Kada je cvetala Udba

Dragoslav Mihailović, jedan od najvećih srpskih pisaca, dobitnik mnogih književnih nagrada, autor knjiga koje su ostavile neizbrisiv trag u našoj književnosti (Petrijin venac, Kad su cvetale tikve, Čizmaši, Goli otok…), akademik, disident, čovek čiju je predstavu zabranio Tito lično, za sebe ima običaj da kaže da je čitav život posvetio otkrivanju prave istine o zatvoru na otoku. Surovo kažnjen još kao mladić, a potom šikaniran i izopšten od strane komunističkog režima, dugo vremena sa fakultetskom diplomom radio je razne poslove: i kao impresario u cirkusu, prodavac jaja, merač kože, urednik u časopisu „Hrana i ishrana“, a zbog svoje biografije često dobijao otkaze. U svojoj 40. godini prestao je da traži stalan posao. Pod budnim okom tajne policije duže od šest decenija, između ostalog, morao se boriti i da ostane, kako kaže, „slobodan, smiren i hrabar“.

Povodom njegovog 80. rođendana, u novom broju „Književnog magazina“, mesečnika Srpskog književnog društva, objavljen je njegov novi rukopis Ex libris „VT“ na 54 strane. Reč je o dokumentu iz Arhiva Josipa Broza, prvoj informaciji o izvođenju tada zabranjene predstave Kad su cvetale tikve, iz 1969, dokumentu koji je Mihailović nedavno dobio. Ujedno, to je i povod da sa ovim književnikom razgovaramo o tajnim policijskim dosijeima, tom svojevrsnom plagijatu života i čudovišnom psihičkom teroru.

„VREME„: Do sada ste imali uvid u dva tajna arhiva u kojima ste i vi bili predmet interesovanja: u Arhiv Josipa Broza povodom predstave Kad su cvetale tikve i u vaš lični dosije u Arhivu Državne bezbednosti. Kasnije, u knjizi Majstorsko pismo navodite da ste iz dosijea DB–a saznali da pažnju tajne policije uživate iz tri razloga…

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: Da, kao golootočanin, kao nacionalista i kao francuski špijun. U mojim knjigama ja sam te optužbe objasnio. To se sve nalazi u jednom dosijeu koji je, prema onome što sam 2001. video, imao oko 250 do 300 strana, tako mi se bar učinilo. Naime, posle promena oktobra 2000, u junu sledeće godine nova vlast je donela uredbu kojom se ljudima zainteresovanim za svoje dosijee dozvoljavalo da se jave na neke telefone i da zatraže da ih vide. Ja sam to pomno pratio i onog trenutka kad su ti telefoni objavljeni, javio sam se. Već sutradan išao sam tamo gde su mi rekli.

Moram da kažem i to da su prvo hteli da me skinu sa vrata i rekli mi kako dosije nemam. Na to sam se ja zapanjio: kako nemam dosije, a bio sam na Golom otoku! Onda mi je došao jedan mlad čovek i rekao da bi njegov načelnik Goran Petrović hteo da razgovara sa mnom telefonom. Tadašnji načelnik Udbe Goran Petrović, takođe mlad čovek, pozvao me da dođem u Institut za bezbednost, gde su mi dosije pokazali. Rečeno mi je da ne smem ništa da prepisujem niti da uzimam, tako da sam morao strogo da pazim da što više zapamtim. Nažalost, ta uredba je bila vrlo brzo povučena tako da ko nije iskoristio prve trenutke da svoj dosije vidi to više nije mogao da uradi. Moguće da je bila raspisana kasnije još jedna slična uredba, ali je i ona kratko trajala. Otprilike pre dve godine dosijei su preneseni iz agencije BIA u Arhiv Srbije. Išao sam i tamo, interesovao sam se koliko strana moj dosije ima i saopštili su mi da sada sadrži 63 strane. A kad sam 2006. bio rehabilitovan, iz spiska dokumenata navedenog u sudskom rešenju video sam da nedostaju i neki krupniji dokumenti iz njega.

Zašto vas je nekoliko godina kasnije interesovalo koliko strana ima vaš dosije? Jeste li u nešto posumnjali?

Kako da nisam posumnjao kad je dosije toliko smanjen. Tada sam video da nedostaje i rešenje iz oktobra 1979. kojim me Viobran Stanojević, tadašnji sekretar unutrašnjih poslova Srbije, stavlja na listu za nekakvu operaciju „Munja“. A to bi, recimo, moglo da znači da će me simpatični momci u kožnim kaputima u nekoj hladovini nežno koknuti. U tom rešenju nema nikakvog objašnjenja, ne govori se zašto se to preduzima, na čiji predlog, s kojom idejom, nego samo „za slučaj da nastane potreba“. To rešenje, koje je deo mog ličnog dosijea, povučeno je i ukradeno.

