Kada su Drugovi postajali Srbi

Dugo sam se kolebao kako da napišem to pismo. Bilo mi je veoma važno da ga precizno formulišem. Sačuvao sam nekoliko varijanti. Posle 25 godina objavljujem u celosti konačnu verziju datiranu 11. aprila 1990. godine.

„Osnovna organizacija Saveza komunista
Mesna zajednica ‘Radoje Dakić’
Limska 15
Beograd

Dragi drugovi,

Rekoše mi da se o meni diskutovalo na OO. Zbog toga smatram svojom dužnošću da vas obavestim da više neću dolaziti na sastanke i da više neću plaćati članarinu.

Do sada sam pet puta napisao pismo u ovom smislu i uvek ga nanovo pocepao. Ne postupam lakomisleno i nepromišljeno.

Nemam utisak da napuštam svoju Partiju. Moje je osećanje da je ona napustila samu sebe, da više ne postoji. Ne bi bilo komunistički – kako ja to shvatam – da negde sedim i ne samo da se ne slažem, nego se svim svojim bićem opirem blaćenju svojih ideala, pre svega Tita.

Ne verujem da ću ponovo doživeti osnivanje KPJ. Ali u nju bih se ponovo učlanio.

Prepuštam sekretarijatu OO da postupi prema Statutu, skine me sa evidencije ili me isključi.

Knjižicu sa Titovim likom nemam nameru da vratim.

Želim vam mnogo uspeha i tužno vas pozdravljam.“

Danas dodajem samo da je posle tog mog pisma u Srbiji osnovano čak šest partija koje sebe nazivaju komunističkim, na čelu jedne od njih stoji Titov unuk, Joška Broz, ali one ni po čemu ne liče na onu KPJ na koju sam mislio kad sam istupio iz stranke na čije je čelo dospeo Slobodan Milošević, koga sam i lično poznavao. Posle KPJ nisam se više ni u kakve partije učlanjivao.

Pitam se, dok ovo pišem, zašto su mi usred razorene Nemačke leta 1945. godine bili antipatični Amerikanci, koji su me spasli, a simpatični Rusi, kojih su se svi plašili? Ne znam, ali bilo je tako. Zašto sam se pre sedamdeset godina opredelio za SKOJ, za komunizam Titovog smera? Zašto sam 1948. znao da sam za Tita, a ne za Staljina? Zar je moglo da bude drugačije kad sam sa šesnaest i po godina izašao iz pakla logora đavolski samosvestan, pobedonosno? Valjda nije moglo. This was my way. Sa tog stanovišta posmatram i tok poslednjih dvadeset i pet godina.

Posle mog razlaza sa Slobinom, svakako ne više mojom partijom, pre četvrt veka, sve je počelo da se razvija još mnogo gore nego što sam se plašio. Nisam verovao da će doći do raspada moje zemlje, do ratova u njoj, do atmosfere u kojoj sam mislio da treba da je napustim.

RASPAD: Kao sekretar predsedništva Saveza književnika Jugoslavije od 1982. do 1988. godine, posmatrao sam neminovan raspad mojih ideala pred naletima nacionalizama. U početku mi se držanje kolega, među kojima je prednjačio Miodrag Bulatović, učinilo komičnim, pa tragikomičnim, na kraju opasnim. U stilu je njegovih romana, o kojima se više pričalo nego što su se dobro prodavali, što je umro relativno mlad kao poslanik Slobine Socijalističke partije Srbije, koju sam ja napustio. On, bajagi uvek, ne apolitičan nego antipolitičan, u neonacističkoj partiji! Nikad ne treba zaboraviti da je puno ime i prezime Hitlerove partija bilo „Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija“. Reči „socijalističko“ i „radničko“ u vizitkarti ne znače ama baš ništa.

