Kasno za Preševo, rano za pecanje

„Odlazak sa čela Združenih snaga bezbednosti na jugu Srbije ne doživljavam kao smenu, već kao normalan postupak u službi, u skladu sa zakonom o VJ“, saopštio je ovih dana preko Tanjuga general-potpukovnik Ninoslav Krstić, čovek čiji je povratak na funkciju načelnika Inspekcije VJ-a izazvao protekle nedelje niz, u najmanju ruku zanimljivih političkih reakcija. General koji je po mnogim (domaćim i stranim) ocenama više nego uspešno obavio vojnički deo posla na jugu Srbije pokušao je da ovom izjavom Tanjugu stavi izgleda tačku na „svoj slučaj“ i prekine razne komentare u medijima oko sopstvenog statusa u VJ-u.

A mediji su inače proteklih dana zaista mnogo toga napisali o generalu Krstiću: bilo je onih koji su ga i pre nego što je imenovan na novi stari posao unapređivali u budućeg načelnika Generalštaba, zatim ga odlikovali, pa degradrali, slali u penziju i na prevremeno pecanje, tvrdili da je smenjen i da mu je general Pavković „smestio“ u strahu za sopstvenu poziciju… Istim povodom mogla su se, međutim, čuti i podsećanja da je nekada davno i jedan vojvoda Stepa Stepanović, baš kao i danas general Krstić, bio glavni inspektor vojske, odnosno da se takva funkcija nikako ne može smatrati degradirajućom. Zagovornici teze da Krstić, ipak, nije smenjen javno su razmišljali i na ovakav način – zašto bi general koji je uspešno rešavao jedan složen problem ubuduće sedeo u Vranju i komandovao grupom rezervista kada svakako ima veću moć kao glavni vojni inspektor.

POKVARENO SUNCE: Osim medija, sudbinom generala Krstića bavili su se i mnogi političari, predsednik države, srpska vlada, po svemu sudeći i razne obaveštajne službe, politički i vojni spletkaroši i intriganti, čula se izgleda i ona stara pesma „lepo peva ptica kos, ptica kos“, a cvrkutale su ponešto i ptičice koje sleću pod prozor Duška Mihajlovića. Kada se već činilo da čitava ova priča počinje polako da „pada“ i definitivno ustupa mesto novim grobnicama i tenzijama oko saradnje sa sudom u Hagu, pismom upućenim predsedniku SRJ-a oglasila se i anonimna grupa navodnih pripadnika ZSB-a, koja je „s radošću dočekala vest“ da se Nebojša Čović i general Krstić „sa svojim američkim mentorima“ neće više kretati po jugu Srbije. U protivnom, kaže se u ovom pismu (sumnjivih autora i sumnjivog izvora), Čović (označen u tom pismu kao čovek CIA-e) mogao bi da prođe kao čuveni kapetan Leši, koji je nedavno zaginuo u „unakrsnoj vatri“. Pismo kao da je pisala ista ruka koja je svojevremeno točila gorivo i kasnije obezbeđivala prolaz za one dunavske hladnjače s leševima.

General Krstić dospeo je na naslovne strane u trenutku kada je predsednik SRJ-a Vojislav Koštunica, na predlog načelnika Generalštaba VJ-a generala Nebojše Pavkovića, sredinom prošle nedelje potpisao odluku kojom se dojučerašnji komandant ZSB-a na jugu Srbije vraća na svoju pređašnju funkciju – mesto načelnika Inspekcije VJ-a. Na takvu vest ogorčeno je u više navrata reagovao potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović, koji je zajedno sa Krstićem nekoliko meseci rešavao zamršenu situaciju na jugu Srbije. Po njemu, bila je to „podmukla smena“ čoveka koga je zapravo trebalo odlikovati i unaprediti. Čović je ujedno inicijatoru ove smene, generalu Pavkoviću, pripisao i „mentalnu pokvarenost“, „odvratno podmetanje“ i pokušaj da koristi razne službe bezbednosti i glasine po kojima Krstić navodno voli da povremeno potegne iz flaše. Šef Koordinacionog tima za jug Srbije zvučao je prilično ljutito (pominjao je indirektno i neke ostavke). Bilo je očito kako smatra da je u zoni njegove političke odgovornosti došlo do promene o kojoj očigledno nije bio konsultovan.

