Krajem prošle nedelje mlađani Marko Đurić obratio se javnosti jednom nejasnom i – po običaju – konfuznom izjavom. Ispred Andrićevog venca, posle sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost (ili kako se već to sada zove) gde su svi bili i izašli nimalo pametniji, a naročito on, Marko Đurić je protisnuo nešto tipa kako je eto Srbija preplavljena „agenturama i agenturnim mrežama“. Ta banda špijunska – osim što radi o glavi Aleksandru Vučiću (i njegovoj porodici, naravno) – izgleda da ima određen namere prema Srbima s Kosova. Dao je razumeti da to sve ima neke veze sa onim Srbima s Kosova koji ne vole svim srcem Srpsku listu – da skratimo priču – pa ih sada „agenture i agenturne mreže“ podbrckuju protiv majke Srbije koju ta Srpska lista oličava. Bio je dramatičan po običaju, uzdisao je i prenemagao se poput svog učitelja, ali ništa konkretno nije uspeo da saopšti. On i njegov šef ionako rade na emocije, a ne na razum, pa se dečko navikao da se ne bavi dosadnim detaljima: važno je užasnuti narod i opseniti prostotu. Onda se okrenuo i otišao.
Bio je to zanimljiv znak nestrpljenja koje već izvesno vreme vlada u Vučićevoj vlasti prema kosovskim Srbima koji imaju neke primedbe, mada ih je relativno malo (Srba, ne primedbi). Imalo bi to veze i sa nacionalističkim skretanjima kod ono malo opozicije koja Vučiću ide na živce iz principa, a ne zato što bi bila politički opasna. On se ubi stvarajući nešto ni iz čega, a ovi ne samo što mu stavljaju primedbe, nego još i rovare po Kosovu. To bi, otprilike, bilo ono što je Marko Đurić imao na umu, ali nije uspeo da jasno izrazi. Jedva uvijena pretnja da paze šta rade. Glasno se čulo neizgovoreno ime Olivera Ivanovića.
E, sad: zna li Marko Đurić šta je to „agentura“, a šta „agenturna mreža“? Je li se potrudio da pita gde treba? Ne zna i nije. Agentura je – u obaveštajnom i kontraobaveštajnom žargonu – obaveštajni aparat od više članova, konspirativno organizovanih (ne znaju jedni za druge) i odgovornih jednom centru. Agenturna mreža je to isto. Obaveštajni rad je pomoćno sredstvo politike i od politike dobija zadatke u skladu sa percepcijom pretnje ili interesa date države čiji su to obaveštajci. Obaveštajni rad i organizovanje agentura na terenu posao je težak, opasan i strašno skup; taj teren mora da bude jako važan da se u njega investiraju novac, ljudi i energija. Pritom su rezultati često nedovoljni ili upitni. Još je Čerčil gunđao da čitajući novine i slušajući radio razume više nego iz izveštaja obaveštajnih službi. Racionalno tumačenje stručnih ljudi kaže da država utoliko više ceni ono što kupuje ukoliko je cena viša – kao i obični ljudi. Da bi obaveštajni podatak bio srcu drag, mora da bude jako skup, ukratko, iako se do njega moglo doći i na jevtinije načine, ali – tada nije skup i dragocen. Tako je špijunaža postala samoodrživa industrija, kao i razne službe bezbednosti, uostalom, zahvaljujući neprozirnom velu tajnosti. To su opštepoznate i elementarne činjenice koje Marku Đuriću ostaju tajna. Da je malo razmislio i nešto znao, on bi se prvo upitao a da šta je to toliko važno u
Srbiji da bi neko trošio pare i rizikovao ljude gradeći agenture. Ovde se ionako sve zna odmah, a državne tajne imaju rok trajanja do 48 sati. Razne istorije obaveštajnih službi rezignirano kažu da se ovde toliko toroče i ogovara i odmah objavljuje u novinama da neka ozbiljnija agentura nema ni smisla. Još je Grejem Grin primetio, radeći za MI6 tridesetih godina (dok smo još bili važni), da na Balkanu nijedna informacija nije pouzdana i da sve traje barem nedelju dana duže i košta pedeset funti više, koliko god se marljivo planiralo. Sa sličnim očajanjem pisao je svoje memoare onaj neki Tomlinson, prebeg iz MI6 u Rusiju: o svojim pokušajima da regrutuje agente u Srbiji početkom devedesetih („Vreme“ je o tome pisalo sredinom devedesetih, kad se u Moskvi pojavila knjiga).
Dobro, sad: u zemlji gde je svako malo „državni udar“ i „atentat na predsednika“, jedna ili više „agenturnih mreža“ ne znači mnogo. Ionako se već sutradan zaboravilo i niko više nije pominjao. Na te budalaštine, međutim, treba se osvrtati stalno i uvek; ne zbog njihovih proizvođača kojih je legion, nego zbog nas i očuvanja ovo malo duševnog zdravlja. Potresni su napori Istinomera, na primer, kad broji šta je sve Vučić do sada slagao. Isto tako je potresan i trud Marka Đurića da nas uveri kako na Kosovu ima Srba izdajnika kojima manipulišu „agenturne mreže“. Ni jedno ni drugo ne vodi ničemu: niti će neko Marku Đuriću poverovati, niti će Vučić prestati da lupa šta mu padne na pamet.