Tri puta uzastopno biran sam za sekretara predsedništva Saveza književnika Jugoslavije. Po statutu samo se predsednik birao na godinu dana i uvek iz drugog društva ili udruženja, znači, pet republičkih i dva pokrajinska udruženja bila su ravnopravna. Četvrti put sam mogao da računam na glasove Slovenaca, Hrvata, Bosanaca, Makedonaca i Kosovaca, dakle na tesnu većinu. Moje matično, srpsko udruženje stavilo mi je do znanja da cene i mene i moj rad, ali da me ne žele više, nego Adama Puslojića. U poslednjem trenutku, na samom izbornom predsedništvu, povukao sam svoju kandidaturu. Znao sam da će Savez književnika Jugoslavije da se raspadne. U tome nisam hteo da učestvujem. Nisam znao da će isto tako da se raspadne Jugoslavija.

Poslednji kongres SKJ se nikad nije završio, formalno je samo prekinut kad je delegacija Slovenije napustila sednicu. Slobodan Milošević je predložio da se rad nastavi kao da se ništa nije dogodilo, ali zbog toga su otišle delegacije Hrvatske, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Neću ovom prilikom da analiziram taj po meni sudbonosni događaj, ali zapamtio sam da su neki Slovenci plakali izlazeći iz sale, dok se Sloba za to vreme samozadovoljno smejao.

foto: zoran raš

U svom „poslovnom dnevniku“ 1. januara 1990. sam pored ostalog zapisao: „Posmatram iz lože raspadanje Jugoslavije i njene komunističke partije gotovo samo kao novinarsku temu. Ideali su se rasplinuli – ili su odloženi za sledeći vek kada neću biti prisutan.“

Fudbal me nikada nije naročito zanimao. Pošto ni za jedan klub nisam navijao, svakog ponedeljka sam mogao da zavitlavam kolege čiji su ljubimci izgubili, pa sam znao da su fudbaleri i njihovi navijači mnogo važniji od pisaca i njihovih čitalaca. Trebalo je da se održi utakmica Dinamo–Crvene zvezda u Zagrebu. Navijači Zvezde krenuli su iz Beograda pod rukovodstvom meni tada još nepoznatog Željka Ražnatovića sa nadimakom Arkan. Umesto utakmice došlo je do prave bitke navijača dva kluba, intervencije policije, suzavca, helikoptera, kraja jugoslovenske fudbalske lige. Ali još nisam shvatio da je moja zemlja definitivno u agoniji. Opstanak države Jugoslavije se bez jedne vodeće partije mogao zamisliti, ali bez zajedničke fudbalske lige nikako.

DEVETI MART: Priznajem da značaj demonstracija devetog marta 1991. nisam odmah shvatio. Ideje Vuka Draškovića (nacionalizam, odnos prema ravnogorskom pokretu itd.) bile su dijametralno suprotne mojim stavovima i idealima, dok je Dušan Mitević, čija je smena ili ostavka bar formalno bila glavni zahtev mase, bio moj prijatelj iz omladinskih dana. Iako je bio šef „TV-Bastilje“, ja ga nisam identifikovao sa Miloševićem, kome po mom mišljenju zaista nije palo teško da ga se otarasi. Mitević je nešto kasnije, dovodeći Milana Panića za predsednika vlade, predlažući tada Slobi da prihvati mesto direktora neke kalifornijske banke, zaista dokazao da nisu stajali na istim pozicijama.

foto: draško gagović

Desetog marta sam otišao u centar da vidim kako stoje stvari, počeo sam ponešto da shvatam tek kada sam naišao na kordon policije koji je bio voljan da i mene otera batinama. Posle sam prolazio Terazijama, protutnjali su tenkovi, tenkovi „moje armije“. Tog časa sam iz dubine duše mrzeo obe strane, ova čelična čudovišta, naravno, koja su se pokrenula protiv civila kao što sam ja, ali istovremeno sam mrzeo demonstrante koji su me naterali da mrzim vojsku. Kontradikcija? Kako da ne. Šizofrenija? Možda.