U oba smera proradila je verovatno i lična netrpeljivost – Čović i Pavković još od oktobra prošle godine koriste gotovo svaku priliku da pokažu koliko od srca ne vole jedan drugog, ili koliko jedan o drugome imaju loše mišljenje, koje sve teže skrivaju baš kao i razmenu „komplimenata“ po cevanicama. Prvog čoveka VJ-a Čović je, na primer, poredio sa Lujem XIV i nazvao ga „general Sunce“ (pripisavši mu logiku „vojska to sam ja“), dok je za predsednika SRJ-a pretpostavio da je u čitavom ovom slučaju bio loše informisan zbog čega je svojom odlukom o vraćanju Krstića na nekadašnji posao dao zvaničnost ličnim razlozima i strahovima generala Pavkovića. Insistirajući na tezi da se radi o „smeni“ generala Krstića, Čović je upozoravao i na moguće posledice takve odluke. Po njemu, reč je o čistoj opstrukciji procesa na jugu Srbije s obzirom na to da je general Krstić bio i potpisnik svih dokumenata oko povratka u Kopnenu zonu bezbednosti, i samim tim za međunarodnu zajednicu neka vrsta garanta sprovođenja potpisanog sporazuma. Do sličnog zaključka došla je i Vlada Srbije koja je saopštila kako „očekuje i preporučuje da načelnik Generalštaba VJ-a, u skladu sa nacionalnim i državnim interesima, promeni svoju odluku o smeni komandanta ZSB-a“. Na Predsedništvu DOS-a, održanom doduše bez Vojislava Koštunice, odlučeno je kasnije da se od predsednika SRJ zatraži da najzad smeni Pavkovića.

UDROBLJAVANJE I ČERUPANJE: Otvoreno neslaganje Vlade Srbije sa stavom generala Pavkovića, a samim tim i sa odlukom predsednika SRJ-a Vojislava Koštunice, automatski je dalo čitavoj ovoj priči onu dimenziju kojom se danas (čak i u nedostatku dokaza) objašnjava gotovo svaka sporna situacija na ovdašnjoj političkoj sceni. Tako je i general Krstić odmah strpan u širi kontekst odmeravanja snaga između Koštunice i Đinđića i njihovih navodnih pokušaja da jedan drugom izmaknu trenutne tačke oslonca. U tu teoriju udrobljene su zatim razne glasine, počev od one da je Rade Marković na vreme skrajnuo nekoliko CD-a sa dosijeima koji bi bitno mogli da utiču na političku budućnost Srbije, a pomeranje jednog generala samo je detalj i sitniš onoga što bi moglo da usledi. I to „detalj“ u funkciji ispitivanja pulsa „druge strane“. Iz svega toga bi se dalo naslutiti kako je i posle 5. oktobra izmišljanje svakojakih zavera ostalo jedan od omiljenih nacionalnih sportova.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Kosta Čavoški, u svojoj redovnoj kolumni u „Glasu javnosti“, video je u ovom slučaju pre svega pokušaj nekih stranaka da „čerupaju VJ“. Čavoški se inače protivi tezi Nebojše Čovića i Zorana Đinđića da bi svaka personalna promena potpisnika dokumenata vezanih za povratak u KZB automatski mogla da ugrozi postignute rezultate. Po njemu, takav stav predstavlja opasnu personalizaciju države i državne politike, sličnu onoj koju je nekada sprovodio Slobodan Milošević koji je u Dejtonu bio ovlašćeni predstavnik SRJ-a, a kasnije za međunarodnu zajednicu i lični garant onoga što je potpisano. Čavoški zamera Čoviću i to što kao potpredsednik srpske vlade zahteva unapređenje jednog saveznog generala iako veoma dobro zna da je komandovanje vojskom isključiva nadležnost predsednika SRJ-a. Time je stavljeno do znanja kako DOS pokušava da bude nadležen i za mesto načelnika Generalštaba VJ-a, iako i to spada isključivo u opis Koštuničinog radnog mesta. U nagađanjima na temu „šta bi to sa Krstićem moglo biti“, deo političke čaršije takođe prepoznaje pokušaje da se Koštunici u potpunosti izvuče vojni tepih ispod nogu i štrpne ponešto od uticaja na VJ, ali se pri tom pominju neki sasvim drugi dosovski igrači koji navodno čekaju iz prikrajka.

