Ko je rekao »zabraniti«

Velika je čast kada neki domaći časopis iz društvenih nauka dobije tri stranice u „Vremenu“. Čak i kada je reč o kritičkom prikazu, to povećava vidljivost domaće naučne produkcije i skreće pažnju šire publike na ono što se dešava u jednoj specifičnoj, ali malo primetnoj sferi srpske kulture.

U tom smislu, vredan je svake pohvale napor Jovane Gligorijević da, u kratkom roku, pročita i predstavi čitaocima „Vremena“ poslednji broj NSPM-a posvećenog „politici (homo)seksualnosti“. Ipak, da je koleginica Gligorijević uložila malo više vremena i dobre volje, a ispoljila malo manje arogancije i predrasuda (što obično ide zajedno), njen prikaz našeg časopisa bio bi svakako još kvalitetniji i korisniji.

Najpre, koleginica Gligorijević meša NSPM kao nevladinu organizaciju, NSPM kao sajt i NSPM kao naučni časopis. To su tri različita nivoa i načina funkcionisanja, pri čemu ni ljudi koji se u tim oblicima rada pojavljuju nisu isti. Naučni časopis nema nikakve veze sa Inicijativom i njenom 18. tačkom, on se ne bavi ni političkom akcijom, niti aktuelno-političkim radom, pa „čitanje“ novog broja NSPM-a (koji je, uzgred budi rečeno, dat u štampu dva meseca pre objavljivanja Inicijative) kao „teorijskog okvira“ 18. tačke Inicijative – kako to radi koleginica Gligorijević – teško može da se drugačije oceni nego kao zlonamerno. Jednostavno, šta god da piše u Inicijativi, ona nema nikakve veze sa ovim brojem časopisa, nije stav Uredništva časopisa i nije zajedničko stanovište autora koji su se našli u tematu ovog broja NSPM-a.

Uopšte, ovaj temat i nije nastao kao rezultat namere da se promoviše neko teorijsko ili političko stanovište – kao što nijedan temat u NSPM-u tako ne nastaje. On je učinak želje da se i ova važna društvena tema obradi iz različitih uglova i od strane autora s različitim disciplinarnim i teorijskim habitusom. Naš naglasak je, kao i u drugim tematima, bio na domaćim autorima, te je Uredništvo NSPM-a uputilo poziv mnogim našim filosofima, sociolozima, kulturolozima, koji se bave ovom temom da nam pošalju svoje priloge. Želim da naglasim da nijedan od pristiglih tekstova nije bio diksvalifikovan zbog teorijskog ili političkog stanovišta njegovog autora. Tako smo dobili temat sa različitim stanovištima – nekim zastupljenijim, drugim manje zastupljenim. Ali, kao i svaki temat, i ovaj odražava stanovišta samo onih naših društvenih naučnika koji su u njemu zastupljeni svojim prilozima – dakle, niti redakcije NSPM-a, niti svih društvenih naučnika u Srbiji.

Drugo, koleginica Gligorijević ovaj temat prikazuje tako što polemiše sa pojedinim tezama iznetim u člancima (što je legitimno), pri čemu izabira teze potpuno različitog nivoa važnosti (što nije legitimno). Recimo, ona polemiše sa mojim stanovištem koje sam uzgred pomenuo, da ne postoji (ljudsko) pravo na brak bez obzira na pol onih koji žele da ga sklope. To uopšte nije tema moga teksta, već jedan fenomen vezan za deo LGBT pokreta, dok uz stav koji kritikuje Gligorijevićeva ide vrlo jasna uputnica da sam tu temu iscrpno obradio u tekstu „Istopolne porodice – izazov za nauku“ u Sociološkom pregledu (1/2011). Ako je već koleginica Gligorijević želela da sa ovim mojim stanovištem polemiše, onda bi bilo korektno da je prethodno pročitala argumentaciju koju iznosim u tom tekstu, a ne da moje stanovište rekonstruiše na osnovu par rečenica iz teksta koji uopšte nije na tu temu. Pri čemu se još ceo tekst koji je na jednu temu diskvalifikuje zbog nekoliko rečenica na drugu temu, obrađenu u drugom tekstu, a koji pritom uopšte nije ni uzet u obzir. Zaista, ne baš preterano korektno.