Oružani raspad zemlje sam na televiziji posmatrao gotovo paralisan. U Sloveniji se teritorijalna odbrana pretvorila u slovenačku oružanu silu, a ostatak jugoslovenske vojske je ostao bez vode, električne struje i hrane u kasarnama. Četvrtina sastava je dezertirala. Posle desetak dana – „rat“ je trajao od 27. juna do 6. jula – sve je bilo gotovo, ali ja mislim da je Sloba inače nameravao da se otarasi Slovenije. Rat u Hrvatskoj bio je teži, mnogo teži, ne, neću ga opisivati, samo da sam sa terase stana na Voždovcu slušao buku kolona tenkova koji su zlokobno tutnjali autoputem u pravcu zapada, posmatrao helikoptere koji su nad nama kružili pre nego što će sa ranjenicima sleteti na Vojnomedicinsku akademiju.

JAHAČI APOKALIPSE: Rekao bih i da se rat vodio između teritorijalnih odbrana i JNA. Teritorijalna odbrana je osnovana 1969. godine da bi u slučaju rata postala „neregularna vojska ili veći broj gerilskih skupina“. Sa nekadašnjim načelnikom generalštaba Viktorom Bubnjem sam kao prevodilac bio u Švajcarskoj, a njegov cilj je pored ostalog bio da prouči kako švajcarski rezervisti kod kuće čuvaju oružje, oruđe, opremu, pa čak i vojna vozila. Posle sam prevodio i njihove pravilnike za naše ministarstvo odbrane. Sve je to bilo potrebno radi organizacije teritorijalne odbrane. Vrh Jugoslavije se ipak nije usudio da puške, mitraljeze, municiju, bombe, pa i džipove i topove poveri na čuvanje i održavanje pojedincima, ali su sve to preuzele opštine. Pokazalo se da „opštine“ nisu bile „projugoslovenske“, nego „proslovenačke“, „prohrvatske“ itd. To što je bilo namenjeno da u nekom velikom ratu odbrani opstanak Jugoslavije, u „malim ratovima“ raznelo je zemlju.

foto: ron haviv

Zabeležio sam 1. januara 1992:

„Osećanje prolaznosti se pojavilo zbog toga što smo u ratu. Da, u ratu. Sada su realni jahači apokalipse na našim drumovima i ulicama. Šta mi vredi što znam da je neko ovako za vreme Tridesetogodišnjeg rata zašiljio guščije pero i beležio neki svoj očaj, koji je posle toga izgubljen kao što će biti i ove reči…“

Određena godišta su mobilisana. Voleo bih da neko u ime te generacije poslate, na primer, u Vukovar, napiše veliki roman. Ne znam koliko je mladića otišlo u te ratove iz ubeđenja ili sa stavom da ne treba da se „izvlači“, koliko ih je uspelo da se oslobodi „preko veze“, da se sakrije ili da pobegne u inostranstvo?

Svoj stav mogu lako da formulišem. Tvrdim da ćemo biti srećna zemlja kad se podigne spomenik nepoznatom dezerteru sa početka devedesetih godina prošlog veka. U Beču je Spomenik dezerterima Drugog svetskog rata podignut tek oktobra 2014. godine. Znači li to da imamo vremena? Doduše, moram da naglasim da postoje ogromne razlike, dezerterima svih vojski u velikim ratovima pretila je smrtna kazna.

PRESAĐIVANJE KORENA: U to vreme sam se viđao sa mnogim diplomatama. Smatrali su da sam zanimljiv sagovornik, a uvek sam voleo da brbljam. Glavna tema bila je uvek šta će biti sa Jugoslavijom. Diplomate moraju da pišu izveštaje. Znao sam to i iz sopstvenog iskustva. Novinari zavide diplomatama, jer je to što oni pišu bajagi važnije, „zvaničnije“, a diplomate često zavide novinarima jer se njihovi tekstovi objavljuju, oni su poznati, a autori depeša ostaju anonimni, čak ne znaju da li je njihova saznanja iko pročitao. Ja sam u životu radio i jedan i drugi posao. Da li sam zavideo samome sebi? Pre će biti da sam se ponekad smejao samome sebi, ali mislim da sam uvek bio disciplinovan i radio što se tražilo od mene.