Dr Milorad Timotić iz Centra za civilno-vojne odnose uočava u tekstu napisanom za „Analitički servis“ beogradskog Media centra, kako slučaj generala Krstića može biti i indikator jačanja tvrde linije u vojnom vrhu, odnosno onih kojima se ne dopadaju generali-mirotvorci. „Verovatnije je, ipak, da je general Krstić učešćem u rešavanju krize na jugu Srbije stekao nepodeljene simpatije i ugled, kako u ZSB-u, tako i u Koordinacionom telu za jug Srbije. To je general Pavković protumačio kao opasnost za sopstveni položaj i predložio Predsedniku SRJ-a da ga, u skladu s taktičkim načelom isturene odbrane, preventivno eleminiše iz konkurencije. Da li mu je taktička procena bila dobra ili loša pokazaće se uskoro, a strategijska je svakako pogrešna“, piše pukovnik Timotić. Isti autor smatra da je Koštunica, iz samo njemu znanih razloga, dozvolio da donese po sebe štetnu odluku kojom je iritirao veliki deo javnosti. Saopštenje njegovog kabineta da Krstić nije smenjen samo je neuspeo pokušaj da se umanji već napravljena politička šteta.

U sporenjima oko generala Krstića nazire se u izvesnoj meri i sukob oko „asanacije terena“ posle bitke vođene 5. oktobra. Prvobitna tvrdnja da se tada uspelo zahvaljujući regrutovanju raznih legija postaje sve manje popularna, i mnogi bi je se verovatno najradije odrekli, ali nikako zarad narastanja teorije kako su čitav projekat promene vlasti spasili generali koji navodno nisu pažljivo slušali šta im je Milošević tog dana poručivao. Na kraju, stiže se i do one druge „asanacije terena“, zbog koje bi mnogi mogli da završe u Hagu i zbog kojih vrh MUP-a Srbije i VJ-a već danima razmenjuju najtežu artiljerijsku vatru, sporeći se oko komandnih nadležnosti iz vremena dok su bili saborci na Kosovu. Vojni komentator Ljubodrag Stojadinović primetio je nedavno kako je u obe ove firme još previše obolelih mesta koja bi morala da budu predmet hirurške revizije. „I u vojsci i u policiji suviše je delova starog mehanizma koji su ostali netaknuti, i na jednom i na drugom mestu ima mnogo ljudi kojima je dato da ispravljaju brljotine koje su sami počinili na osnovu pravila koja sami uspostavljaju“, piše Stojadinović. Sa hirurškom revizijom moraće još malo da se sačeka, bar dok ne bude poznato hoće li sadašnja vojska ostati jugoslovenska ili će se zbog eventualnog raspada savezne države pretvoriti u srpsku.

Ni kriv ni dužan, general Ninoslav Krstić uleteo je tako u mnogo širu priču u kojoj se upravo sporim primicanjem istini preispituje šta su zaista bila herojska dela, a šta brljotine počinjene u ime „višeg nacionalnog interesa“ u neposrednoj prošlosti. Od početka ove godine pa do 16. juna penzionisano je inače 50 generala i admirala VJ-a, a da niko u javnosti u svemu tome nije tražio nikakve posebne signale i prizvuke kao što se to ovih dana dogodilo povodom prekomande (ili smene) generala Krstića.

Neke nedoumice oko ovog slučaja proističu valjda i iz činjenice da su mnogi putokazi nekadašnje politike polomljeni, a novih jasno čitljivih još nema dovoljno, pa je i tumačenje svega što se oko nas zbiva neuporedivo komplikovanije nego nekada. Ranije, svaki uspon ili pad nekog generala, njegovo penzionisanje ili vaskrsavanje mogli su se tumačiti preko toga da li se on, i koliko dugo, eventualno dopadao Slobodanu Miloševiću ili Miri Marković i da li im bračni par sasvim veruje. Bračni par više nije u igri, ali je iza njih ostalo još dosta restlova od kojih sada treba praviti novo pristojno odelo. Da sve ispadne još nečitljivije potrudio se i predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Ovih dana, on koji je odlučio da do kraja izgura projekat osamostaljivanja Crne Gore, uljudno je čestitao Dan VJ-a generalu Nebojši Pavkoviću. Ako sećanje ne vara, ranije, dok je u njegovom programu stajalo i ono „za demokratsku Jugoslaviju“, obično je zaboravljao slične datume.