U periodu uoči beogradskog Prajda, desničarskim kanalima komunikacije širile su se brojne poruke mržnje upućene LGBTQ+ populaciji, utvrdilo je “Vreme” prilikom monitoringa društvenih mreža. O ulozi društvenih mreža, ali i ulozi političara u osnaživanju te mržnje, kao i o tome može li se i kako ona iskoreniti, za “Vreme” govori psiholog Vladimir Mihić
“To je poslednja parada, posle će sve majmune zatvoriti u kavez, kao i nekoliko godina nazad”, jedna je od poruka razmenjenih u ekstremno desničarskim Telegram grupama uoči beogradskog Prajda održanog u septembru. Uz nju stoje emotikoni fekalija.
Rečenice nalik ovoj preplavile su ultradesničarske kanale komunikacije u periodu od avgusta do septembra, pokazao je monitoring društvenih mreža Telegram i Iks koji je sprovelo “Vreme”. Talas govora mržnje na internetu zadobio je fizički oblik kada je 5. septembra, dva dana uoči Prajda, u centru Beograda napadnut mladić sa LGBTQ+ zastavom.
Na snimku objavljenom na društvenim mrežama vidi se muškarac koji nosi zastavu duginih boja i baca je u kantu za đubre, dok za njim hoda policajac i naređuje mu da se zaustavi. Muškarac se zaustavio tek nakon što je zastavu bacio u korpu za otpatke.
Uz to, nakon šest godina rada, Prajd info centar u Beogradu zatvoren je 28. septembra zbog, kako su naveli, nedostatka finansijske i institucionalne podrške. Tokom šest godina postojanja, prostorije ovog centra često su bile meta napada, a njegovo zatvaranje su ultradesničarske organizacije iz sveg srca pozdravile, predstavljajući to kao svoju konačnu pobedu.
Njihova aktivnost na društvenim mrežama zatim se primirila; čeka se novi septembar i novi Prajd kako bi se ponovo razbuktala. Šta je uzrok ovakvom ponašanju?
DRUŠTVENE MREŽE I “NORMALNA” MRŽNJA
Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihić kaže za “Vreme” da je najveći broj ljudi koji iskazuju predrasude prema LGBTQ+ osobama sklon stereotipiziranju i neprijateljskim stavovima prema bilo kojoj grupi koja, po njihovom mišljenju, ugrožava neki tradicionalni, za njih jedini “normalan” sistem vrednosti.
“Oni jednako imaju protiv LGBTQ+ osoba kao i protiv migranata, Hrvata, stranaca, ali i žena i svih onih koje vide kao grupe koje mogu ugroziti njihovo viđenje normalnosti”, objašnjava Mihić.
Zaista, komunikacija u ekstremno desničarskim kanalima komunikacije koje je “Vreme” tokom tri nedelje posmatralo, ne samo da je homofobična, već je i izrazito rasistička – prvenstveno prema migrantima i Romima – kao i antifeministička.
To je u skladu i sa monitoringom nevladine Mreže za izveštavanje o različitosti sprovedenom između maja 2022. i decembra 2023. godine, koji je pokazao da su prve na meti govora mržnje u medijima i na društvenim mrežama žene, a zatim pripadnici LGBTQ+ zajednice i nacionalne manjine. Više od 60 odsto poruka mržnje u tom periodu pretrpele su upravo ove tri grupe građana.
U toku ovogodišnje Nedelje ponosa, izuzev pomenutog napada na aktivistu, zabeleženo je i crtanje grafita sa sloganom “bolest nije ponos” širom Beograda, pa čak i spot protiv LGBTQ+ populacije, snimljen dan uoči Prajda na Kalemegdanu – uz baklje, fantomke i pesmu Beogradskog sindikata. Sve ove akcije uporedo su deljene na društvenim mrežama. Sagovornik “Vremena” objašnjava kako postoji povezanost između ponašanja na internetu i delovanja u stvarnom životu.
“Sve češće smo svedoci da se onlajn ponašanje preliva u realni život, te stoga ne smemo ignorisati ovakav način uticaja na osobe koje su sklone predrasudama i/ili nasilju prema grupama koje su različite od njih”, kaže Mihić.
POŽELJNO JE BITI HOMOFOB
No, da li su stavovi koje pojedinci u ovim grupama izražavaju zaista njihovi autentični stavovi? To ne mora uvek biti slučaj.
“Broj takvih ljudi uvek izgleda mnogo veći kod nas iz najmanje dva razloga: prvi, anonimnost društvenih mreža podstiče ono što u psihologiji zovemo ‘deindividualizacija’, kada osoba na neki način gubi svoj lični identitet i stapa se sa grupom, i potom govori stvari koje, kada bi bila sama, nikada ne bi izgovorila. Zatim, u grupi istomišljenika se stav, koji inače postoji, pojačava, postaje glasniji i – agresivniji”, ističe Mihić.