Novembra 1991. godine u Beču je održan međunarodni kongres PEN-a, koji se na tipično austrijski način završio balom u prelepoj sali gradske većnice. Na zidovima su se nalazile zastave svih zemalja čiji su PEN-centri bili zastupljeni, pa tako i jugoslovenska trobojka sa crvenom petokrakom. Rekao sam tada: „Ovo je poslednja prilika da je vidimo javno!“

Od 30. marta do 19. maja 1992. ponovo smo bili u Beču, prvo mesec dana kao gosti austrijskih književnika, zatim smo još tri nedelje ostali u iznajmljenom stančiću u jednom pansionu. Ispitivali smo da li možemo da se preselimo u taj grad. Tada sam zapisao u svoj dnevnik:

„Toliko sam nervozan, u neizvesnosti da li da odemo iz Beograda, da ne znam kako da se držim, nemam snage ništa ozbiljno da radim, čak ni da čitam. Prezirem sebe zbog toga.“ Često sam tada mislio na izreku da se mlado drvo može presaditi na drugo mesto, ali da se staro drugde više neće primiti.

Posle povratka me telefonom zvao književnik Raša Smiljanić. On je u to vreme u „Politici“ objavljivao, po mom mišljenju, nacionalistički intonirane tekstove. Rekao mi je da zna iz iskustva da „Nemci umeju i da promene ponešto u tome što objavljuju“, i zbog toga me pitao da li je to učinjeno takođe i u članku o stanju u Jugoslaviji i Srbiji koji sam objavio u časopisu nemačke socijaldemokratije Neue Gesellschaft („Novo društvo“). Rekoh da ništa nisu promenili, objavljeno je tako kako sam napisao.

Raša: „Onda moram da te napadnem u ‘Politici’!“

„Uradi šta moraš, Rašo!“

Sutra me zove opet:

„Ja tebe ne mogu da napadnem!“

Shvatio sam i shvatam da je to zapravo sa njegove strane bio veliki znak prijateljstva. On je prema meni uvek bio fer. A ja sam bio toliko tvrd da nisam više mogao da se družim sa nacionalistima. To nije demokratski, znam. Svačiji stav treba da se poštuje. Ali ja prosto nisam umeo.

SVE GO SAVLE DO PAVLA: Kad smo poslednji put bili u poseti kod Ivana V. Lalića 2. jula 1991. godine – naravno da nismo znali da je to poslednji put u životu – toliko smo na kraju vikali jedan na drugog da su nas naše žene, Branka i Dragana, jedva smirile.

Lalić, za koga sam mislio da mi je najbolji prijatelj u Beogradu, ostao je za mene tajna. On nije bio zaveden glupim režimskim frazama i mitovima. Isuviše je bio ne samo inteligentan nego, kao jedan od najvećih, ako ne najveći pesnik svoje generacije, čovek sa neobično finim antenama. Gde su se i kada pokvarile? Govorio je engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski. Čitao na svim tim jezicima. Mogao je da sazna šta se događa u svetu, šta je istina. Ali on je najednom bio uveren samo u svoju „srpsku“ istinu. Decenijama je bio „dobar komunista“, vredan član partije, ambiciozan rezervni oficir one vojske, koja je nesumnjivo bila „Titova narodna armija“, za razliku od mene, koji sam bežao od nje, zabušavao gde god sam mogao. Da li je svo to vreme lagao? Lagao sve nas? Lagao i sebe? Ili se promenio kao Savle postavši Sveti Pavle na nekakvom svom putu za Damask? Ili je izgubio kompas posle smrti svog starijeg sina, koji se usred oluje utopio u Jadranskom moru vozeći jedrilicu koju mu je otac kupio? Ne znam. Nikad neću saznati. Navodim slom našeg višedecenijskog prijateljskog odnosa kao karakterističan za vreme koje je počelo pre dvadeset i pet godina.

Mnogo kasnije sam pitao čoveka koga sam odlično poznavao, sa kojim sam mnogo sarađivao, koji je bio visoki funkcioner u Titovo vreme, a još viši u Slobino:

„Jesi li ti ranije lagao ili sada lažeš?“

Nije se čak ni naljutio, nego nasmešio:

„Tada sam lagao.“

Bio je to privatan razgovor, zbog toga neću da napišem njegovo ime, ali prepoznaće se ako slučajno pročita ovaj tekst.