Treće, arogancija koju koleginica Gligorijević pokazuje dok prikazuje ovaj temat NSPM-a i sa pojedinim autorima polemiše tipičan je izraz jedne predrasude koja o nečemu misli ono što je u delu moderne publicistike pročitala da treba da se misli, pa sada to uzima kao jedinu istinu, osuđujući sve koji misle nešto drugo. (Reč „predrasuda“ i znači da neka osoba o nečemu ima mišljenje pre nego što se o tome uopšte ozbiljno obavestila i o čitavoj stvari porazmislila.) Tako je koleginica Gligorijević negde pročitala da je jedino ispravno misliti da je homoseksualnost urođena osobina, pa sve koji homoseksualnost tretiraju i kao oblik ponašanja osuđuje kao neznalice i potencijalne diskriminatore. Ali, stvarnost je uvek složenija od pojednostavljenih publicističkih floskula, koje su češće izraz neke ideologije, nego izraz istine. Da je koleginica Gligorijević pogledala pomenuti članak iz Sociološkog pregleda, ili drugi moj tekst na koji takođe na istom mestu upućujem („Deca u istopolnim porodicama – pregled debate“, Antropologija 2/2011), videla bi da se u naučnoj literaturi, čiji sam pregled tu dao, nastanak homoseksualnih preferenci i ponašanja objašnjava kako delovanjem prirodnih (urođenih) činilaca tako i delovanjem društvenih (situacionih) faktora.

Potpuno je, dakle, netačno da je svako homoseksualno ili heteroseksualno ponašanje izraz nečije urođene (date, nepromenljive) osobine, te da se ono – kako veruje Jovana Gligorijević – mora prihvatiti kao takvo, bez moralnog ili kakvog drugog društvenog vrednovanja. Pošto deo homoseksualnog, kao i heteroseksualnog ponašanja nesumnjivo dolazi i kao rezultat socijalnih faktora, pa i socijalizacije, onda je potpuno legitimno vrednovati, moralno i/ili društveno, i takve faktore, odnosno takvu socijalizaciju. Univerzalizacija heteroseksualnog i homoseksualnog ponašanja („šta bi bilo kada bi se svi tako ponašali“) jedna je od uobičajenih metoda moralnog procenjivanja i pokazuje jasan vrednosni status koji različiti oblici ponašanja mogu imati u društvenoj hijerarhiji, a ne podrazumeva, pritom, da se niže rangirani oblik ponašanja mora diskriminisati, ili čak zabraniti.

Zapravo, to što se čitav ovaj temat NSPM-a o homoseksualnosti svodi na jednu reč kojom završava svoj prikaz – „zabraniti“! – Jovana Gligorijević pokazuje sa koliko je samo predrasuda i zle volje pisala svoj prikaz. Čak ni u tekstu Slobodana Jankovića, u kome se homoseksualno ponašanje vidi kao patološko (što je mišljenje ovog autora, koje, kao i u svim naučnim časopisima, ne izražava stav Uredništva časopisa u kome je tekst objavljen), nema govora o zalaganju za „zabranu“ (kriminalizaciju) homoseksualnog ponašanja. Kolega Janković se, u svom tekstu, samo usprotivio sadržaju pojedinih članova našeg Zakona o diskriminaciji, kao i „normalizaciji“ homoseksualnog ponašanja, u smislu vrednosnog izjednačavanja sa heteroseksualnim.

Ali, koleginica Gligorijević sav ovaj pluralizam mišljenja i sve ovo nijansiranje razlika u stanovištima – koje postoje u ovom broju NSPM-a – prostom, redukcionističkom logikom svodi na jednačinu: nejednako vrednovanje = diskriminacija = zahtev za zabranom. Takvo „izjednačavanje batinom“ upravo je suprotno onome za šta se „Vreme“ i Jovana Gligorijević, verujem, iskreno zalažu – za toleranciju i pluralizam stanovišta, za pravo da se misli drugačije, a da se ne bude automatski diskvalifikovan iz javnog prostora. Time što je čitav ovaj broj NSPM-a – bogat različitostima, nijansama, osobenim, pa i suprotnim mišljenjem – svela samo na jednu reč „zabraniti“ (a to je reč koja uopšte ne postoji, barem u tom kontekstu, u čitavom broju NSPM-a!), koleginica Gligorijević je ne samo pogrešno informisala čitaoce „Vremena“, već je time izvršila i jasnu diskvalifikaciju NSPM-a iz prostora demokratske i civilizovane javnosti. No, ako je „javnost“ Jovane Gligorijević takva da je samo jedno (njeno) mišljenje poželjno, dok su sva druga podložna ismevanju, izvrtanju i diskvalifikaciji, onda takvoj javnosti, bojim se, mnogo više priliče neki drugi pridevi nego „demokratska“ i „civilizovana“.