Kad ministri ruše vlade

Moglo bi se dogoditi da pitanje Temeljnog ugovora između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve obori i drugu crnogorsku vladu. Nakon što je pre tri godine dovelo do pada trodecenijske vlasti Demokratske partije socijalista (DPS) Mila Đukanovića, ono je postalo kamen o koji se saplela i vlada Zdravka Krivokapića, čoveka za kojeg se tvrdilo da ga je kandidovao lično tadašnji mitropolit Amfilohije Radović. Ovo pitanje, koje bi u nekim drugim vremenima bila formalna ugovorna stvar, u Crnoj Gori je postalo par ekselans političko pitanje. Tačnije, tema koja je na vrhu političkih agendi parlamentarnih stranaka. Ona je to ne zbog njene stvarne društvene važnosti, već zbog političkih narativa koji je prate i koji se savršeno uklapaju u dominantne, nacionalistički obojene političke platforme. Upravo one koje su na Dan državnosti Crne Gore generisale sukobe na ulicama Nikšića.

Nakon izuzetno polarizovane sednice na kojoj je usvojen Temeljni ugovor sa SPC, ostala je ne samo dilema da li je postojala kvalifikovana većina, već su usledile i izjave da je takva odluka označila kraj vlade Dritana Abazovića. Na samoj sednici je rasprava uvedena i u globalni politički kontekst, tvrdnjama premijera Abazovića da bi eventualno rušenje vlade bilo podrška ruskom uticaju u Crnoj Gori. Sa time se saglasio i ministar Krivokapić, ali očito promatrajući to sa posve drugačijeg stanovišta. Za usvajanje Temeljnog ugovora glasalo je 13 ministara, protiv je bilo pet, dok tri ministra nisu prisustvovala sednici. Dvotrećinsku većinu svih ministara čini 14 od 21 člana Vlade. Kada je premijer obznanio da je Temeljni ugovor usvojen, usledile su žustre reakcije. Očito da politički sporazum koji je prethodio formiranju “manjinske vlade” nije dovoljno jasan, da li se kvalifikovana većina odnosi na kompletnu vladu ili broj prisutnih članova na samoj sednici vlade.

U hitrom saopštenju Demokratske partije socijalista koje je usledilo, navodi se da je “više nego jasno da Vlada nije imala potrebnu većinu za odluke”, i da premijer Abazović “mora primiti k znanju da 43. Vlada više nema podršku DPS-a”. Na sličnom fonu je bila i izjava potpredsednika i ministra odbrane Raška Konjevića (SDP), da “Ugovor nije u skladu sa Ustavom, a preambula nije saglasna sa istorijskim činjenicama”. On je rekao da je “Vlada izgubila legitimitet” i da će nakon konsultacija biti podnet zahtev za skraćenje mandata Skupštini, odnosno za održavanje vanrednih izbora.

POLITIKA NEDOSLEDNOSTI

No, prethodni petak je bio rok u kojem je morala stići inicijativa za skraćenje mandata Skupštini Crne Gore, kako bi se to pitanje našlo u redovnoj skupštinskoj proceduri. S obzirom da ona do tada nije stigla u skupštinske prostorije, vladi Dritana Abazovića ostaje prostor za uspostavljanje kompromisa i mogućnost da nepotrebnim učini održavanje eventualne vanredne sednice sa zahtevom za skraćenje mandata Skupštini tokom avgusta meseca. Da li će se to zaista i dogoditi, ili je reč o stanju “permanentne izborne kampanje”, koje postaje tako karakteristično za crnogorski politički ambijent, videće se ovih dana.

Politička nestabilnost postaje ambijent u kojem se definitivno svi akteri crnogorske političke scene dobro osećaju. U normalnom, funkcionalnom političkom sistemu, u uslovima političke doslednosti, sasvim prirodan redosled postupaka bio bi da ministri iz stranaka koje su iznele ovako izričit politički stav o radu Vlade podnesu ostavke i uvedu je u krizu poverenja. Ali, politički utilitarizam je iznad svega. U tom slučaju bi izgubili sjajnu poziciju na političkim tribinama i praktičnu prednost u slučaju raspisivanja izbora i vladinog tehničkog mandata. To je, naravno, potpuno u skladu sa političkom nedoslednošću koja karakteriše savremeno bavljenje politikom.

Socijaldemokratska partija Crne Gore najviše je profitirala formiranjem 43. crnogorske vlade, gotovo više od Socijalističke narodne partije (SNP) Vladimira Jokovića. I sa takve pozicije je interesno značajno približava DPS-u Mila Đukanovića, sa kojim je dugo vršila vlast. Njihov svojevremeni razlaz je SDP platio cepanjem stranke. Krivokapić je nasledio ime partije, a drugi deo je ostao blizak Đukanoviću pod nazivom Socijaldemokrate Crne Gore (SD). Njihov lider Damir Šehović bio je ministar prosvete u Markovićevoj vladi, a danas imaju gotovo identične stavove o usvajanju Temeljnog ugovora.

