„Klasična“ tajna

Analitičari će, to im je posao, znati da odgovore zašto su baš sad provaljene veze jugoslovenske namenske industrije sa zemljama koje su pod embargom – da li su se tu poklopili spoljni i unutrašnji interesi – tek, upućeni, naročito oni, znaju da te veze nikad nisu prekidane. Kao što je poznato, smenjen je Jovan Čeković, penzionisani general na čelu Jugiomporta, pa i jedan aktivni oficir, oformljena je komisija na saveznom nivou, pronađeni su protokoli o saradnji sa Irakom, za koje vlada naravno nije znala, odgovorni su suspendovani i, sa aferom Jugoimport je završeno, saopštio je član komisije, savezni ministar policije i član Upravnog odbora Jugoimporta, Zoran Živković. Živković je još rekao da je prekršena rezolucija UN-a zbog nepreciznih propisa, pa će zakonska regulativa biti promenjena, te da će MUP nastaviti da radi na tom pitanju, i šta još, da će se problemom namenske industrije tek baviti. Slično zadovoljstvo, da ne kažemo odahnjivanje, preneo nam je u neformalnom razgovoru i jedan od čelnika Jugoimporta: „Dobro je, reagovalo se u pravom trenutku i na pravi način.“ Za temu bi mogla biti interesantna Živkovićeva izjava da će se namenskom industrijom tek baviti, ako je pod tim podrazumevao njen status i perspektive, jer je moguće, i to vrlo, da ceo problem postoji baš zato što je nova vlast ignorisala namensku industriju i sve što s tim ide – namenska industrija, koja je i pre NATO bombardovanja bila u kolapsu, ostavljena je socijalističkim kadrovima, od vojnih fabrika do Jugoimporta, i ovi su nastavili da sarađuju sa starim partnerima, često pokrivajući pri tom lični interes, koji neko zove i lopovlukom, državnim razlozima i vojnom tajnom.

ZASTAVA U IRAKU: ‘Ajde da vidimo kako je to na terenu. Valjevski Krušik je krajem 70-ih, i dobrim delom 80-ih godina, pa prošlog veka, kad je namenska industrija ostvarivala 15 odsto izvoza SFRJ, u tome učestvovao sa 70–80 miliona dolara godišnje. U to vreme Irak je bio najveći partner–praktično svi programi naše vojne industrije su preslikani, tako je Irak dobio svoj Krušik, Slobodu, Zastavu, Lučane, Travnik, Vitez… Otada se vuče pominjani dug Iraka od preko milijardu dolara. Posle Zalivskog rata, kad je dosta od toga oštećeno, ko bi to popravio, ako ne oni koji su instalirali postrojenja i obučili radnu snagu. Zato su tzv. transfer tehnologija i vojnotehnička saradnja nastavljeni. Pošto su bile sankcije, tamo pa ovde, ovde pa tamo, snalazilo se na razne načine, ali s blagoslovom odozgo. Ali, da se vratimo Krušiku, krajem 80-ih, a naročito početkom 90-tih, kao i u ostalim vojnim fabrikama, dolazi do zastoja u poslovima, ogroman broj radnika postaje neuposlen. Država se ne izjašnjava, ni o statusu namenske industrije ni o svojim potrebama, kad treba, pred izbore, socijalisti redovno obećavaju preporod i trajne perspektive. To traje, ljudi su naterani da beže iz firme, od 10.000 pred bombardovanje Krušik ima 5700 radnika. Na fabriku je, u 12 napada, izručeno oko 170 bombi, rukovodstvo je popisalo da je uništeno 92,85 odsto objekata. Još za bombardovanja krenulo se u odlučnu akciju obezbeđenja materijalno-socijalne sigurnosti radnika, isprepadanim oružarima ponuđene su otpremnine i krediti za poljoprivredu – broj zaposlenih smanjen je za skoro 2300. Mada, sem što su radnici navučeni da napuste fabriku, praktično ništa nije rešeno, sa najvišeg mesta se poručuje da fabrika ima dobar program i sigurnu budućnost. Isto to, na Četvrtom kongresu SPS-a, u zimu 2000, lično Miloševiću referisao je generalni direktor Miladin Ćirić. Vlada Srbije je nastavila da finansira socijalno zbrinjavanje radnika najrazrušenije fabrike, Ćirić je izjavljivao da su kapaciteti sačuvani, da je rano da se kaže koja će proizvodnja biti unutra, ali da tržište postoji. Pominjao je i protivgradnu raketu, merač za protok gasa, elektrodetonatore… Proizvodnja je ostala na pominjanju.

