Kakav i čiji heroin

Milorad Ulemek, prvooptuženi, odlučio se da ignoriše navode optužnice i da sam od sebe i ničim izazvan prizna krivično delo trgovine narkoticima iz člana 245, stav 2. Osnovnog krivičnog zakona (Neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga, uz udruživanje). Zaprećena kazna je najmanje sedam godina, ali – s obzirom na količinu droge i društvenu opasnost – svaki odgovoran i savestan sud izrekao bi maksimalno predviđenu kaznu. Odakle takva građanska hrabrost, savest i moralna odgovornost građaninu Ulemeku? Da nije tokom svoje epitimije (pokajničkog posta; on je inače sklon postu) od 14 meseci u stražari svoje kuće ugledao svetlost i spoznao svoje prethodne grehe? Ili je odlučio da se u tom krivičnom postupku možda kandiduje za svedoka-saradnika, jer je – evo, prema očekivanjima DSS-a i na radost Tome Nikolića – optužio kao saučesnike i organizatore zločinačke organizacije Čedu Jovanovića, Vladimira Bebu Popovića, Dragoljuba Markovića, Gorana Vesića i Ljubišu Čumeta Buhu?

Teško. Da nije reč o prosvetljenju vidi se odmah: Legija smatra da je moralno ispravno i patriotski poželjno trovati decu heroinom. Sve i da postane svedok-saradnik u priželjkivanom procesu pomenutoj petorici, to mu ne pomaže mnogo: po mnogo važnijim optužnicama (Đinđić, Stambolić, Ibarska magistrala itd.) on je ionako u opasnosti da pokupi više puta po 40 godina; zato se i kloni izjašnjavanja o optužnici.

Biće da je tu o nečemu drugome reč.

„ŠVIĆ–ŠVIĆ„: Da se podsetimo malo: građanin Ulemek ispričao je sudu kako se, eto, posle „sramnog hapšenja Slobodana Miloševića“ u kući Dragoljuba Markovića u Surčinu našao sa Čedom, Bebom, Vesićem i Čumetom, da, ko biva, proslave što nije „prolivena srpska krv“ („crvene beretke“, naime, nikada ne prolivaju srpsku krv, kao što je poznato). Vesić je morao da ode, ali je zato došao pokojni Duća Spasojević. Pa su onda ovi počeli nešto da okoliše i mrljave, dok ih Komandant nije strogo upitao da šta oni ustvari hoće od njega. Kaže da mu je onda Beba Popović rekao kako valja prodati u inostranstvu „nekih 700 kila heroina“, znaš onog iz Komercijalne banke, zaplenjenog 1996, što su ga Jovica i Rade čuvali. Legija se, kao, užasnuo, jer se, kao, gadi droge, ali ga je navodno Dragoljub s dve reči uverio: „Oni su nas bombardovali osiromašenim uranijumom, a mi ćemo njima drogu.“ Kaže i da mu je Beba rekao kako je ta droga zamenjena („švić-švić“) i da nijedna država nije luda da se odrekne tih para (nekih tadašnjih 65 miliona maraka, po beogradskoj uličnoj ceni; na Zapadu možda duplo više). Nego, da li bi on, Komandant Legija, pristao da to uradi kao „državni posao“. Legija kaže da mu se dopala ideja, kao „osveta malih ljudi“ (za velike pare). Pa onda počinje da priča kako je taj heroin (inače čist, 94 odsto, „Number 4“) bio „sečen“ dok se nije stiglo do tone, pa su onda to njegovi ronioci-diverzanti iz JSO-a prenosili za Hrvatsku, BiH i Rumuniju.

E, sad: niko ko trguje heroinom neće „seći“ robu pre završne destinacije, jer je zapremina veoma važna (lakše se švercuje „čistak“ od „sečenog“). Ima tu još nelogičnosti: ekonomija heroina je veoma zanimljiva nauka i ona kaže da će se heroin uvek prodavati na licu mesta gde se našao čist, čak i uz manji profit, ako je distribucija preko srednjih i uličnih dilera bezbedna; u našem slučaju – ako postoji zaštita policije i Državne bezbednosti. Da li je postojala? Ko je čuvao Duću, Kuma, Mutavog, Nešu, Pacova i ostale dilere?

