Neizlaskom na ove nesumnjivo felerične i nelegitimne "izbore" bojkotaški deo opozicije je samo stekao pravo na šansu, odnosno izborio se za "opstanak u meču" – i ništa više od toga. Svi problemi i slabosti koji su pratili opoziciono delovanje prethodnih meseci i godina i dalje ostaju. I ništa ne bi bilo pogubnije – a to uopšte nije nemoguće – nego da se ovaj bojkotaški deo opozicije sada uljuljka na krilima ovog "uspeha", odnosno dodatno opusti i uspava usled činjenice da su im praktično svi opozicioni konkurenti (ne)slavno poginuli na ovim izborima
Što bi rekao urednik ovih novina – „poantu na sunce“. Dakle, u najkraćem, mislim da su ovi „takozvani izbori“ u potpunosti potvrdili opravdanost odluke onog dela opozicije koji se, sa više ili manje žala, složio da na takvim izborima ne treba učestvovati.
I to je suština. Sve ostalo je sporno.
Dakle, bez obzira na dobru volju, rezerve i dileme nekih (uključujući tu pisca ovih redova), i bez obzira na objektivne probleme koje bojkot sa sobom nosi – učešće na ovakvim izborima, u ovom trenutku, iz epidemioloških, demokratskih, političkih i psiholoških razloga – naprosto nije bilo opcija. I to se u nedelju više nego jasno pokazalo.
Drugim rečima, nije bojkot bio toliko dobra stvar – koliko je izlazak bio „nemoguće“, katastrofalno i loše opredeljenje. I u to smo sada mogli svi da se uverimo. A naročito su mogli da se uvere oni koji su, uprkos svim argumentima, upozorenjima, molbama i pretnjama – ipak na te izbore pohrlili.
GUBITNICI I DOBITNICI
Nikad nećemo do kraja saznati da li je presudno bilo smanjenje izbornog cenzusa, ili se radilo o zavedenosti i opijenosti rezultatima istraživanja javnog mnjenja koja su gotovo svakom učesniku izbora govorila ono što je hteo da čuje – ili je možda bilo i nekog, eventualnog, Vučićevog obećanja (ili makar „miga“) da će to sa cenzusom „sve biti u redu“. U svakom slučaju, svi iz opozicije (sa ili bez navodnika) koji su otišli na ove izbore ljuto su se prevarili, obrukali i, rekao bih, u velikoj meri, to jest, barem u devedeset posto slučajeva, definitivno okončali svoju političku karijeru.
U tom smislu, razume se, najveći gubitnici su oni kojima su davane najveće šanse – dakle, pre svega, Sergej Trifunović, radikali, „Metla“ i Radulovićevi „suverenisti“. (Mada je jedan deo građanske javnosti imao nerealna očekivanja i u pogledu eventualnog plasmana „Udružene demokratske Srbije“ – Čanak, Đurišić, Macura i društvo – što je tek bilo apsurdno i predstavljalo pravi zlatni rudnik za pasionirane i politički bar malo upućenije kladioničare.)
Redovniji čitaoci „Vremena“ i pratioci naših istraživanja prezentovanih na ovim stranicama neće biti previše iznenađeni rezultatima. Bilo je jasno da – bez prave opozicije i ikakve kontrole na izborima – Vučić može postići rezultat koji želi. A želeo je, očigledno, apsolutnu pobedu, dva miliona glasova i izlaznost od „pedeset plus“ odsto. I nije bilo sumnje da će mu vredni SNS aktivisti i usrdni RIK to i isporučiti. A opozicionari koji su na izbore izašli, sviđalo im se to ili ne, bili su samo voljni ili nevoljni saučesnici u tom procesu.
Da li su „bojkotaši“ zapravo pravi pobednici ovih izbora? U neku ruku, da. No, da bi ta relativna i uslovna „pobeda“ mogla postati apsolutna, ili da bi se makar mogla pisati bez navodnika, mora se još mnogo stvari dogoditi, steći i uraditi. Neizlaskom na ove nesumnjivo felerične i nelegitimne „izbore“ bojkotaški deo opozicije je samo stekao pravo na šansu, odnosno izborio se za „opstanak u meču“ – i ništa više od toga. Svi problemi i slabosti koji su pratili opoziciono delovanje prethodnih meseci i godina i dalje ostaju. I ništa ne bi bilo pogubnije – a to uopšte nije nemoguće – nego da se ovaj bojkotaški deo opozicije sada uljuljka na krilima ovog „uspeha“, odnosno dodatno opusti i uspava usled činjenice da su im praktično svi opozicioni konkurenti (ne)slavno poginuli na ovim izborima.
I po izjavama Aleksandra Vučića i po nastupima svih drugih učesnika u izbornoj trci, očigledno je bilo da je glavni problem i glavni, zapravo, jedini protivnik na ovim izborima, kako vlastima, tako i onima iz izlazeće opozicije – bio bojkot i svi oni koji su u bojkotu učestvovali. Prema njima su bile upućene glavne žaoke i poruke, sa grozničavom željom da se dokaže kako je bojkot propao, i kako je to manje-više „propast“ za one koji su na taj gest političkog protesta pozivali i u njemu učestvovali. I upravo zbog toga ima osnova da se izborna propast svih drugih opozicionih (i „opozicionih“) aktera indirektno shvati kao uspeh, da ne kažemo baš i „pobeda“ onih koji su izbore bojkotovali.
