Kako je novinar »Vremena« dopao ćelije

Sunčan i lep dan, posle vikenda gadnog u svakom pogledu. Ulice su pune ljudi, vazduh bruji. Legle su i neke pare, taman da se pokrpe devizne rupe. U menjačnici „Mićko“ u centru Beograda ljubazni nabildovani momak nudi najpovoljniji kurs. „Može u novčanicama po 50 evra?“ „Može, naravno.“ Trk u najbližu banku, a onda je slučaj počeo.

„Moramo da zadržimo jednu novčanicu, ide na proveru, ali je očigledno falsifikat. Evo vam potvrda.“ „A šta ja da radim, sada sam je dobio u menjačnici?“ „Najbolje da odete kod njih, verovatno će vam dati drugu.“

OD MIĆKA DO PODRUMA: Ljubazni nabildovani momak se trgao kada sam ušao. Pokazao sam potvrdu sa serijskim brojem novčanice, tuc-muc, pozvan je neko telefonom. Stiže taj neko, valjda Mićko sam, i predlaže da krenemo zajedno do banke, kaže da je sigurno njihova greška. „A ko garantuje da ti nisi ubacio lažnu novčanicu na putu do banke?“, trgne me pitanjem napolju. „Niko, nego da ja zovnem policiju pa da utvrdimo ko laže.“ „Opa, pretimo?“ „Što ti je policija pretnja?“ Uz razmene umereno neprijatnih reči, stižemo do banke. Mićku pokažu novčanicu, on iskusno kaže da je očigledan falsifikat, a kada izađemo napolje počinje njegova kanonada – polni organi i sve ostalo, pominjanje familije i policiji i meni. Ruke su me svrbele, ali je unutrašnji glas razuma pobedio (nažalost, pokazaće se kasnije): „Obuzdaj se, zar u ovim godinama da se biješ sa budalom na ulici, treba da ideš na kolegijum.“ Mićko demonstrativno odlazi uz: „Jebaću ti majku ako išta pokušaš!“

Povratak u banku, uz molbu službenicama da pozovu policiju. „A jeste li sigurni da vi niste…?“ „Naravno da jesam“ (već pomalo nervozan), „Pozovite policiju pa neka oni utvrde, uostalom onaj mi je pretio.“

Brzo stižu dva momka u uniformi, saslušaju šta se desilo i zamole me da pođem sa njima, jer se izjava daje u stanici. „Naravno, koliko će trajati, morao bih na posao?“ „Neće dugo.“

„Jeste li bolesni od nečega?“, pita jedan od njih u kolima. „Kakvi ljubazni mladići“, razmišljam, „brinu se jer sam pod stresom zbog svega što se desilo.“ (sveta naivnosti) Stanica u ulici Majke Jevrosime, kafići puni, prolaze đaci, neko veselje se oseća u vazduhu. Dok čekamo ispred kancelarije, zamole me da isključim telefone i ostavim ih u rančiću, kao i novčanik, a da papirni novac zadržim u džepu. „Da uzmem one potvrde iz menjačnice i banke sa sobom?“ „Da, može.“

Pristiže kolega, „Pođite sa mnom“, silazimo niz stepenice, dok gledam ofucane zidove, mislim kako je stanica u centru Beograda, ali ne baš održavana. Prolazimo kroz pust hodnik, „Uđite na druga vrata levo.“ Ulazak, šok. „Pa, ovo je ćelija?“ „Naravno.“ „Vi to mene hapsite?!“ „Uhvaćen si sa falsifikovanim novcem.“ „Ko bre uhvaćen, ja sam vas zvao?!“ Tresak vrata, klik ključa, zvuk nogu koje odlaze. „Jeste vi normalni, hoću advokata!!!“ Opet tras, klik.