Da li vam je još nešto poznato o operaciji „Munja„?

Ne, to je bila tajna operacija. Ne znam ko je sve bio na toj listi, a rešenja su bila individualna.

Šta ste još uspeli da zapamtite iz svog dosijea?

Ja sam to naveo u podužem tekstu u mojoj knjizi Majstorsko pismo. Između ostalog, u dosijeu sam otkrio da mi je sedam godina kućni „prijatelj“ bio izvesni i danas aktivni udbaš Dragan Dodig, koji je pratio sve što ja radim i što rade moji ukućani.

Naravno, u dosijeu je bilo i mnogo materijala sa Golog otoka, što me je prosto bacilo u šestomesečnu depresiju, jer mi smo tamo prolazili kroz fazu „ispiranja mozga“. Ja sam bio dečko koji nije dao da od njega prave krpu za brisanje podova i deset i po meseci u istražnom zatvoru i logoru, gde smo takođe bili podvrgnuti istrazi, branio sam se da im dam ona priznanja koja su od mene tražili. Kada sam bio već takoreći na samrti, na izvestan način sam ih ipak dao. I to me je sada prosto ubilo. To će, verovatno sa zanimanjem, čitati istoričari književnosti koji se budu bavili mojom literaturom.

Bio sam ovih decenija dugogodišnji borac za otvaranje istine o Golom otoku i stalno praćen od tajne policije. Isto tako, bio sam i dugogodišnji borac za rehabilitaciju, najpre golootočana, a zatim i drugih ljudi koji su stradali po političkim i ideološkim linijama, kao što su ravnogorci, seljaci koji nisu državi predavali žito, tzv. reakcionari itd. I pri tome me je isključivo interesovao progon nad ljudima, a ne politika. I ako postoje nekakvi dokazi o tome, da se ti dokazi obelodane.

Kažete da je, prema dosijeu, protiv vas zvanično vođena istraga od 1983. do 1990. godine. Šta najviše obeležava vaš dosije iz tog perioda?

Praćenje je, po mom mišljenju, trajalo mnogo duže, a godinu 1983. obeležava vreme kad su zbog nečega to najzad morali da počnu da unose i u neka dokumenta. A tamo govore i o tome s kim se sastajem, kako se sastajem, šta govorim, da li sam bio na večeri kod nekog stranca… Recimo, ima jedan podatak koji sam zapamtio i o kome sam govorio na jednoj književnoj večeri u Valjevu. U mom dosijeu pominje se jedan valjevski udbaš, Branko Gvozdenić, koji je danas penzioner i koji me je pratio kad sam bio na Divčibarama, gde imam kuću. On je, na primer, zabeležio da sam jednog dana došao na Divčibare. I kaže: Dragoslav Mihailović je stigao na Divčibare u pratnji nekog Vladete – nije se postarao ni da sazna da je to profesor Vladeta Janković – i, čim je stigao, stupio je u kontakt sa Žikom Pavlovićem… Uvek smo se smejali oko toga.

Udba je znala da ja radim nešto oko Golog otoka. U vreme kada sam se spremao to da radim i kada sam vodio pregovore sa raznim ljudima, dva moja prijatelja su bila ispitivana o tome da li znaju da neko piše o Golom otoku. Udba je uvek oko mene njuškala, ali ja sam vodio računa da kuću nikad ne ostavim praznu, imao sam i pse koji su doduše kućni, ali su makar mogli da naprave buku i da nekoga probude, a ako sam nekud putovao, strogo sam vodio računa da sam nosim torbe u kojima je bila moja dokumentacija. Sem toga, spise sam krio i izvan stana. Od trenutka kad s nekim obavim razgovor i kad ga prekucam, odmah to nosim na tri-četiri mesta kod ljudi za koje nisam očekivao da bi mogli biti sumnjivi. To nije smelo ostati u kući. A, eto, taj valjevski udbaš je u moju kuću ulazio pet puta.

Vi ste ga poznavali?