Pogled na (preostalo) opoziciono dvorište ne uliva baš mnogo razloga za optimizam. Kampanja za bojkot je bila više nego apatična i mlaka. Plus je njen terenski deo trajao jedva nedelju dana. A ni ova po medijima i društvenim mrežama nije bila mnogo duža niti živahnija. Bojkotaši su se oslanjali na intuiciju i zdravorazumski osećaj većine svojih simpatizera da u ovakvim okolnostima izborima „vreme nije“ – i bili su uglavnom u pravu. Ali nisu mnogo ni pokušavali, a još manje uspevali da za svoju poziciju i argumente pridobiju makar i delić onog drugog (i većinskog) dela biračkog tela. A to je pravac u kojem će se morati ići ukoliko ne žele da se pretvore u neku vrstu političkih „jehovinih svedoka“, ili modernu verziju „Srpske liberalne stranke“ pokojnog Nikole Miloševića i Koste Čavoškog (poznate po tome što, „iz principijelnih razloga“, na izbore nikada nije izašla).
Opozicija je relativno uspešno demonstrirala neuverljivost zvanične verzije događaja u izbornom danu. Uključujući ono natprirodno povećanje izlaznosti u poslednjim satima, iako je opštepoznato da simpatizeri vlasti uglavnom glasaju u jutarnjim i prepodnevnim časovima. I vrlo je blizu pameti – mada to takođe verovatno nikada nećemo tačno znati – da stvarna izlaznost nije bila preko 45 procenata, a verovatno i manje od toga. No, da bi bojkot mogao biti i matematički a ne samo politički uspešan, bilo je neophodno da (dokazana) izlaznost u čitavoj Srbiji bude otprilike onakva kakva je bila u Beogradu, ili bar Novom Sadu i Zrenjaninu. Ovako je, kao što rekosmo, uspeh ipak polovičan i više politički nego kvantitativan.
TRAGIKOMEDIJA U MADLENIJANUMU
Upravo dok su kolone naprednjačkih glasača privođene na birališta da svojim glasom uveličaju „praznik demokratije“, u Zemunu (ali ne Magistratu, nego u pozorištu Madlenijanum) odvijao se završni čin jedne otužne političke drame, u kojoj su preostale demokrate krčmile poslednje ostatke svog ličnog i političkog digniteta. Malo ko više i može da se seti oko čega se to tačno krve Đinđićevi i Tadićevi politički naslednici, ali je više nego jasno da je stranka, koja je pod ovom dvojicom lidera bila stub i nosilac političkih procesa u Srbiji (i u dobrom i u lošem smislu) došla do same ivice svog političkog bitisanja. A onih 2,3 odsto koliko su demokrate osvojile na poslednjim beogradskim izborima (i zbog kojih je s razlogom odstupilo tadašnje rukovodstvo), sada deluju kao visoka i teško dostižna meta.
I tu ima mnogo simbolike. Naime, mislim da će srpska opozicija u celini uskoro tj. vrlo brzo morati da prelomi na koju će stranu. Da li će krenuti putem DS-a, ka potpunom nestanku i marginalizaciji, ili onim suprotnim – ka zajedničkom nastupu i objedinjenju.
Da li nam treba „neka nova opozicija“ umesto ove „stare i potrošene“? Osveženje i kontinuirano podmlađivanje opozicionih redova uvek je dobrodošlo i, zapravo, trebalo bi da bude podrazumevani element političkog života. Druga je stvar što to u Srbiji nije slučaj i što – uz par časnih izuzetaka – ovde lideri ostaju na čelu svojih političkih entiteta (stranaka i pokreta) sve do svoje ili obostrane smrti. Ali mit o „novim licima“ i raznim „silama koje se iznenada pojavljuju i rešavaju stvari“ naivan je i štetan koliko i čitav „antipolitički“ bekgraund unutar kojeg se takav stav javlja i nekritički širi.
Nije Koštunica dvehiljadite godine bio „novo lice“. A još su manje „novi“ bili Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić 2012. Naprotiv. Potreban je neko ko ima znanje, iskustvo i poznatost – i potrebno mu je samo malo „ispeglati“ i ispolirati imidž i staviti ga u novu političku ulogu.
ZOV PRIRODE
Ovo nije tekst o Aleksandru Vučiću, načinu i posledicama njegove vladavine i njegovim političkim perspektivama. No, ono što se, bez sumnje, u vezi sa tim može konstatovati povodom ovih izbora jeste to da – uz svu političku veštinu i nesumnjivo iskustvo – Vučić opet nije uspeo da odoli zovu svoje prirode. Naime, on je ponovo i ovog puta, čini se, definitivno prekršio staro dobro pravilo opstanka u političkoj i svakoj drugoj džungli – „Ubij, ali nemoj da preubiješ“. Upao je u opozicioni tor i bukvalno „podavio“ sve što je unutra zatekao. Uključujući one koji bi mu mogli zatrebati.
I možda se, samo naizgled paradoksalno, upravo u tom „preubijanju“ – ne samo opozicije, nego i čitavog političkog života u Srbiji – krije i određena šansa, odnosno mogućnost da se ovaj galopirajući put u autoritarnu propast zaustavi i preokrene. No, o tome u nekom drugom tekstu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