Dojučerašnja skupštinska većina, pre svega Demokrate Alekse Bečića i Demokratski front, relativno suzdržano su reagovali na pomenutu odluku Vlade. Demokratski front je pozdravio usvajanje i pozvao na što hitnije potpisivanje, a Demokrate, koje su danima protestovale zbog izigravanja “izborne volje građana” i formiranja “manjinske vlade”, prilično su nemušto reagovale na javno postavljeno pitanje da li će se pridružiti inicijativi partije Mila Đukanovića za skraćenje mandata Skupštine. Iako se iz redova SNP-a najavljuje mogućnost da, u slučaju uskraćivanja poverenja Abazovićevoj vladi od strane SDP-a i DPS-a, dođe do nove prekompozicije skupštinske većine – drugim rečima, da stara većina postane nova, i da se i ova vlada rekonstruiše – male su mogućnosti za to. Teške reči izgovorene između Demokrata i URA Dritana Abazovića glavna su prepreka takvom razvoju događaja.

U čitavom ovom kontekstu sasvim je realno pitanje zašto se Abazović odlučio da pitanje Temeljnog ugovora sa SPC stavi na tako visoko mesto u Vladinoj agendi. Tu nije samo reč o obavezama koje je prihvatio kada je gradio partnerstvo sa SNP-om kako bi uspeo da formira manjinsku vladu. Čini se da premijer Abazović u crnogorski prostor uvodi posve drugačiji politički pragmatizam. Smatrajući da to ne sme da bude opterećujuće političko pitanje koje Vladu udaljava od daleko značajnijih, ekonomskih tema i od evropskih integracija, želeo je da to pitanje stavi ad akta. Međutim, njegovo viđenje politike, dominantno građanske provinijencije, očito da nema previše plodnog tla na koje bi se primilo u uslovima stalnog podbunjivanja nacionalnih strasti.

ANALOGIJE PRITISAKA

foto: rade prelić / tanjug

Abazovićevo drugačije viđenje stvarnosti uvelo ga je u novi konflikt kada je, prilikom obeležavanja 27. godišnjice genocida u Srebrenici, u Potočarima izjavio: “Na nama je da izaberemo da li želimo da živimo u balkanskoj međi ili da pogledamo istini u oči, da ne negiramo nikoga, da pružimo podršku porodicama žrtava. Genocid nije počinjen nad Bošnjacima nego nad ljudima i nisu ga počinile vojske nego politike.” Iako je u toj izjavi sadržana istina kojom se u korpus odgovornih direktno uvode političari kao kreatori politika konflikta, kao oni koji su zasejali mržnju na području Balkana, ona je osuđena ne samo od strane Majki Srebrenice, kojima se kasnije i izvinio zbog “nejasno izrečene misli”, već su je kao dokaz napuštanja “evropskog puta” na nož dočekale crnogorske “patrijotske” snage i gotovo identična politička grupacija koja se protivi potpisivanju Temeljnog ugovora. Poslanica SDP-a Draginja Vuksanović Stanković mu je poručila “da treba da ga je sram”, a član Izvršnog odbora SD-a Miloš Mašković je izjavio da je Abazović dokazao da je “slučajni premijer” i da to “nije stav crnogorskih građana”.

Pažljivo čitanje izjave crnogorskog premijera dovodi do jedne drugačije percepcije ne samo političke istorije, već i političke sadašnjosti ovih prostora. Svakako da je u pitanju političar koji pokušava da stvarnost gleda očima budućnosti, a ne prošlosti. No, da li je takav pogled primeren ovom prostoru, posve je drugo pitanje. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je upravo Srebrenica bila prvi kamen spoticanja i prethodne vlade, kada je Zdravko Krivokapić tražio smenu tadašnjeg ministra pravde. Baš kao što je kasnije bio i Temeljni ugovor.

Analogije sa prethodnom vladom, kada su odnosi zakonodavne i izvršne vlasti u pitanje, doista su intrigantne. Naime, prethodnoj vladi podršku je davao DF koji nije participirao u izvršnoj vlasti. Ovog puta to čini DPS, takođe ne učestvujući u vladi. I pritisci su gotovo identični.

LABAVI SPORAZUM

foto: ap photo

Novo zatezanje odnosa sa DPS-om i Đukanovićem je usledilo nakon hapšenja bivšeg rukovodstva “Plantaža”, među kojima su i prijatelji predsednika Crne Gore. Svakako da je najinteresantnije ime među uhapšenima Veselin Vukotić, godinama označavan kao mag crnogorske ekonomije. Bio je dugogodišnji potpredsednik Saveta za privatizaciju, a suosnivač je Univerziteta Donja Gorica (UDG) sa partnerima Milom Đukanovićem i Draganom Vukčevićem. Mnogi ga smatraju odgovornim za veliki broj pogubnih privatizacija.