Ne, nikada. Tajno je ulazio. Onda se desila jedna smešna stvar da je prva dva puta ušao u kuću pesnika Petra Pajića, i tamo su šušnjarili i prevrtali i našli jedan mali rukopis u kojem je pisalo: „Upravni odbor će imati sedam članova, koji se neće obnavljati. Smrću pojedinog člana na njegovo mesto neće dolaziti drugi“, itd. Oni su fotografisali 13 stranica tog dokumenta i to sam ja našao u mom dosijeu. Ali uopšte nisu mogli da protumače šta je to i lupali su glavom oko toga i nisu uspevali da pomisle da to pesnik možda pokušava da koncipira, recimo, pravilnik još nepostojeće zadužbine Desanke Maksimović. I opet su ušli u kuću Petra Pajića, šušnjarili i tražili i najzad su ustanovili da to nije moja kuća. Posle je taj vrli udbaš imao neprijatnost kako da se opravda za ulazak u pogrešnu kuću. I on je najzad našao odgovor u tome da sam Perinu kuću držao kao rezervu za sastanke s istomišljenicima i sa ženama. To nas je sve na književnoj večeri baš nasmejalo.

Da li ste iz tog perioda naišli i na nešto mnogo ozbiljnije?

Pravo da vam kažem, nalazio sam i nevažne stvari, ali i one koje su me duboko potresale. U tajnim dosijeima ćete se i u nevažnim događajima često sresti s izvrnutim, opakim viđenjem sopstvene ličnosti i to će vas uvek uzdrmati.

Ovo što sam našao u Titovom arhivu oko zabrane Tikava više se odnosi na vaše pitanje. U međuvremenu, po mom mišljenju, Udba mi je bila namestila i dug sudski proces oko Petrijinog venca. Sudinica koja je taj spor vodila, prilikom jednog našeg slučajnog susreta u pozorištu, rekla mi je da je Udba tada jako insistirala da budem osuđen. Ali sud to ipak nije mogao.

Za šta ste bili optuženi?

Knjigu Petrijin venac objavio sam 1975. i to je priča o jednoj ženi iz nekog rudarskog naselja u Srbiji. Ona u knjizi pripoveda o svom teškom životu. U vezi s tim, jedna žena iz rudarskog naselja sličnog tome tužila me je da sam joj ukrao njenu sudbinu. Njen advokat je to formulisao kao da sam joj naneo duševni bol i posle 13 godina razvlačenja po sudu tužba je ipak bila odbačena.

Vi mislite da iza te tužbe stoji Udba?

Mislim da je tako, iako potvrdu za to nigde ne možete naći. Ali, advokat koji je ovo pokrenuo bio je bivši udbaš…

Međutim, pre svega toga, glavna kampanja protiv vas vodila se u oktobru 1969, u vreme premijere predstave Kad su cvetale tikve u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Predstava je pred svoje šesto izvođenje bila zabranjena. Ima li nešto o tome u vašem ličnom dosijeu?

Sve što se povodom toga nalazi u Arhivu Josipa Broza ne postoji u mom ličnom dosijeu. Inače, pre pet godina došao sam do nekoliko strana iz tog Arhiva. Novinar Pero Simić, autor knjige o Titu Svetac i magle, na čijoj sam promociji govorio, rekao mi je da u Titovom arhivu ima i o meni. Dao mi je nekoliko listova o tom događaju, i ja sam tada to ponudio JDP-u da istakne na unutrašnjoj tabli, kako bi se ljudi obavestili šta se pre 30-40 godina desilo. Ali upravnik pozorišta Branko Cvejić to nije hteo da primi.

Zamolio sam Peru Simića da još pogleda u taj arhiv, jer sam stekao utisak da tamo mene neće da prime. I dobio sam od njega svežanj hartija od 54 strane, koji nameravam da objavim u knjizi. Već na prvom dokumentu, koji predstavlja izveštaj o strašnom događaju zvanom Kad su cvetale tikve u JDP-u, stoji u gornjem desnom uglu olovkom dopisano latiničko „Ne!“ Izveštaj je 11. oktobra 1969, dakle, pet dana posle premijere, potpisao agilni predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Bora Pavlović.

Na svakom od 54 lista raspravlja se o čoveku s mojim imenom. Jedanput se može naći da sam negde nešto čak i rekao, iako se ne vidi gde sam rekao. I gotovo na svakom dokumentu stoji svračja latinička oznaka, koja se tumači kao „VT“. „Video Tito“.