SAM U GLAVI: Kreće smeh i razgovor sa sobom, kao da se mozak podelio. „Ma ovo je skrivena kamera. Mnogo si gledao filmove, čuj, ‘hoću advokata’, kako beše onaj vic o policijskoj raciji u Crnoj Gori, ‘Otvaraj, nem’o ti jebem mater, kakav nalog, nije ti ovo Amerika’. Ahaha, pa ja sam u zatvoru! Taman za ‘Vreme uživanja’, daj da brzo pogledam sve detalje, sigurno će odmah da se vrate, ovo je ionako greška.“

Šljap. Oštar smrad tek tada dopire do mozga, a želudac se penje do grla. Pod je prekriven barama mokraće. „Odoše cipele, od ovoga se ne mogu oprati.“ Zidovi su izguljeni, tu i tamo poneko ime, otisci šaka namazanih govnima. U zidu, pored vrata, škilji neka mala sijalica, na metalnim vratima špijunka. Polovinu ćelije zauzima klupa, reklo bi se da i drvo od koga je napravljena smrdi. Između klupe i vrata gomila đubreta. Odnekud, kao sa plafona, čuje se neko zujanje. Kada se oko priviklo na polumrak, primećujem kao nit tanku liniju svetlosti iz koje dopire zujanje. „Aha, ovo je za vazduh, u podrumu sam, iza je školsko dvorište, to se čuju deca.“

Par opreznih koraka duž ćelije i nazad, da uz cipele ne odu i farmerke. „Ahaha, pa oduvek si voleo zatvorsku literaturu, Pekić, Zupan, Šalamov, Papijon, taman da malo osetiš.“ Svest tek počinje da registruje slike i ostaje preneražena. „Čoveče, ni kible nema, u odnosu na ovo je i grof Monte Kristo živeo u Hajatu, ovde je greh i masovnog ubicu ostaviti.

Ovako nije bilo ni u srednjem veku… Šta ovo piše na zidu, ‘Dao sam ti usnu harmoniku’, Šaban se potpisao na klupi baš velikim slovima, da se potpišem i ja, samo čime? Dobro, dosta je bilo, ima za ‘Uživanje’, da pokucam na vrata pa da dođu.“

Bam, bam. Hodnik je prazno odjeknuo. „Čekaj, kada smo dolazili, sišli smo niz stepenice, nije bilo nikoga, jedna vrata bila su pre ovih, znači još jedna ćelija, čuo sam da je onaj zatvorio vrata hodnika kada je odlazio… Znači ovde nema nikoga, ne mogu da me čuju.“ Ruka je refleksno pošla ka praznoj futroli za telefon. „Kako si mislio da pozoveš, kretenu, uzeli su ti telefone!“ Bam, bam, bam!

SKALA STRAHA I PONIŽENJA: Prvi nalet jeze. „Treba da pokupim Anđelu iz škole i Marka iz obdaništa… Ako se ne pojavim u obdaništu, oni će zvati Ivu, ona će zvati mene, meni su telefoni isključeni… Zvaće nekoga iz redakcije, Jovani sam samo rekao da idem do stanice, misliće da nešto prevodim, na kolegijumu se nisam pojavio, uvek bih se javio ako ne stižem u obdanište…“ Studen se polako skupljala u korenu kose. „Petar je poginuo pre tri dana, svima su živci napeti kao strune. Zvaće hitnu pomoć, tamo me nema, kome bi palo na pamet da zove baš ovu policijsku stanicu, svi će odlepiti.“ BAM, BAM, BAM, BAM!

„Koliko je bilo sati kada su me uveli u ovu rupu? Oko dva, manje? Pa njima će skoro kraj smene, možda misle da me ostave ovde preko noći?! Šta mi je onaj rekao, da su me uhvatili sa lažnim parama? Do ujutru će svi da odlepe i šlogiraju se ako me nema, šta da misle nego da sam poginuo!“

BAM, BAM, BAM, BAM, BAM!!! Ruke su počele da me bole od udaranja u vrata. „Daj da nađem nešto čime ću da udaram, da razvalim klupu.“ Trzaj jedan, drugi, bez uspeha, daska je verovatno zakovana u doba Marije Terezije i nikada se neće pomeriti. Sa gađenjem sam pogledao u ruke.