UVOĐENJE VIZA: Nisam zabeležio kojeg je tačno dana Nemačka donela odluku da se za građane Jugoslavije uvedu vize. Dan ili dva posle toga bili smo na večeri kod austrijskog otpravnika poslova, Kočija – ime sam zapamtio jer je neobično, Koči, ne Kočiš, što je često prezime u Mađarskoj. Ja sam rekao da će isto učiniti Austrija, a on da je to nemoguće, neće nikada. Nekoliko dana posle toga Austrija je ipak donela odluku da Jugosloveni ne mogu da uđu u tu zemlju bez viza. Smesta sam mu telefonirao i dodao da sad hitno mora da nam da vize preko reda. Odgovorio je da naravno hoće, da dođem sutra, ali ne na glavna vrata, jer se pred njima već stvara neopisiva gužva, nego na sporedni ulaz sa Kosančićevog venca i da se pozovem na njega.

Zabeleška u mom dnevniku glasi samo: „10. VII. Austrijska ambasada / Zamenio marke na pijaci. Svesno nisam radio ništa“. Međutim, nije bilo tako jednostavno. Pred glavnim ulazom bilo je više od hiljadu ljudi, ali na sporednom takođe već stotinak. Bezobrazno sam se probijao, na samoj kapiji bila su dva naša čoveka bezbednosti, a pred njima hirurg, profesor Isidor Papo, koji se bunio: „Morate me pustiti, ja sam general!“ „Ti si niko i ništa!“, reklo mu je obezbeđenje.

Papo je besno ili očajno otišao tako brzo da nisam stigao da mu se obratim, nego sam momcima rekao oštro, kao da imam pravo da naređujem: „Pozovite smesta nekog od Austrijanaca.“

Poslušali su. Dođe neki konzularac. Rekoh njemu ko sam i da me gospodin Koči čeka. Odvede me kod njega. Dobijem vizu. Ja mu odmah ispričam: „Ovi vaši su upravo oterali profesora Papa!“

Smesta su telefonirali profesoru i, naravno, i on je dobio svoje vize preko reda. Mislim da je taktički pogrešio. Rekao je da je general, ali nije se ponašao kao general. Ja sam se ponašao kao poručnik i to je delovalo na pse čuvare prerušene u ljudska bića. Da je Papo rekao da je vodeći hirurg, gorile na kapiji Evrope – u što se pretvorio sporedni ulaz austrijske ambasade – bile bi učtivije. Uzgred: viknuti na male činovnike i policajce uvek pali, to ću kasnije više puta uspešno primenjivati i na austrijske i nemačke carinike, policajce ili portire.

ODLAZAK U BEČ: Čeda Mirković mi je 26. oktobra ponudio da se učlanim u Socijaldemokratsku partiju, koju je on osnivao. Verovao je da mogu da mu pomognem da uspostavi vezu sa nemačkim socijaldemokratama. Odbio sam, pokušao da mu objasnim da on nema pojma šta je socijaldemokratija, a da se ja osećam „titoistički“, ne socijaldemokratski. Koju godinu posle toga me u svoju novu partiju zvao i Zoran Lilić, kasnije i Nebojša Čović. Mora da u meni postoji nekakva greška kad su potencijalnog istomišljenika u meni viđali međusobno toliko različiti političari. Naknadno mi je čak pomalo smešno.

Ne pišem istoriju, kao što to pokušava Predrag Marković, ovde ne pišem ni istorijski roman, kao što inače pokušavam, zapisujem samo kako se sećam nekih trenutaka, kako sam ih telegrafski beležio u sveskama koje sam zvao „poslovnim dnevnicima“ ili u autobiografskom tekstu koji se sad već proteže na preko 1450 stranica pod naslovom „Zbrda-zdola“.