Tri nedelje posle premijere Tikava, Tito je održao govor kojim je praktično zabranio dalje prikazivanje predstave. Međutim, u tom govoru on ne traži da budete uhapšeni, on poziva komuniste da budu glas javnosti…

On kaže, takve treba onemogućiti, a to možete svakojako razumeti. Međutim, zatvaranje i trpanje pisaca u socijalističke logore već je u svetu bilo izazvalo pravu poplavu odbojnosti prema socijalizmu i to je za mene moglo značiti mali zaštitni plašt. Zato je oprezni Broz u svom govoru u Zrenjaninu 25. oktobra 1969. morao reći da me, i uza sve strašne krivice, neće hapsiti, ostavljajući mi sudbinu da se u njegovoj intimnoj kuhinji još krčka. Da nije rekao ono nećemo ga hapsiti, on bi se obrukao, jer bi takav postupak bio omražen u svetu. Osim toga, već je u SSSR bilo rehabilitacija nekih pisaca koji su hapšeni sa smešnim optužbama da su bili japanski špijuni, ili sličnim. Tako su me svojim stradanjima na izvestan način spasli Solženjicin, Babelj i Šalamov.

Nikad ne propuštate da istaknete značaj Ive Andrića kao zaštitnika pisaca od Titove nemilosti. Da li mislite da je i u vašem slučaju imao ulogu dobrotvora?

Da, Andrić je moj dobrotvor. Ali isto tako znam da je od političkih napada branio i Branka Ćopića, i Ćamila Sijarića, a branio je i Tasu Mladenovića kada je bio napadnut zbog „Književnih novina“.

Sredinom oktobra 1969, bio sam pozvan na „Borinu nedelju“ u Vranje. Tada Tikve još nisu bile zabranjene, ali afera je uveliko ključala. U svakome listu bio je objavljen poneki napad, neki put sa mojim imenom, neki put bez imena. Da su nešto takvo mogli da predvide, organizatori me sigurno ne bi pozvali. Među gostima je bio i Andrić. Jedanput-dvaput popili smo zajedno kafu i imao sam utisak da me simpatiše. Tek dve i po decenije kasnije, iz jednog neobjavljenog rukopisa novinara „Politike“ Siniše Paunovića, koji se čuva u Andrićevoj zadužbini u Beogradu, a o čemu me obavestio Petar Džadžić, saznao sam kako me je nekadašnji diplomata branio pred provincijskim zvaničnicima. Jednom im je rekao: „Baš je dobro što ste pozvali mladog Mihailovića.“ Drugi put kaže: „Vidite vi kako se on lepo, skromno ponaša.“ I sve je činio kao da protiv mene naokolo ne besni kampanja koja izaziva strah.

Steva Raičković se za čitavog gostovanja u Vranju takoreći nije odvajao od mene. Jednom mi je rekao: „Neće ovi smeti da te diraju. Zbog Andrića.“

Kada govorimo o tajnim dosijeima, koje je vaše objašnjenje za to što oni danas nisu dostupni?

Zato što tajna policija pokušava da produži svoj život na tradiciji bivše titovske policije. I na izvestan način ona ga je i dosad produžila, jer ljudi koji su morali to na vreme da prekinu, propustili su priliku, i to zbog toga, kako policajci kažu, da bi njima sačuvali imena tajnih saradnika. Ali, pošto ta ustanova nikad ništa drugo nije radila nego samo protiv svoga naroda i protiv svojih građana, uvek da bi sačuvala nekog Josipa Broza ili Slobodana Miloševića, mislim da srpska vlast treba sve da učini kako bi najzad dosijee otvorila. I dosad je načinjena ogromna šteta što to nije urađeno odmah, nego je pušteno da još dve decenije prikriveni udbaši prebiraju šta će da pokažu, a šta će da sakriju. To što je propušteno takoreći je nenadoknadivo, ali biće još gore ako se i dalje bude produžavalo. Sada je Srpski pokret obnove, čiji ja nisam ni član ni simpatizer, podneo zahtev da se otvore dosijei i to su dosta dobro i obrazložili. I ja bih to mogao da podržim.

Ne sme kod nas nikakva policija da zadrži tradiciju zločinačke Udbe. Ako policija u demokratskoj zemlji zadrži tradiciju Udbe, ceo narod Srbije je u opasnosti.

Da li i dalje imate utisak da ste pod prismotrom?