Nakon hapšenja šest članova bivšeg Odbora direktora “Plantaža” – Veselina Vukotića, Boža Mihailovića, Đorđija Rajkovića, Seada Šahmana, Duška Perovića i Anice Hajduković – zbog navodnih malverzacija u poslu sa fabrikom briketa, Đukanović je u razgovoru za TVCG rekao da se “onaj ko se olako opredelio da dovede u pitanje moralni lik nekog ko je toliko dugo bio nosilac sudske vlasti ili ko je bio samo predsjednik Privrednog suda, onaj ko se usudio da to uradi bez dovoljno pouzdane sumnje da pokreće te procese, ne može računati da ubuduće može da obavlja te poslove”. Đukanović je ovom prilikom aludirao i na hapšenje Vesne Medenice, koja je uhapšena 18. aprila zbog optužbe za stvaranje kriminalne organizacija i za protivzakoniti uticaj. Medenica je smatrana važnim čovekom u sudskoj vlasti.

Ova izjava predsednika Crne Gore je u javnosti osuđena kao grub primer pritisaka na sudstvo, a saopštenje koje je iz redova DPS-a usledilo nakon što je uhapšen službenik Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) Petar Lazović, zbog sumnje da je počinio krivično delo stvaranje kriminalne organizacije, dodatno govori o političkim instrumentalizacijama borbe protiv kriminala i korupcije. Naime, nakon hapšenja Lazovića iz Građanskog pokreta URA su poručili da “buka koja se danima unazad stvara oko Temeljnog ugovora nije buka radi toga – to je buka radi pravde i onih koji bi tim diskursom da je izbegnu”. Iz stranke premijera Abazovića su naveli da je “velika satisfakcija kada pravda zakuca na vrata onih koji su se u prethodnom periodu položajima u državnom aparatu sakrivali od pravde i činili pronevjere i teška krivična djela”.

Portparol Demokratske partije socijalista (DPS) Milo Nikolić je ovo saopštenje URA nazvao presudom i nezapamćenim pritiskom na rad tužilaca. Nikolić je na Tviteru napisao da bi “partija čiji lider već dvije godine hapsi, tuži i presuđuje, pritom kršeći pretpostavku nevinosti” trebalo da zna da “niko više od njih ne diskredituje pravosuđe, a posebno tužilaštvo, prikazujući ga kao politički instrument vlasti”.

Ovo samo po sebi govori da je dogovor DPS-a i URA o podršci manjinskoj vladi na labavim nogama, da taj dogovor nije strateške prirode. Tu ne postoji čak ni konsenzus o nenapadanju. Očigledno je u pitanju saradnja pod prinudom i/ili saradnja uzajamne kontrole, gde svaka strana pokušava da predupredi postupke koji im ugrožavaju neposredne političke interese.

O karakteru dogovora koji je pratio formiranje manjinske vlade premijera Abazovića možda najbolje govori izjava njenog ministra spoljne politike Ranka Krivokapića, koji je pojašnjavajući ideju o eventualnom skraćenju mandata Skupštine rekao da je smisao izbora da se “dobije stabilna vlada, koja će sa punim mandatom moći da sprovodi ono što je obećano, a ne manjinska vlada koja nije imala sigurnu podršku nepunih 18 poslanika i koja ne može da rješava nijedno teško pitanje reformskog puta”.

Baš kao što je sadašnji premijer pokrenuo inicijativu za smenu “ekspertske vlade” Zdravka Krivokapića, u kojoj je bio potpredsednik, može mu se dogoditi da njegovu 43. vladu obore, kroz formu skraćenja mandata Skupšine, upravo članovi Vlade. Oni koji su delegirani iz nove skupštinske većine koju čine manjinske stranke, DPS, SNP, SDP i URA. Kada bismo na trenutak izostavili nazive stranaka, moglo bi se učiniti da se na političkoj sceni Crne Gore ništa nije dogodilo.

Da li će se u crnogorsku političku stvarnost uvesti nova praksa – da vladu po pravilu ruše oni koji su njeni konstituenit? U ovom trenutku odgovor bi mogao biti potvrdan. Ali to ne govori ni o kakvom demokratskom iskoraku, ili o napretku u kontroli izvršne vlasti. To samo govori o nemogućnosti postizanja ozbiljnog političkog dogovora ili, još preciznije, o inferiornosti građanskih ideja koje bi mogle da Crnu Goru uvedu u period stabilne demokratije. Ali, govori i o ozbiljnoj penetraciji kriminala u državne strukture. Borba upravo s tim jeste prethodni uslov demokratizacije. Politički narativi su tu da takvu borbu gurnu u drugi plan.