U jesen 1999. direktor Namenske, koja je činila pretežan deo Krušika, Milutin Kaljević izjavljuje za list „Vojska“ da je nastavljena proizvodnja u većini pogona, da počinje isporuka savremenih sredstava prijateljskoj stranoj zemlji, „čije ime iz razumljivih razloga nije navedeno“, da je u toku finalizacija ugovora o transferu tehnologije, da posao podrazumeva višegodišnju saradnju, da se radi o specifičnim proizvodima… O čemu se tu radi, o kakvoj proizvodnji, Krušik je – mada je general Života Panić, u vreme prekodrinske ratne euforije, preporučivao proizvodnju rakete dometa 1000 km – čista „klasika“. Dakle, minobacački program, upaljači za razne mine, avio „krmače“, od raketa ruske „maljutke“ i „strele“, najveći domet je tzv. vremenski upaljač za mine koji je patentirao njihov inženjer, proizvodnja kapisli preneta iz Goražda… Samo što se Krušik nije načisto oporavio za socijalističke ere, došle promene, fabrika je, kao i ostala namenska industrija, ostavljena sama sebi, sa svim ljudskim i tehničkim resursima. Beše mali tajac, prirodan, pa i ljudski, ali kad su „resursi“ videli da se za njih niko ne interesuje, poslovi s prijateljskim stranim zemljama su nastavljeni. Pre pola godine u Valjevu su viđeni Iračani, javna je tajna da stručnjaci borave po nekoliko meseci u Iraku, direktor Krušikove Namenske Milutin Kaljević je napredovao, otiš’o u Jugoimport kod Čekovića, post’o direktor Jutra d.o.o, u kome su zavisna preduzeća, da ne kažemo ćerke koje se bave zdravim kapacitetima i zdravom hranom, i dalje brine o klasičnom programu, sad o rakiji, siru, šumskim jagodicama…

Čovek načisto, pa ekološki, čist.

NEKA KOMISIJE SAOPŠTE: Onda došlo ovo što se zove afera. Direktor Miladin pitan, rekao za lokalne novine da je poznato da Krušik preživljava izvozeći vojnu opremu u zemlje u koje nije zabranjen izvoz i da isključivo rade po zakonu. Onda se pojavio i na lokalnoj televiziji, opet pitan, odgovorio da, sa aspekta Krušika, nije bilo kršenja zakona, posledice katastrofalne, stao izvoz, u ovoj godini nisu imali nijedan ugovor za domaće tržište, što je nedopustivo, za toliko se moralo naći sredstava. Imaju ugovor sa strancima na tri miliona eura, i sad stalo, u ovoj zemlji jedino radi namenska industrija, i to zaustavljeno, treba skrenuti pažnju, svi treba da utiču da se problem reši… Okrenemo, pa telefonom, i mi Miladina, u ponedeljak na putu, u Lučanima, utorak na radnom mestu. Pitamo, generalni direktor Miladin Ćirić odgovara, direktorski, ni na jedno pitanje odgovor nije jednostavan, bilo šta da kaže, u ovoj situaciji, ispada smešan, uostalom, komisije rade, neka saopšte, oni ugovor s Irakom nisu imali poslednjih pet-šest godina, sve se to previše profaniše, u suštini, želi se dovesti država u pitanje. A šta kaže na to da su se inženjeri i tehničari prošle nedelje vratili iz Iraka, ne kaže ništa, rekao je da nije lako komentarisati, ima raznih povoda za to, od otvaranja tržišta do drugih stvari, da li nam je taj od koga smo to saznali rekao da li su bili direktno u Iraku ili Siriji, to je sporedna stvar, neće da komentariše, to će raščistiti gde je mesto, treba da ide na važan sastanak u Beograd, nije u redu da se prvo ide preko štampe, misli da je odnos vlasti… Tu upitasmo, da vlast ne zanemaruje namensku industriju, Miladin nas opovrgnu, ne misli ništa loše o vlasti, svaka vlast ima problema, žestoki su pritisci sa strane, neko više voli da stoje, nego da rade…