Drugog novembra 1992. godine utovarili smo sve što smo mogli u mali crveni ford i krenuli za Beč. Ja sam to shvatao kao bežanje, ali ni pred kim nisam koristio tu reč. Nama u „Slobolendu“ nije pretilo ništa kao mojima 1941. godine u Bečkereku, ali negde u mojoj svesti ili podsvesti duboko je bilo ukorenjeno da ne smem da učinim grešku svog oca i da „ostanem“. Sveti Frojde, blagoslovi! Taj neopisivi strah od „ostajanja“, nagon da „bežim“, danas, posle toliko godina, tumačim kao traumu ratom prekinutog detinjstva. Javno to nikada nisam priznavao. Govorio sam da je normalno ako umetnik ima više prebivališta. Nikad sebe nisam nazivao emigrantom. Vezu sa zemljom zadržao sam sve vreme.

Pokazaće se da nisam bio sasvim u pravu, meni verovatno ne bi zapretilo ništa, ali mnogima drugima i te kako jeste. Svakako nisam pogrešio što sam otišao, jer sam literarno odmah prihvaćen u Austriji.

Uredili smo stan, moglo se živeti, ali da bih spustio lenger tako duboko, kao na Voždovcu, trebalo bi na istom mestu provesti više od dvadeset godina. Kad smo stigli, zapisao sam da za to u ovom životu nemam više vremena. Ponekad me je hvatao očaj. Otada su prošle 23 godine, u Beču se na ulici pozdravljam sa mnogim komšijama, poznajemo se sa kelnerima i prodavačicama, ali „lenger“ nije istinski zahvatio austrijsko dno.

Razmišljao sam da li da svaki dan pre podne odem u kafanu i da tamo čitam sve moguće novine, pomalo i pišem, možda sredim da mi kafana bude druga adresa. Da mi bude Stammcaffee – nešto što je nemoguće prevesti jednom rečju, jer kod nas nikad ništa slično nije postojalo – to je kafana u kojoj imaš svoj stalno rezervisan sto, svi prijatelji i poslovne veze znaju da si tu u određeno vreme kao da ideš u kancelariju ili atelje. Nekada su mnogi pisci u Beču, ali i u Budimpešti, imali takve kafane, gotovo kao radno mesto, čak i kada bi imali odlične, velike stanove. Nisam to ostvario.

Često sam bio zajedno sa Milom Dorom i Bogdanom Bogdanovićem i govorio da ništa ne volim više od toga, jer sam u njihovom društvu najmlađi. Od kada su se oni preselili nekamo drugde sa ovog sveta, ni u kom društvu nisam najmlađi, a Beč mi je postao prazniji.

Pisao mi je „Jad Vašem“ iz Jerusalima na hebrejskom jeziku. Morao sam faksom da to pošaljem svojoj sestri od ujaka, Ani Šomlo, u Netaniju da mi prevede, ali odgovorio sam na nemačkom jeziku: „Nemojte da mislite da mi je neprijatno što vam pišem na nemačkom, gospodin koji je izmislio vašu zemlju takođe je isključivo pisao na tom jeziku.“ Tada još nisam znao da je Teodor Hercl, osnivač cionizma, u svojoj knjizi Jevrejska država, štampanoj 1896. godine, predlagao da u budućoj državi Jevreja nemački bude službeni jezik, jer, kako tada napisa, „…niko od nas na hebrejskom ne bi umeo da kupi ni voznu kartu na železničkoj stanici“.

LALA–TRANS: Rat u Bosni sam pratio iz Austrije. Kada sam na televiziji video kako su hrvatski artiljerci savršeno precizno srušili ćupriju u Mostaru, ja sam zaplakao, nezaustavljivo jecao, kao nikada od ranog detinjstva, nisam mogao da se saberem. Posle sam se stideo. Plačem zbog mosta, a ne zbog tolikih ljudi koji su gladovali, smrzavali se, koji su izgubili sve, koji su silovani, ranjavani, ubijani… Beležim kako sam doživeo. Taj prizor bio je za mene očigledno simbol cele naše tragedije.

