači su joj uzeli oba mobilna telefona, koja su stajala na polici, i oko 15.000 dinara. Prilikom hapšenja kod jednog od njih nađena je manja količina marihuane, oko dva grama, a kasnije u njegovoj kući pronađeno je i 4,4 grama kokaina spakovanog u šest manjih plastičnih kesica. U policiji, na osnovu iskustva, veruju da su napadači bili „urađeni“, pod dejstvom narkotika, i time obrazlažu količinu svireposti prilikom razbojništva.

Načelnik Odeljenja za suzbijanje razbojništva PU Beograd Aleksandar Janković u razgovoru za „Vreme“ objašnjava da je suština svakog razbojništva da se uzme što više novca, da se sve odigra za što kraće vreme i da razbojnici što više poseju strah, da deluju što strašnije. „Razbojništva su opasna krivična dela jer uvek postoji kontakt između izvršioca i oštećenih, u stvari razbojništvo je najteže krivično delo posle ubistva. U njemu mora da postoji određen stepen nasilja – ili je žrtva maltretirana ili je to dreka, vika, pretnja, ali stepen nasilja je uvek prisutan u većem ili manjem obimu, verbalno ili fizički. U ovom slučaju prisutna su oba elementa i sve ukazuje na to da su napadači bili drogirani jer se pokazalo da nemaju nikakav stepen kontrole u nasilništvu.“

Porast agresivnosti prilikom otimačina i pljački pripisuje se, pre svega, porastu upotrebe narkotika. Razbojnici u većini slučajeva uzimaju drogu pre izvršenja dela, jer se tako navodno opuštaju, pomisle da će lakše uraditi neku pljačku i smanjiti strepnju od toga da li će uzeti novac, da li će neko pucati na njih, da li će naići na otpor, a zapravo pod uticajem droge pokazuju dodatnu agresivnost. „Ovakva dela, prilikom kojih se uzme 15.000 dinara u nekom objektu, mi zovemo sitna, narkomanska dela, koja služe da bi se zadovoljile potrebe za drogom. Ipak, takva dela nisu bezazlena, u ovom slučaju stravično je pretučena žena kako bi bilo uzeto 15.000 dinara. Iz najneozbiljnijeg krivičnog dela događa se ozbiljno razbojništvo“, kaže Janković.

Veliko nasilje i zanemarljiv plen odlike su narkomanskih dela a ona čine većinu razbojništava. To onda otvara drugo polje, problem presecanja dilerskih mreža što bi smanjilo količinu droge na tržištu, narkomaniju, a time i potencijalno razbojništvo. I sami dileri tvrde da narkomanima nije važno kako dolaze do novca pa je, kako kažu, u tom svetu nasilje prirodno stanje. Jedan od njih za medije je već objasnio kako to funkcioniše: „Da bi se drogirao, narkoman mora da diluje, a da bi dilovao mora da bude lud, ljut, da bije i tako sve to raste sa drogom.“

LETO NA ADI: Nekoliko dana posle premlaćivanja radnice grila, 15. avgusta na Adi Ciganliji opljačkan je i izboden nožem jedan nemački turista. Osamnaestogodišnji Dominik Miler tvrdi da je sa drugom prolazio pored grupe mladića kad je jedan od njih doviknuo „Dajte novčanike!“ „Rekao sam da neću a onda su oni protrljali dlanove i rekli ‘biće batina’.“ Jedan od njih se izdvojio, udario ga pesnicom u glavu i oteo mu torbicu a prijatelju s vrata strgao lančić. Prema Milerovom iskazu, on je pojurio za napadačem ali ovaj je izvukao nož i probo mu grudi. Uhapšen je osamnaestogodišnji Kristijan Živanović, mladić koji živi na Makišu i koji je odavno poznat policiji jer ima već preko 20 krivičnih dela iza sebe. U policiji veruju da mu je i pored svih tih dela sudija tek sada prvi put odredio pritvor.

foto: tanjug

Naime, pravilo je da kada maloletnik izvrši krivično delo, bez obzira na njegovu težinu, on se ne zadržava u policiji, samo se obavi saslušanje i u roku od osam sati privodi se ako to sudija traži, ili mu se samo piše prijava i on bude pušten na slobodu, opet po volji sudije. Od trenutka puštanja na slobodu može proći dosta vremena do trenutka kada će delinkvent biti procesuiran, a postupak može trajati dugo, čak i nekoliko godina, i na kraju sasvim je neizvesno da li će i koliko biti osuđen. Kristijan Živanović postao je punoletan u junu ove godine. Pre ovog hapšenja, prema policijskoj evidenciji, takođe u junu ukrao je vozilo „pežo 207“, vozio ga šest-sedam dana i onda zapalio u šumi na Makišu. Nešto pre toga, u aprilu, sa grupom razbojnika, šamarali su i pretresali momke koji su se vraćali iz kafea „Pipls“ na Adi, na istom mestu gde su sad napadnuti Nemci. Od aprila 2009. policija je imala pune ruke posla sa maloletnim Živanovićem, i sve su u pitanju bile krađe, provale, premetačine, iz kafića na Adi krao je piće i novac, u kafeu „Pinokio“ uzeo laptop, plazma televizor i miksetu, nekoliko dana kasnije isto mesto izvršenja, ukrao laptop i mobilni telefon, istog meseca u društvenom preduzeću „Jezero“ ukrao kućište za kompjuter, monitor i mobilni telefon. Privođen je i za razbojništvo nad maloletnim licima, pretio nožem, tukao, uzimao mobilne, a potom sa još jednim izvršiocem ukrao auto kojim su se, prema dokumentima u kolima, odvezli do vikend kuće vlasnika u kojoj vrše premetačinu. Prema evidenciji Višeg suda, Živanović nijednom do sada nije bio osuđen.

