Kad botovi prolaze kroz grad

Fenomen stranačkog botovanja je u poslednje dve godine postao dobro poznat svima koji odlaze na internet po dnevnu dozu informisanja o društvenim i političkim događanjima. Najnapredniji po tom pitanju su, kao što i dolikuje, naprednjaci – uigrani timovi internet krstaša u službi premijera i Vlade neumorno i nemilice jure zacrtane kvote i svakodnevno rade na kreiranju javnog mnjenja, pre svega putem komentara na sajtovima velikih domaćih medijskih kuća.

foto: facebook

Iako su prvi u selu, elitni internet odredi SNS-a i nisu baš preterano efikasni u ostvarenju svoga cilja diskutabilne moralne i upotrebne vrednosti. Ne treba im to uzeti za zlo: komentari na internetu su oduvek bili notorno nepouzdan pokazatelj bilo čega osim eventualno brzine kojom će neko kao argument pomenuti Hitlera, te je samim tim i nemoguće proceniti efekte botovskog delovanja naprednjaka. Ovaj oblik lažiranja „glasa naroda“ je novitet samo u smislu medija u kojem se odvija, dok je šire, koordinisano delovanje s tim ciljem odavno poznata pojava i naziva se „astroturfing“, kao kontrateža terminu „grassroots“ (iz korena trave, odozdo nagore, iz naroda ka vlasti) koji označava političke inicijative samoorganizovanih građana. Naime, „astro turf“ je popularna američka marka veštačke trave za dvorišta i parkove.

Astroturfing je u nekom obliku prisutan još od antičkih vremena, bar ako je suditi prema Šekspirovoj interpretaciji: u drami „Julije Cezar“ postoji scena u kojoj Kasije piše „pisma iz naroda“ protiv Cezarove vlasti. Jedan od prvih primera savremenog kreiranja javnog mnjenja zasluga je Edvarda Bernajsa, Frojdovog sestrića i oca plemenite discipline odnosa sa javnošću, koji je platio grupi žena da sa upaljenim cigaretama šetaju ulicom u okviru uskršnje parade u Njujorku 1929, kao demonstraciju zahteva za većom ravnopravnošću polova, a zapravo za račun američke duvanske industrije koja je želela da proširi tržište na žene, videvši u tome priliku da uveća promet za 100 odsto.

Ali, kao što je slučaj sa većinom stvari koje se u Srbiji preuzimaju sa dekadentnog Zapada, i astroturfing je u domaćoj interpretaciji kao neka okasnela piratska kopija koja ne radi baš kako treba. Ozbiljno shvaćen, on zahteva koordinirane napore kroz više medija, rad „na terenu“ i stvaranje tobože nezavisnih građanskih organizacija koje promovišu željenu politiku. Naprednjaci ne dobacuju baš dotle: internet botovanje je i dalje okosnica njihovih aktivnosti na tom polju. Em je jeftino, em se može raditi iz tople fotelje, kod kuće ili u opštinskom odboru. Nažalost po polupanu medijsku scenu Srbije, čini se da postoji tendencija, ako ne baš i jasna ideja, da se astroturfing metode političkog delovanja prošire i van interneta. Prva žrtva širenja tog „botulizma“ je, naravno, televizija.

STUDIO BOT: Kao probni poligon odabran je Studio B, a povod je bio relativno minoran: protest udruženja „Odbrani i podrži“, održan 14. marta na Trgu Republike, koji je okupio par stotina ili par desetina ljudi – zavisi u čije podatke verujete. Studio B je tome posvetio prilog koji počinje lamentom kako su „poslednjih meseci učestali napadi na Aleksandra Vučića i aktuelnu vlast“, nastavlja kratkim intervjuom sa predsednikom udruženja „Odbrani i podrži“ Draganom Murarom, u kojem novinarka samo što ne postavi pitanje „A ko vas plaća da radite protiv naroda i države?“, da bi stvar kulminirala iznošenjem mišljenja troje „slučajnih prolaznika“ koji iskazuju skepsu prema proklamovanim ciljevima protesta i sugerišu da iza svega stoji dežurna babaroga Mišković.

Čak i ako nekako prenebregnemo sadržinu, način izražavanja „slučajnih prolaznika“ i njihovo držanje pred kamerom dovoljni su da upale crvene lampice kod bilo koga ko je ikada video kako autentični slučajni prolaznici govore „za televizor“. U prilogu Studija B dva momka i devojka nastupaju sa jasnim stavovima, koje izlažu prilično artikulisano i detaljno. Ma koliko to bilo u suštini pohvalno za ove mlade ljude, takav njihov nastup deluje krajnje neuverljivo i otkriva fundamentalno nerazumevanje forme kroz koju se vrši propaganda, čime se, avaj, čitav napor u konačnici pokazuje kao amaterski traljav.

Potvrdu da su u pitanju plaćeni (ili još gore, neplaćeni) aktivisti nismo dugo čekali. Nekoliko dana kasnije, na društvenim mrežama je osvanula serija fotografija koja raskrinkava dotične kao simpatizere SNS-a. Fotografije prikazuju jednog od mladića na suđenju pripadnicima žandarmerije povodom incidenta sa premijerovim bratom (da stvar bude plakativno očigledna, junoša je čak u istoj jakni). Devojka ozarena pozira pored predsednika Nikolića, dok je drugi momak zaposlen kao pravnik u zemunskom JKP „Poslovni prostor“, u opštini u kojoj su na vlasti naprednjaci.