ŠLJAP, ŠLJAP, ŠLJAP! „Ma neka idu i farmerke, baciću ih. Polako, ne paniči, doći će makar da te vode u WC. Koji WC, pa ovde se piša na pod?“ Bešika se refleksno skupila. „Gde da pišaš sada kada ćeš u ovome možda da spavaš, obuzdaj se!“ Onda su se javila creva. „Čime ćeš da se brišeš, imaš samo pare i priznanice? A zato su one šake na zidu… Stegni se!!!“

BAM, BAM, BAM, BAM, BAM!!! „Mamu vam jebem kretensku, mene ste zatvorili, a ja sam vas pozvao, onog dripca koji valja lažne pare i preti niste ni hteli da vidite, sada se negde smeje, što makar nisam prebio đubre da znam zašto sam ovde!“

ŠLJAP, ŠLJAP, ŠLJAP!!! BAM, BAM, BAM!!! ŠLJAP, ŠLJAP, ŠLJAP!!! „Smiri se, sedi malo. Gde da sednem, na ovu usranu i upišanu klupu? Pa na klupi ćeš verovatno da spavaš noćas. Koje spavanje ovde?!“

Šljap, šljap, šljap. „Ako u ovo uvedu nekog labilnog, taj će da flipne. Dobro, ja neću, i da ne spavam smišljaću tekst, ima bes da me hrani. Kakav, bre, tekst, jesi ti normalan? Čuj, labilnog, šta ako je neko bolestan ili mu pozli? Taj može da umre bez problema ovde, niti ga ko vidi, niti ga čuje. A zato su me govnari pitali bolujem li od nečega, koja sam ja ovca…“

Jeza je opet počela da se skuplja ispod kose. „Kada sam imao onu aritmiju, u novembru? Rekli su u bolnici da se možda nikada neće vratiti, ali može da… Je li ovo preskočilo? Smiri se, puls je dobar, smiri se!!!“

IZ PODZEMLJA NA SLOBODU: Šljap, šljap, šljap… šljap, šljap, šljap… „Koliko je prošlo, sat, dva? Ako je pet već su javili iz obdaništa da nisam došao!“ BAM, BAM, BAM!!! ŠLJAP, ŠLJAP, ŠLJAP!!! BAM, BAM, BAM, BAM, BAM!!!

Ne znam koliko dugo sam udarao u vrata, ruke odavno nisam osećao, kada sam čuo glas: „Prestani!!!“ i korake u hodniku. Tresao sam se od gneva. „Samo da ne proba da me udari, teško i njemu i meni!“ „Misliš da sam ja kriv za ovo!“, otvorio je vrata policajac, jedan od dvojice koji su me doveli u stanicu. „Jesam li ja kriv!!! Zašta ste me strpali ovde!!! Treba kod kuće da mi pocrkaju što me nema, decu nisam pokupio iz obdaništa i škole!!!“

Gledali smo se popreko dok smo se peli na sprat, u kancelariju u kojoj su sedela dva inspektora. Počeo sam da vičem sa vrata i tražim telefon, dozvolili su mi da se javim, razgovarao sam. Seo sam, kroz prozor su ulazili svetlost i žagor, tu su bili ljudi, inspektor je bio ljubazan, bes je odjednom iscurio. Ispričao sam šta se sve desilo u menjačnici i banci, inspektor mi je rekao da me neće krivično goniti ni zbog čega. Bio sam srećan kao ptica na grani, toliko srećan da sam zaboravio bilo koga da pitam: Zašto ste me zatvorili? Kako možete bilo koje ljudsko biće da zatvorite u ONO?

Jedva sam čekao da izađem na ulicu. Davno je bilo kada sam čitao kako je Bora Pekić pisao o razgovoru sa svojim prijateljima, u kome su razmenjivali zatvorska iskustva. Pominjao je da je Mirko Kovač pričao satima, a on nije mogao duže od desetak minuta, iako je Kovač bio u zatvoru jedno veče, a Pekić pet godina. Cinično sam se smejao Kovaču dok sam čitao te redove. Kada sam izašao iz stanice, setio sam se tog smeha, i bilo me je sramota. I da, čuo sam kasnije da ima ljudi koji su proveli 48 sati u pritvoru i nikada se nisu oporavili, da se neko obesio kada se probudio u ćeliji sličnoj onoj u kojoj sam ja bio, gde su ga doveli da se otrezni. Nije bilo ni blizu toga, ali razumem ih.