Kad Banija igra fudbal

U Ugrinovce je 1. juna ove godine stiglo neuobičajeno mnogo automobila sa registracijama iz cele Srbije. Kažu – više od hiljadu. Od ranog i oblačnog jutra, po nepokošenim fudbalskim terenima Osnovne škole „Stanko Marić“ u tom zemunskom naselju, sve je vrvelo od mladih i starih u fudbalskim dresovima, patikama i štucnama. Sa terena se čulo fudbalsko dovikivanje, udaranje lopte nogom, aplauzi, a povremeno i muzika sa zvučnika.

Razgovori su se vodili na mešavini ijekavice i ekavice. Naglasaka je bilo raznih.

Razlog okupljanja bio je turnir u malom fudbalu pod nazivom „Kup Banije“. Organizuje ga, već osam godina, Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja Banije iz Beograda.

Prethodnih sedam godina, „Kup Banije“ je održavan u Novima Banovcima. Ove godine, za turnir se prijavilo duplo više ekipa nego ranije, pa su organizatori odlučili da se preseli u Ugrinovce, naselje nedaleko od Batajnice.

Sve je, kao i ranijih godina, teklo redovno. Pod nekoliko suncobrana, a pored mobilnog roštilja, stariji su sedeli za stolovima, pili pivu ili sok i divanjkali o tome gde je ko danas, ko je umro, čiji sin se oženio, ko je dobio unuka. Ne smetaju povremene najave delegata sa zapisničkog stola i „krajiška“ muzika koja se čuje u pauzama između utakmica. Dugo se nisu videli, pa je sve drugo manje bitno.

„Milane, ti se baviš tim karateom pa da te pitam… Mirko Podunavac? On je trenirao karate, a bio je kod mene u vojsci. Ne znam ni gdje je, ni kud je…“

Milan škilji na jedno oko, gladi brk, ne seća se. Postavlja pitanja, ovaj mu odgovara, pa klimaju glavom. Za pet minuta obojica se smeju srećni što su Mirka Podunavca našli negde u sećanjima.

Za drugim stolom, jedan omladinac se rukuje se veteranom:

„Ma ne sjećaš se ti mene. Bio si maći. Kako su Pero i Vesna? Pozdrav’ ih. Reci samo Mladen Sužnjić, znaće oni.“ Omladinac samo klima glavom, a po pogledu mu se vidi da je već zaboravio od koga treba da prenese pozdrave…

Na sredini školskog igrališta je još jedan suncobran, a ispod njega zapisnički stolovi. Tu sede trojica organizatora i ton majstor koji se brine o ozvučenju i muzici.

„Dakle, počinjemo sa četvrtfinalnim utakmicama. Na terenu B: Dačo Šaš – NTG Kostajnica. Kendi – Šampioni na A terenu“, govori jedan u mikrofon.

Drugi pruža ruku ka nekima koji su došli da pitaju nešto: „Momci, pomjerite se molim vas. Samo malo, sačekajte“, a onda se okreće kolegama iz organizacije: „Mo’š odma’ najaviti sledeće utakmice: Zadnji vezni Petrinja – Tehnički pregled, na A terenu.“

Drugi se ubacuje: „Čekaj, čekaj. Što ne bi išli ‘vako kako je napisano?“

Treći je revoltiran: „Ne organizuju se ovako turniri, sunce vam jebem!“

Drugi objašnjava: „O’šli su ljudi pojesti nešto, a rekli smo im da ćemo po rasporedu igrati. Neće znati kad igraju.“

Prvi smiruje situaciju: „Stan’te ljudi. Ja imam najmanje živaca. Polako, jebi ga.“

Ovi što su se okupili oko stola se smeju pa zadirkuju organizatore: „Kakvi ti običaj voliš – pivu prije utakmice ili posle?“

Organizatori se prave da su ozbiljni, a ispod oka namiguju. Dogovor je da se igra kako je napisano. Ton majstor pušta refren neke pesme Jandrinog jata i polufinalne utakmice kreću.

Pokraj B terena stoje navijači ekipe Klasnić i odvlače sudiji pažnju.

Ekipa Klasnić je poznata po tome što ih najviše dolazi na turnir. Pre dve godine su imali čak dve ekipe sa imenom svog malog sela pored Gline. Ove godine nastupaju sa jednim timom, ali je navijača došlo bar pedeset.

Ponosni su na to zajedništvo, posebno zbog toga što im fudbal, kako sami kažu, baš i ne ide, odnosno, nije im prioritet. „I ove godine smo izgubili obe utakmice, ali smo bar dali gol, a u drugoj utakmici smo odbranu baš dobro igrali. Sledeće godine će to biti mnogo bolje“, objašnjava pola kroz smeh, a pola ozbiljno, Stevo Muidža, kapiten Klasnića.

Nakon drugog poraza, Klasničani su se spakovali i otišli u obližnji restoran „Plitvice“. Tamo je konobar, Banijac, takođe, spojio sve stolove u sali, izneo malo svinjetine i jagnjetine, malo kruva i salate, malo pive ili soka. Sve je to platio Duta. Kažu da je „tamo“ bio kafedžija. Umesto govora se našalio da mu skup liči na Sedmu banijsku diviziju.

Na drugom kraju stola Vaso se setio kako je u Glini bilo ratno stanje kad je Zvezda osvojila Kup evropskih šampiona, kako su posle toga okrenuli prase… Omladina je obećala da će napraviti grupu na Fejsbuku i sakupiti novac za obnovu Crkve Svetog Duha u Donjem Klasniću, kojoj je krov u jako lošem stanju još od rata.

Pominjale se ratne dogodovštine, izbegličke priče, bilo je šepurenja, zadirkivanja, fotografisanja. Sa jednog kraja stola je neko vikunuo mešavši u rukama špil karata „mađarica“: „Treba nam četvrti. ‘Oće li ko?“ „Samo igrajte momci. Mi smo ušli u reč“, stigao je odgovor.

Na kraju, neko se setio i da pita ko je pobedio na turniru. Niko nije znao. Sutradan, sajt banija.rs je preneo da je najbolja ekipa bila Dačo Šaš. Drugo mesto je pripalo timu Dvor na Uni, a treće Vukovima Glina. Najbolji strelac bio je igrač Željko Grujičić iz ekipe Dačo Šaš sa 12 postignutih golova. Najbolji golman je bio Branko Poznanović iz Vukova Glina, a najbolji igrač turnira je Dragan Klarić iz ekipe Dvor na Uni. U kategoriji veterana, pobedila je ekipa Krajišnik.

Projekat „Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti“ finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program „Jačanje medijske slobode u Srbiji“. Objavljivanje ovog članka omogučeno je uz finansijku pomoć Evropske Unije. Sadržaj članka isključivo je odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.