Ne! Pa kome može jedan pradeda da bude opasan? I ne interesuje me to više…

Mogu samo da se čudim kako neki pametni ljudi mogu da budu toliko zablesavljeni jugoslovenstvom i titoizmom. Josip Broz je bio najveći zločinački dripac angažovan protiv našeg naroda, ma kako mi taj naš narod zvali, a trebalo bi da ga zovemo srpskim. On je od Prvog svetskog rata nosio mržnju protiv Srba iz Srbije, nešto je malčice drukčije gledao na Srbe izvan Srbije, naročito kad je pokušavao da ih upotrebi u borbi protiv Srbijanaca. Smisao njegovog jugoslovenstva je bio da Srbija u Jugoslaviji bude ponižena, razvaljena i pretvorena u prah i pepeo.

Kada govorite o Titovoj mržnji prema Srbima, govorite kao o velikoj patološkoj mržnji. Imate li neko racionalno utemeljenje za takav stav?

O bože, bože, poslaćete me na Goli otok, ponovo!

Sada već imate i dosta objavljenih knjiga koje otkrivaju Titov život. Jednu od njih napisao je i izvesni Gavro Dotlić o nepoznatom raskošnom životu i zloupotrebama Josipa i Jovanke Broz. Taj Dotlić iz Like je bio domaćin svih Titovih dobara 13 godina, a iz njegove knjige saznajemo ne samo o Titovim ergelama konja, farmama goveda i ovaca, o tajnim bankovnim računima, nego i o njegovom odnosu prema Srbima iz Srbije i Srbima preko Drine.

Pa, prvi dokument protiv mene napisan je u mom dosijeu kada sam imao 18 godina! Da li znate šta znači poslati dečaka od 19 godina na Goli otok? Ja se tad nisam još redovno ni brijao. A uhapsili su me najviše zato što sam se bio pobunio protiv hapšenja dvojice mojih drugova iz razreda. U to vreme bio sam član srednjoškolskog odbora Narodne omladine. I smatrao sam da imam pravo da kažem da udbaši to ne smeju da rade. Da cela Ćuprija, gradić od 20.000 stanovnika, gleda šta se radi u gimnaziji gde se dva mladića hapse ni za šta. Pri tome je jedan od njih samo ispričao vic: „Kad završimo prvi petogodišnji plan, naša teška industrija će proizvoditi drvene češljeve.“ To je rekao na času geografije zbog čega je bio uhapšen. I ja sam se protiv toga pobunio. I ne samo, priznajem, protiv toga. Bio sam razočaran mladi skojevac – zbog mnogobrojnih hapšenja, Udbine i partijaške samovolje i ponekad sam to i javno osuđivao.

Kada govorite o Golom otoku, poredite ga sa američkim Gvantanamom. Govorite i o naknadnom progonu golootočana. Da iskoristim naslov jedne vaše priče u kojoj ste opisali susret sa nepoznatom ženom koja vas moli: možete li vi, zaista, da im oprostite?

Zašto vi u njihovo ime tražite da im ja oprostim? Šta na to kaže Jovo Kapičić, ondašnji visoki šef Udbe? Već sam jednom pisao u NIN-u kako smo se sreli na ulici i kako smo se uzajamno psovali, on meni majku izdajničku, ja njemu majku zločinačku. NIN je njemu na neki način pružio satisfakciju time što mu je na celoj naslovnoj strani objavio sliku. Jovo Kapičić ne traži od mene da mu oprostim, pa nemojte ni vi u njegovo ime to tražiti. A ako on zatraži, onda bi to možda bio neki drugi slučaj.

Titov govor

Zrenjanin, 25. oktobar 1969.

„Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice, Kako cvate tikve, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je, izgleda potpuno gnjila, i tako dalje… gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja, to jest on ne govori da je to socijalizam. Neće socijalizam, nego nešto drugo. Znate vi šta on govori… A ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina… to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni… Njih odmah obuhvata propaganda u inostranstvu, i piše: taj u Jugoslaviji piše… Jer, inače, u takvom jednom jednopartijskom sistemu, kako kaže, jugoslovenskom, ne bi mogao da to piše kad to ne bi bilo istina. Vidite, te stvari nama smetaju. Ljudi iz naše sredine pljuju na nas, pljuju na naše tekovine, i pljuju na naše žrtve koje smo dali, žive u našoj sredini, a već su jedanput se pokazali da ne vole ovu zemlju, da nisu, ovaj, ne spadaju u naše društvo, i sad već ponovo se javljaju. Onaj isti informbirovac koji danas ima pravo, ovaj, te stvari raditi. Dakle, to je stvar komunista. Mi ne smemo sad ići na administrativno preduzimanje mjera. Mi moramo tražiti od komunista… Pa, bogamu, ima nas milion, milion komunista… Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari… da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalje, nego – naprotiv – da bude glas javnosti onaj koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.“