HEROIN BR. 4: Da se sada podsetimo još malo: heroin nađen u sefu (oklopljenoj sobi, tačnije) Komercijalne banke potiče iz dve zaplene iz 1997. (a ne 1996) na bugarskoj granici, prelaz Gradina. U dva kamiona, jednom sa bugarskim tablicama i natovarenom paprikama, drugom sa slovenačkim tablicama, nađeno je ukupno 550 kilograma heroina br.4 (93 odsto); 300 kg u jednom i 250 kg u drugom. Tada su se vlasti strašno hvalile time, kako i valja, ali je Mihalj Bracika Kertes, umesto da taj heroin preda sudskim vlastima na čuvanje do ishoda veštačenja i presude – rešio da usreći svog najboljeg druga i zemljaka Jovicu Stanišića. Tako je 550 kila heroina br. 4 (93 odsto) umesto u peći termoelektrane „Nikola Tesla“ u Obrenovcu završilo kod Službe državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije, hvala na pitanju. Jovica Stanišić, a zatim i Radomir Marković, čuvali su taj – a verovatno i još neki drugi heroin, jer je nađeno više, skoro 700 kg u sefu u zgradi bivšeg saveznog SUP-a, Kneza Miloša 102. Krajem 1998, u pripremama za bombardovanje koje će uslediti, Državna bezbednost iznajmljuje od Komercijalne banke trezor (oklopljenu, sigurnu sobu) u ulici Svetog Save i premešta heroin (i ko zna šta još) tamo. Banka tu ne snosi odgovornost: sef se iznajmljuje tako što klijent dođe sa ličnom kartom, potpiše ugovor u kome se obavezuje da u sefu neće držati oružje, municiju, zapaljive, eksplozivne i korozivne materije i da će plaćati najam za sef. Onda dobije jedan od dva ključa; drugi ostaje kod dežurnog bankarskog službenika; samo njih dvojica zajedno mogu da otvore sef, s tim da bankarski službenik ne sme da zna šta unutra ima. Ono što se zna jeste da je poslednji radnik Državne bezbednosti koji je dužio ključ od te oklopljene sigurne sobe u kojoj je heroin nađen bio Branko Crni. „Vreme“ je 2001. godine objavilo krivičnu prijavu za krivično delo iz čl. 245, stav 2. Osnovnog krivičnog zakona, a protiv Kertesa, Stanišića, Markovića, Crnog i drugih lica, ali javno tužilaštvo do dana današnjeg nije postupilo, uprkos činjenici da je upoznato sa očiglednim postojanjem tog krivičnog dela. I to nam nešto govori.

Tih ukupno 660 kilograma heroina, 550 iz pomenute dve zaplene i još 110 iz drugih zaplena, MUP Srbije (UBPOK, tačnije) otkriva u Komercijalnoj banci 8. marta 2001. i to objavljuje na konferenciji za novinare. Sutradan 9. marta u prisustvu medija, ta količina spaljena je u TE „Nikola Tesla“. Veštaci Instituta za bezbednost identifikovali su nađenu supstancu kao heroin vrhunske čistoće i proverili ceo tovar; radnici BIA i MUP-a imali su nad tim materijalom kontrolu od početka do kraja i tvrde da je spaljeni materijal upravo taj heroin. „Vreme“ je to proveravalo iznova i ljudi koji su svojim rukama nosili kutije i bili prisutni kriminalističkim testovima tvrde da je bilo tako. Uostalom, kažu, nije lako zameniti („švić-švić“) 660 kilograma jedne stvari za 660 kilograma druge stvari u kontrolisanim okolnostima: tu treba mnogo ljudi koji znaju, a od mnogo ljudi neko će pre ili kasnije propevati; pogotovo u ovim političkim okolnostima…

Ima tu, međutim, jedan pravno-proceduralni problem koji je tada 9. marta 2001, a po inerciji, smandrljan na brzinu, što ostaje neoprostivo: naime, zaplenjeni narkotici moraju se uništiti u prisustvu sudske komisije i kriminalističkih tehničara koji pred spaljivanje testiraju slučajne uzorke pred komisijom; upravo stoga da u peć ne ode skrob ili šećer u prahu umesto heroina ili kokaina. Takva se procedura za Miloševića nije poštovala: jedan opštinski javni tužilac koji je povremeno bivao u tim komisijama, kaže za „Vreme“ da se materijal tada nije testirao; na pitanje zašto komisija to nije zahtevala, kaže: „Idi ti pa zahtevaj, kad si tako pametan.“ Vida Petrović-Škero, tadašnja predsednica Okružnog suda u Beogradu, kazala je u intervjuu za „Vreme“ (krajem 2003) da je za spaljivanje tih 660 kilograma heroina doznala iz novina i da sudska komisija nije bila na licu mesta. E, kad se ne poštuje zakonska procedura – dobije se Legijina priča! O tome neka sada misle Dušan Mihajlović, Vladan Batić, Goran Petrović i drugi. Uostalom: vlast DOS-a propustila je da primeti kako je kriminalistika najvažniji i istovremeno najzanemareniji deo MUP-a (jer Miloševiću nije bila potrebna).