Posle slučaja sa nemačkim turistima, za koje Živanović kaže da su homoseksualci i da ih je zbog toga napao, ovaj mladić je praktično prvi put u pritvoru. Iako, dakle, ni on ni napadači iz grila nisu nepoznati policiji, nijedan od njih nije osuđivan, što znači da im do sada nije bila izrečena čak ni vaspitna mera.

Istog dana kada se dogodio napad na Adi, mediji su javili za još jedno premlaćivanje. Trojica mladića metalnim štanglama pretukli su vozača „Laste“ na okretnici linija 95 i 96 u Borči. Huligani su uhapšeni, a čovek je sa teškim povredama glave i ruku prevezen u Urgentni centar. Da li će njima ikad biti suđeno?

Porast maloletnih lica u izvršenju krivičnih dela ističu i u policiji, navodeći da se među njima, pored povratnika, sve više pojavljuju i nova lica. Načelnik Odeljenja za suzbijanje razbojništva kaže: „Pre neki dan imali smo slučaj razbojništva maloletnika na skuterima. Njih šestorica, raspoređeni na raznim lokacijama u gradu po dvojica, uglavnom su napadali žene, otimali tašne i mobilne. Svi su maloletni, svi su 1993. godište.“

Tome u prilog govori i statistika koja u poslednjih nekoliko decenija kod nas beleži takav rast nasilja kakav praktično nije viđen ni u jednoj kriminologiji sveta. Dok je krajem osamdesetih na području čitave Srbije bilo oko 80 razbojništava godišnje, sredinom devedesetih, pred kraj ratnog doba, taj broj skače na 1800 razbojničkih slučajeva. Od tada, broj se i dalje penje mada ne istim, naglim tempom, pa je prošle godine, prema policijskoj evidenciji, bilo ukupno 2300 razbojništava, od čega je rasvetljeno oko 41 odsto slučajeva. To bi trebalo da predstavlja priličan uspeh, tvrde u policiji, ako se ima u vidu da se prema evropskim standardima smatra da je policija uspešna ako reši minimum 30 odsto slučajeva. Najveći deo kod nas čine takozvana bezazlena razbojništva, krađe u prodavnicama, kioscima, krađe torbi i mobilnih telefona. U policiji ističu da su za prošlu godinu razrešili i mnoga krupna razbojništva kao što je transport novca u 100 odsto slučajeva, pljačke banaka koje su rešene u 60 odsto slučajeva, ili 50-60 odsto razrešenih krađa u poštama. Prema dosadašnjoj statistici, ove godine se beleži pad broja razbojništava, i to za 21 odsto u odnosu na prošlu godinu. Gledano od januara do jula, prošle godine zabeleženo je 1468 razbojništava, a ove godine 1070 takvih slučajeva.

KRUG: Svirepost pri izvršenju tih krivičnih dela u poslednjih deset godina takođe je, prema mišljenju načelnika Jankovića, manja. Kao i u mnogim drugim patologijama – nasilju u porodici ili pedofiliji – naročit efekat daje i medijsko eksponiranje tih slučajeva što ostavlja privid da je sve mnogo krvoločnije nego što je ikada bilo. „Pamtim neverovatna krivična dela i ranije, ali o kojima se nije pisalo. Ljudima su upadali u kuće i pekli ih peglom da bi rekli gde su pare, stavljali su ih u kadu i pekli vrelom vodom, zbog nešto malo para ubijeno je u svojoj kući nekoliko starih ljudi i žena, pre nekoliko godina ubijen je profesor na Voždovcu, ubili su ga stanari koji su kod njega živeli i uzeli mu pare, u taj red klasičnog razbojništva spada i ubistvo Klare Mandić, čiji je stan čak zapaljen da bi se sakrili tragovi. Mi to više nemamo, davno se nije desilo razbojništvo u stanu prilikom kog je neko ubijen.“ Doduše, i oblici razbojništva se menjaju, ali ono što danas izaziva najveću pažnju i osetljivost svodi se na – sve vidljivije – maltretiranje i iživljavanje. Kalup tog stila, s jedne strane, čine žrtve – po pravilu pošteni, namučeni ili skromni ljudi koji, kao u kakvom pravom hororu, pre zločina mirno seckaju salatu, čitaju novine, izlaze iz stanova ili kafića, ne sluteći da će se za koji trenutak na njih obrušiti sva težina nekakvog mračnog podsistema koji bi iz čiste obesti pretvorio sve oko sebe u prah. I, kako se čini, borba protiv toga ponekad izgleda uzaludna, nikakva individualna akcija ne pomaže, dok se veliki zaštitnici kao što je sudstvo, sporo i neefikasno, u očima javnosti dobrim delom prepoznaje kao njihov saveznik.

Jer, kad statistike kažu da su maloletnici sve agresivniji i da ih sve više ima u krivičnim vodama, ili da je u velikom porastu broj maloletničkih krivičnih dela protiv života i tela, svakom razumnom je jasno da je klincima tu, u kriminalu i nasilju, dobro, a da se zapravo s one druge strane krug atmosfere straha otvara i sve više širi.