Doduše, ni ove fotografije nisu baš čvrsti dokazi. Možda je devojka iskreni obožavalac lika i dela našeg predsednika, a mladić prosto građanin zainteresovan za suđenja visokog profila. Ali svaku sumnju u to da su u pitanju stranački aktivisti odagnao je niko drugi doli sam SNS, u zvaničnom saopštenju svoje službe za informisanje u kojem se, sa sve tipfelerima i u najmanju ruku živopisnim rečnikom, kaže: „Tačno je da su to članovi SNS-a. Naravno da ćete metodom slučajnog uzorka u svakom mestu u Srbiji naići na člana ili simpatizera SNS-a. Da je neko ove naše članove, u tom istom prilogu pitao da li su članovi SNS-a, oni bi to jasno i rekli, jer se mi ponosimo našom partijom, za razliku od drugih koji kriju stranačku (sic) pripadnost (…) Ne vidimo uopšte u čemu je problem, i zašto se pokušava napraviti neka senzacija od toga što je na ulici neko sreo tri člana SNS-a. Nas ima mnogo, mnogo više.“

Nije problem, draga službo informisanja SNS-a, u tome što je ekipa Studija B srela tri vaša člana i intervjuisala ih, nego je problem u tome što u prilogu nismo dobili priliku da čujemo nikoga drugog, pa je stvar malko sumnjiva. Stiče se utisak kao da je ideja bila da se stvori iskrivljena slika u javnosti, što je neprihvatljivo čak i kada je reč o Studiju B, čiji uticaj na javnost je prilično diskutabilan s obzirom na to da mu se gledanost u poslednje vreme meri promilima čak i za vreme kultnih uključenja Nade Macure. Problem je i u tome što se ovakvim prilozima za još par stupnjeva spušta i inače očajan nivo na kojem se nalazi novinarska profesija od kada je SNS preuzeo sve poluge vlasti u državi. Konačno, problem je što se direktno vređaju i oštećuju građani, koji imaju „pravo da znaju sve“, a imaju vala i pravo da ne dobiju izliv propagande u mozak, čak i kada ne gledaju javni servis evropske Srbije već lokalnu televiziju. Ili kada prosto čitaju vesti na internetu.

POTEMKINOV TITANIK: Pokušaji naprednjaka da ovakvim PR-om zapuše rupe kroz koje im, kako se šuška, otiče rejting, liče na nekakvu vajldovsku farsu u kojoj kapetan broda koji tone nalaže mornarima da farbaju zidove bojom otpornom na vodu. Štaviše, kontraproduktivne su, jer ih raskrinkavaju kao nekompetentne čak i u onom što navodno rade najbolje – a to je konstruisanje medijskih Potemkinovih sela, u skladu sa nultom tačkom njihovog programa, koja bi otprilike glasila „daj da dobijemo izbore, zajašimo fotelje, a posle potop“. Jasno je da botovski kadar po prirodi stvari ne čine baš oni primerci homo sapiensa koji se odlikuju kreativnošću i nezavisnim razmišljanjem, nego pre profili ličnosti koji pobedu u životu poistovećuju sa mestom višeg stručnog saradnika za nabavku žardinjera u opštini Trstenik. Siguran sam da sa takvim ljudskim resursima nije lako postići dobre rezultate. Botovanje u naprednjačkom stilu još i nekako funkcioniše kada treba prosto deliti pluseve ili lajkove na komentare podrške Aleksandru Vučiću ili politici Vlade. Ali, baš kao i u većini novijih domaćih filmova, problem je prevashodno u scenariju i režiji, to jest kreiranju slike tako da bude uverljiva ili makar neuvredljivo lažna, a nekompetentnost po tom pitanju postaje bolno očigledna kada dođe dotle da glumci izađu pred kamere.

Malo je verovatno da je idejni tvorac ovakvih priloga sam Vučić, ma koliko ga opravdano tukao glas da je despot navučen na mikromenadžment i okružen beskičmenim poslušnicima. Uz rizik da time pružam podršku tezi da „nije Vučić toliko loš no su ovi oko njega kvarni ili nesposobni“, verovatnije je da je ovo delo nekog entuzijastičnog stranačkog aparatčika ili nazovi novinara koji je želeo da se dodvori šefu, bilo svom neposrednom, bilo faraonu na vrhu piramide. Rezultat je u svakom slučaju velika fekalija na našim malim ekranima. Ipak, cela ujdurma može doneti nešto pozitivno: ova laž nam, kao pravi kemp, otkriva istinu o stepenu (ne)sposobnosti naprednjaka za ono u čemu su navodno najbolji na domaćoj sceni, pa posredno i za sve ono što je malko kompleksnije od mazanja očiju narodu i što se očekuje od svake krštene vlasti, na primer, vođenje istrage o padu vojnog helikoptera ili rebalans budžeta manje od triput godišnje. Tako se jedan minoran događaj koji ne predstavlja pretnju vlasti, pretvorio u pucanje te iste vlasti u sopstvenu nogu i još jedna u nizu propagandnih brljotina stranke koja toliko ulaže u PR da njen lider kao konsultanta dovodi „pederskog isprtka“ Tonija Blera – što je, o ironije, tek bio autogol u ovoj igri u kojoj, kako stvari stoje, svi gubimo.