Da se mi vratimo na maestra Legiju: on je samo dostojni nastavljač svojih šefova i učitelja Jovice Stanišića i Radomira Markovića. Ova dvojica su prisvojili heroin iz jasnih razloga: heroin je najbolja valuta za plaćanje ovoga i onoga, jer – za razliku od novca i oružja – nema serijskih brojeva, ide po pravilu ispod površine, „na crno“ i kupuje sve. Heroin kupuje oružje, savremenu elektroniku, dobro opran gotov novac. „Vreme“ je u martu 2001. upozoravalo na moguće pokušaje pravdanja za taj zločin; jedna od pretpostavki da šta će narkodileri iz Državne bezbednosti reći bila je i „patriotska“. Citiramo „Vreme“ iz marta 2001: Zamisliva je i odbrana tipa: „znam da je heroin smrtonosan za decu, ali sam hteo da ga prodam van zemlje, neprijatelju“; drugim rečima – neka crkavaju njihova deca.

U ekonomiji heroina, nažalost, takva logika ne vredi. Jednostavno zato što je profitna stopa daleko veća tu, kod kuće, nego negde tamo gde ulični diler nema zaštitu policije i – a zašto ne? – Državne bezbednosti. Taj diler ima besplatnu lokalnu zaštitu, jer radi „u korist države“, koja – kao grosista, nabavljač na veliko zaslugom nekog Bracike Kertesa i njegovih carinika – ubira lavovski deo profita.

Kakva je Milorad Ulemek moralna nakaza, jasno je iz njegovog iskaza: njemu je normalno da sam sebe proglasi za međunarodnog trgovca heroinom i optuži kao saučesnike upravo one ljude za koje zna da ih vladajuća stranka iracionalno mrzi, samo da bi se pokazao kao politički podoban. Potvrdu svoje podobnosti dobio je smesta od Tome Nikolića, uostalom. Ulemeku se, naime, učinilo zgodno da na sudu objasni kako je prodaja heroina „Zapadu koji nas je bombardovao“ i trovanje dece nekako baš lepo smišljena „osveta običnih malih ljudi“ iz Srbije; on je, naime, „srpski patriota“ koji će takvim „patriotskim“ biznisom zaraditi grdne pare kao nagradu za svoj „patriotizam“. Ta priča kako je od tog novca nabavljeno 50 pištolja, nekakvi padobrani i oprema za JSO – ne drži vodu: naime, svedoci su već u istrazi objasnili da su ti pištolji, padobrani i ostalo, kao i vozila i stanovi, bili isplata Duće Spasojevića Jedinici za specijalne operacije za razne taktičko-operativne usluge (telohranitelji, oružje, ubijanje konkurencije, obaveštajna i taktička podrška za otmice bogatih ljudi itd.).

Moguće je i verovatno da je Milorad Ulemek trgovao nekakvim narkoticima sa svojom hrvatskom i drugom braćom u Hristu; jako je malo verovatno da je taj heroin onaj iz sefa Komercijalne banke; nekako će pre biti da je to bio heroin Dušana Spasojevića, koji iz tog biznisa nikada nije ni izlazio. To, međutim, nisu one količine o kojima Ulemek govori, jer hrvatska policija i druge policije ne beleže nagli porast ponude heroina na svojim tržištima u to vreme.

Ali, sve su to taktički detalji, važni za krivični postupak. Ono što je važno za Srbiju i ovo društvo jeste užasavajuća činjenica da se trgovina heroinom nekako pretvorila u aktivnost „patriotsku“, „srpsku“ i poželjnu – ako se za nju optužuju ljudi iz bivše vlasti, to jest. Ima tu i greha bivše vlasti: da je po otkrivanju onih 660 kilograma heroina, u martu 2001, ta stvar rasvetljena smesta i energično, umesto što je droga samo spaljena, danas bismo tačno znali koji zločinci su za šta krivi. Iz nekog razloga, međutim, Kertesa, Stanišića, Markovića i saučesnike niko nije optužio i procesuirao, uprkos unebovapijućim očiglednim dokazima. Pa sada Legija eksploatiše njihovu glupost i nemar, da to ne nazovemo drugačije. Da je taj heroin uništen po proceduri, uz prisustvo sudske komisije i kriminalističkih tehničara, da su odgovorni smesta bili gonjeni, optuženi i suđeni – Legija danas ne bi imao o čemu da priča pred Specijalnim sudom.