U tome veliku ulogu imaju i mejnstrim mediji i ustaljeni politički narativi.
“Kod nas mediji, ali i visoki funkcioneri države, daju nesrazmerno veliki prostor stavovima koji su u osnovi homofobični i time šalju poruku da je biti homofobičan sasvim u redu, čak poželjno, ali i da ‘većina naroda’ misli na sličan način, što je možda i tačno, ali svakako taj procenat nije baš toliko ogroman kako nam se servira”, naglašava sagovornik “Vremena”.
Ovakvih slučajeva bilo je na pretek – najbolji primer je gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić koji ima otvoreno homofobne stavove, ali i premijer države Miloš Vučević i ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski, koji su na dan održavanja Parade ponosa otvorili u Perlezu, u Vojvodini, “Dane porodice”, manifestaciju koja “promoviše porodicu i porodične vrednosti”. Vučević je tom prilikom, na pitanje novinara kada će pripadnici LGBTQ+ populacije dobiti jednaka prava, istakao da to pitanje “nije kandidovao u svom programu”.
DVE ULOGE INTERNETA
Kada se govori, konkretno, o internetu i društvenim mrežama, one mogu imati dvostruku ulogu – i kao izduvni ventil, i kao pojačalo.
“Za osobu koja je generalno sklona ovoj vrsti predrasuda, homofobično ponašanje onlajn može imati i katarzično dejstvo, tako da te svoje stavove ‘izluftira’ onlajn i onda je time manje opasan u realnom životu. Ali, učešće u takvoj vrsti razmene može pojačati takve stavove i dovesti do potpuno suprotnog efekta, odnosno, do realizacije opasnih ideja koje bi, možda, ostale samo u planovima te osobe”, objašnjava Mihić.
Za one koji ovakvo ponašanje posmatraju i nisu skloni takvoj vrsti predrasuda, ovakav govor može izazivati strah.
“I to ne samo kod LGBTQ+ osoba kojima su uvrede i pretnje, pre svega, upućene, nego i svima onima koji osećaju, ili znaju, da će neki njihovi stavovi ili način života biti agresivno napadani od strane istih ljudi. I ako mogu da dodam, vide da nijedna od tih pretnji, pa čak ni akcija, ne nailazi na osudu, a kamoli sankcionisanje države, pa je time taj strah još veći”, naglašava sagovornik “Vremena”.
DEREGULACIJA DRUŠTVENIH MREŽA
Društvene mreže su, ipak, idealan kanal za izražavanje homofobičnih stavova – njih ne može kontrolisati država, a od mreže do mreže zavisi koliki će biti stepen regulacije. Na primer, Telegram je, zbog vrlo slabe regulative, tradicionalno jedna od najpopularnijih platformi za lančano slanje poruka različitog sadržaja, o čemu je “Vreme” pisalo u prošlom broju. U tom smislu je u proteklih nekoliko godina interesantan i Tviter, koji je nakon promene vlasništva prekršten u Iks.
Promena imena i logoa bila je samo početak transformacije jedne od najpoznatijih društvenih mreža. Uvedena je monetizacija, nalozi su počeli da plaćaju kako bi bili verifikovani, a upravo verifikacija dolazi sa brojnim benefitima – na primer, među odgovorima na neku objavu, uvek će verifikovani nalozi biti na vrhu. To omogućava onima koji plaćaju svoje naloge da konstantno budu na vrhu, i eto odlične prilike za teoretičare zavere koji su za emitovanje svojih poruka spremni da odvoje i novac.
IMA LI LEKA
Pošto su predrasude po prirodi duboko usađene, vrlo ih je teško iskoreniti. Na pitanje da li postoje psihološke tehnike ili intervencije koje mogu pomoći pojedincima da prevaziđu homofobične predrasude, sagovornik “Vremena” kaže – ne brze i kratkotrajne.
“Edukacija svakako pomaže, ali već dugo znamo da jedino kontakt, i to pod određenim, jasno preciziranim uslovima, dovodi do dugotrajnih i stabilnih izmena negativnih stavova. Prvi korak svakako jeste destigmatizacija i normalizacija različitosti na svim nivoima, pa tako i u domenu seksualne preferencije, ali prava tolerancija dolazi tek nakon dugotrajnog kontakta sa pripadnicima LGBTQ+ zajednice i spoznaje da ne postoje bitne, a svakako ne ‘opasne’ razlike između ljudi različite seksualne orijentacije i da oni nisu neke babaroge koje vrebaju našu decu iza ćoška kako bi od njih napravili ‘gejeve’”, kaže Mihić.
U tome, smatra on, mora učestvovati ceo sistem.
“Ovo mora biti, pre svega, zadatak sistemskog obrazovanja u školama, ali i zadatak celog društva dok se ne postigne maksimalno mogući stepen tolerancije prema ovoj, ali i svim drugim grupama”, zaključuje sagovornik “Vremena”.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
