Haški optuženik Radovan Karadžić je, nakon trinaest godina skrivanja, u sredu 30. jula oko 4 ujutro, avionom srpske vlade, prebačen u Hag. Tog jutra oko tri časa i 45 minuta zgradu Okružnog suda u Beogradu, u čijoj je pritvorskoj jedinici bio Karadžić, napustila su tri džipa sa tamnim staklima i uključenim rotacionim svetlima, a zatim se uputila ka naselju Konjarnik, a od Plavog mosta, autoputom do Aerodroma Beograd.
Ministarstvo pravde je u toku te noći donelo rešenje kojim se dozvoljava izručenje Radovana Karadžića Tribunalu. Odluci je prethodilo rešenje Okružnog suda u Beogradu da su ispunjene pretpostavke za predaju optuženika Tribunalu. Odluku o izručenju potpisala je, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom, ministarka pravde Snežana Malović.
Istražni sudija Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu Milan Dilparić saslušao je Karadžića u noći između ponedeljka i utorka, 22. jula, i doneo rešenje o ispunjenosti uslova za izručenje, ali ta odluka nije odmah saopštena, očito zbog napetosti koja je u tim trenucima vladala. Rok za žalbu istekao je u petak 25. jula, ali ona nije stigla u sud. Karadžićev advokat Svetozar Vujačić je nekoliko dana održavao neizvesnost izjavama da ne želi da potvrdi da li je uopšte, kada i odakle uputio žalbu. Sudeći po izjavama odbrane cilj manevra je bio da se Radovanu Karadžiću vrati za odbranu navodno važan laptop koji mu je oduzet prilikom hapšenja i da se dobije vreme da visoki predstavnik za BIH Lajčak vrati lična dokumenta članovima porodice Karadžić kako bi ona posetila Radovana u Beogradu. To se nije desilo. Odbrana je ostala i pri tvrdnji da je on lišen slobode tri dana pre nego što tvrde zvaničnici, ali ta tvrdnja nije uticala na promenu zvanične verzije da je Karadžić uhapšen okolini Beograda u večernjim časovima 21. jula.
Tokom te noći od utorka na sredu pred zgradom Specijalnog suda veliki broj novinara čekao je da se nešto desi. Nešto posle 9 uveče pripadnici žandarmerije dobili naređenje da stave šlemove, što je povezivano s neredima na mitingu na Trgu Republike. Međutim, ta naredba je kasnije povučena. Nešto posle ponoći primećeno je kako nekoliko džipova izlazi iz Specijalnog suda, što je, kako se pokazalo, bio deo aktivnosti oko izručenja. Izručenje je usledilo u trenutku koji smanjuje rizik, pet sati pošto je uspostavljen red nakon sukoba policije i izgrednika u kojima je povređeno pedesetak osoba, od toga 25 policajaca.
Avion sa optuženikom je sleteo u sredu oko 6.30 ujutro u Roterdam, a dva automobila sa zatamnjenim staklima ušla su tog jutra u 7.07 u pritvorsku jedinicu u Sheveningenu. Saopštava se da je postupak izručenja bio bezbedan. Nakon propisane medicinske procedure, Karadžić treba da se pojavi pred sudskim većem i treba da se izjasni o krivici, a može da odloži izjašnjavanje za 30 dana.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
