Kako zaštititi digitalne urođenike

„Da li razumete ovaj jezik? Znate li šta predstavljaju ovi simboli?“, pitala je okupljene nastavnike i direktore osnovnih i srednjih škola Dubravka Kuzmanović sa Instituta za psihologiju. Na prezentaciji pored nje su se nalazili najrazličitiji „smajlići“. „Ovo je jezik današnjih mladih. To je digitalni jezik kompjutera, interneta, igrica… Digitalnim jezikom govore digitalni urođenici. Svi vi koji ste rođeni pre osamdesetih ste digitalni imigranti“. Ovako je počelo predstavljanje istraživanja o prisutnosti digitalnog nasilja u osnovnim i srednjim školama u Srbiji koje su sredinom decembra izradili UNICEF Srbija i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, uz podršku Telenor fondacije.

Pod digitalnim nasiljem se podrazumevaju svi slučajevi u kojima neko koristi elektronske uređaje (mobilni telefon, računar, kameru…) i internet da bi nekoga namerno uplašio, uvredio, ponizio ili ga na neki drugi način povredio. Digitalnim nasiljem se ne smatraju slučajno, nenamerno nanošenje štete i povređivanje, kao ni prijateljska zadirkivanja i prepirke preko telefona ili interneta.

Oblici digitalnog nasilja mogu biti slanje SMS poruka uvredljivog ili pretećeg sadržaja, uznemiravanje telefonskim pozivima (lažno predstavljanje, ćutanje, vređanje, pretnje i sl.), snimanje mobilnim telefonom ili kamerom, prosleđivanje i stavljanje snimaka na internet, uznemiravanje mejlovima, različiti vidovi uznemiravanja na društvenim mrežama na internetu… Za razliku od klasičnog nasilja, digitalno nasilnicima pruža – anonimnost. Žrtve mogu trpeti veliku štetu, a da pritom nemaju mogućnost da se zaštite ili odbrane. Informacije plasirane putem digitalnih medija se jako brzo šire.

Cilj ovog istraživanja jeste sticanje uvida u načine na koje učenici koriste digitalnu tehnologiju i potencijalne rizike kojima su pritome izloženi. Rezultati istraživanja trebalo bi da posluže kao osnov za prevenciju i sprečavanje zloupotrebe digitalnih medija i za jačanje kapaciteta škola za borbu s digitalnim nasiljem.

Istraživanje nasilja na internetu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji sprovedeno je tokom novembra 2012. godine među 3784 učenika iz 34 škole (17 osnovnih i 17 srednjih) na teritoriji Srbije. Sprovedeno je u okviru programa „Škola bez nasilja“, a upitnike koje su učenici, nastavnici i roditelji popunjavali su sačinili stručnjaci sa Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

REZULTATI: Što se tiče dostupnosti digitalnog sveta učenicima, istraživanje je pokazalo da mobilni telefon poseduje 84 odsto učenika (polovina preko njih može da pristupi internetu). U starijim razredima osnovne škole i u srednjim školama skoro svi imaju telefone. Četvrtaci u proseku razmene sedam SMS poruka dnevno. Profile na društvenim mrežama (pre svega, Fejsbuku, ređe Tviteru) ima 46 odsto četvrtaka.

Taj broj kod starijih osnovaca (šesti i osmi razred) iznosi 65 odsto, a kod srednjoškolaca – 80 odsto. Osim Fejsbuka koriste se i Ask.fm, Form, Twitter, Myspace… Samo 11 odsto starijih osnovaca nema profile na nekoj društvenoj mreži, a među srednjoškolcima samo osam odsto. Zanimljivo je da je i-mejl kao način komunikacije najmanje popularan – oko 40 odsto učenika ga uopšte ne koristi.

Najzanimljiviji podatak istraživanja jeste da je 11 odsto svih učenika prihvatalo sastanke sa osobama koje su upoznali preko interneta. To je skoro 80 učenika u prosečnoj školi u Srbiji, koja otprilike ima oko 700.

Kada su odgovarali na pitanja o izloženosti digitalnom nasilju, četvrtaci, ali i stariji osnovci, najviše su isticali uznemiravanja putem telefona. Posle toga sledi uznemiravanje putem interneta, SMS porukama, snimanje telefonima itd. Među ispitanim učenicima nalazi se deset odsto onih čije su se fotografije i snimci našli na internetu protiv njihove volje.

Među učenicima četvrtog razreda osnovne škole 16 odsto je onih koji izjavljuju da su čuli ili videli da je neko od njihovih drugova ili drugarica doživeo neprijatnosti od strane drugih putem računara ili telefona. Među starijim učenicima takvih je jedna četvrtina. Međutim, iako su bili vinovnici digitalnog nasilja, učenici, u najvećem broju slučajeva, nisu ništa uradili po tom pitanju.

Prema procenama nastavnika, svi ispitivani oblici digitalnog nasilja su prisutniji i učestaliji nego što to učenici izjavljuju, ali približno dve trećine nastavnika smatra da je digitalno nasilje manji problem za njihovu školu. Ono što nastavnici ističu jesu problemi kao što su tuče između učenika, ismevanja i vređanja. Više od 80 odsto nastavnika je reklo da im se učenici ne obraćaju ni zbog jednog od oblika virtuelnog nasilja.

Što se tiče roditelja, 15 odsto ne koristi računar ni internet. Njih 44 odsto reklo je da je o digitalnom nasilju vrlo malo informisano ili onoliko koliko pročitaju u štampi ili vide na televiziji. Dve trećine roditelja želi da se više informiše o digitalnom nasilju preko škole, a 85 odsto njih misli da bi škola trebalo da uvede jasnija pravila korišćenja interneta i mobilnih telefona u školskim sredinama. Na kraju – tri četvrtine roditelja smatra da sama škola ne može mnogo tu da učini i da je najvažnija uloga njih – roditelja.

ŠTA TREBA RADITI: Svoj doprinos raspravi na temu borbe protiv digitalnog nasilja dao je Vladimir Urošević, šef Odseka za elektronski kriminal MUP-a Srbije koji je rekao da digitalno nasilje može da se razvije u seksualno, pedofiliju, trgovinu ljudima… Zbog toga, gledajući na dosadašnja iskustva, upozorava da se takvi nasilnici infiltriraju na sve dostupne društvene mreže. „Deca nemaju dovoljno životnog iskustva da naprave razliku između onoga što je na internetu pravo, a šta lažno. Mnogi on njih ne znaju da se iza nekih profila sa kojim komuniciraju nalaze i odrasla lica koji preko društvenih mreža pokušavaju da se deci približe i u realnom životu.“ Urošević je naveo samo neke od opasnosti koje su prisutne na internetu: pedofili, hakeri koji koriste naivnosti dece da dođu do određenih podataka, zlostavljači, vršnjačko i seksualno nasilje, tu su različiti oblici ucena, kleveta, krađe identiteta, krađa fotografija…

Prema krivičnom zakonu komunikacija napasnika sa žrtvom preko interneta nije kažnjiva. Tek kada se napasnik, ali i žrtva, pojave na mestu sastanka – nastaje krivično delo.

Svi učesnici skupa posvećenog digitalnom nasilju su se složili da roditelji imaju najvažniju ulogu u prevenciji slučajeva koje je Urošević nabrojao. Zbog potpune dostupnosti interneta u đačkom okruženju, ne preporučuju se striktne zabrane i kažnjavanja dece izolacijom sa društvenih mreža. Savetuje se informisanost i upoznavanje dece sa svim mogućim rizicima koje nosi internet.