U vreme kada nisu saobraćali ni avioni, a kasnije ni vozovi zbog porušenih mostova preko Dunava, nekoliko puta smo se vozili kombijima firme koju smo zvali – ili se stvarno tako zvala – „Lala-trans“. Vozili su od kuće do kuće, ali društvo je bilo raznoliko. To nije bila jedina kombi-linija, a sve su izbegavale autoput kroz Mađarsku, da ne bi plaćali putarinu, jurili okolo-naokolo seoskim putevima, pa bi se tu čak i utrkivali, međusobno prestizali u nepreglednim krivinama.

Pošto smo prešli srpsku granicu, gazda „Lala-transa“ je obišao rampu za naplatu našeg dela autoputa „Feketić–Subotica–Feketić via Feketić“ i na pogodnom mestu preko polja i nasipa bravurozno izleteo na asfalt, kad tamo policijski oficir diže ruku. Naš vozač promrmlja: „Samo nam je to trebalo…“, ali policajac, mislim da je bio kapetan, svakako po činu iznad poslova naplaćivanja kazne, samo je molio da ga povezemo do Beograda. Bilo je to u vreme kad je Sloba još uveliko bio na vlasti, jer sam bio zaprepašćen kako ga je taj ipak ne baš maleni šraf njegove vlasti ogovarao, grdio, čak psovao pred nama. I po tome sam osetio da se bliži kraj tog režima.

Drugi put dolazeći iz Srbije, uveče prelazimo austrijsku granicu kod Nikelsdorfa bez problema. Kombi prepun putnika, ima nas dvanaestak. Oko deset kilometara posle granice zaustavljaju nas policajci i carinici i žele naknadno da izvrše kontrolu. Ljudi me guraju napred jer jedini dobro znam nemački. Pokazujem austrijski pasoš, činovnik svejedno nemilosrdno pita da li imam nešto da ocarinim. Ja strogo uzvraćam:

„Da li ste čitali Hajneovu Zimsku bajku?“

Carinik zbunjen, valjda ne zna ni ko je bio taj Hajne:

„Nisam. Zar je trebalo?“

„Naravno!“

„Zašto?“

Objašnjavam mu da veliki nemački pesnik u toj poemi cariniku kazuje da sve što je opasno nosi u glavi. Austrijskom kerberu je očigledno neprijatno. Ne zna kako da reaguje. Moje je iskustvo da sitniji nemački i austrijski činovnici – policajci, carinici, kondukteri, portiri – zaziru od ljudi koji govore jezikom intelektualca, valjda strepe jer se nikad ne zna ko od takvih negde gore poznaje nekoga – pa ne vole sa njima da stvaraju probleme. Upalilo je, rekao je obraćajući se svima: „Vozite!“

Nismo gubili vreme na otvaranje kofera sa ko zna koliko boca rakije, na švercere opasnije robe moji saputnici nisu ličili. Autoritet kod njih mi je svakako porastao.

DOM: Ne sećam se kad sam počeo da čitam „Vreme“, prve brojeve sam propustio, važno mi je postalo kad sam već bio u Austriji. Nikako nisam hteo da propustim nijedan tekst Stojana Cerovića. Bio sam zapanjen kad sam proverio – poslednjih godina sam u „Vremenu“ objavio 71 članak, eseje, sećanja. Našao sam dom za svoje misli.

Posle dvadeset i pet godina zatvaram jedno poglavlje. Dvadeset i tri godine sam govorio da živim „…i u Beogradu i u Beču“. Napustio sam bečki stan, ne zbog toga što se slažem sa stanjem u svojoj zemlji. Nikako! Ne osećam ni trunke onog što mnogi moji bučni sugrađani nazivaju patriotizmom, ali samo se ovde osećam kao kod kuće. Pogled sa terase mog stana na Voždovcu pada na Hram Svetog Save, a nimalo nisam pobožan, na Klinički centar, bolje da ne mislim o tome da li me tamo čeka samrtnički krevet, na autoput koji podseća na gužvu, na stadione Partizana i Crvene zvezde, na čijim tribinama nikada nisam bio, ali kad se sve sabere: to je to. Nemam boljih reči: To je to.

Ne znam šta će biti sa ovom zemljom i sa ovim svetom u toku sledećih dvadeset pet godina. Za mene se više ništa ne menja. Svakog jutra se pitam je li juče ili sutra.