Nakon deceniju dugog stranačkog razmnožavanja, na političkoj sceni Srbije desilo se nešto sasvim drugačije: dve parlamentarne partije slične orijentacije, članice vladajućeg mnogostranačkog DOS-a – Socijaldemokratska unija (SDU) Žarka Koraća i Socijaldemokratija (SD) Slobodana Orlića, ujedinile su se u novu stranku – Socijaldemokratsku partiju (SDP).
Do izbora za organe SDP-a, koji bi trebalo da se održe najdalje za godinu dana, Korać i Orlić biće kopredsednici nove stranke, a svi organi i tela SDP-a formiraće se spajanjem odgovarajućih tela SDU-a i SD-a, koje, kako precizira Sporazum o ujedinjenju, prestaju da postoje kao posebne političke stranke.
Na Kongresu održanom pod sloganom „Za novo vreme“ sumirana je i snaga nove organizacije: u 95 lokalnih odbora registrovano je 18.000 članova; predstavnici SDP-a učestvuju u organima lokalne vlasti u 72 opštine, ali i u saveznom (tri poslanika), republičkom (13) i parlamentu Vojvodine (tri). Korać je potpredsednik Vlade Srbije, a Orlić savezni sekretar za informisanje.
Za domaće uslove sasvim neobičan čin inspirisao je jednog od gostiju ujediniteljskog kongresa, srpskog premijera Zorana Đinđića, da oceni da je reč o važnom događaju koji poručuje da Srbija ulazi u period integracija. Đinđićeva prognoza verovatno bi zvučala mnogo ubedljivije da u prilici da je uživo čuju, osim nešto više od hiljadu delegata SD-a i SDU-a, nisu bili samo predstavnici manje od polovine stranaka članica DOS-a koji su došli da pozdrave veliki događaj u političkom životu koalicionih partnera. Gostujući tim, pri tom, nije bio sastavljen po kriterijumima programske i ideološke bliskosti – u njemu se, tako, nalazio desničar i monarhista Vladan Batić, ali ne i, recimo, socijaldemokratama programski znatno bliži predstavnici Građanskog saveza Srbije (GSS).
KUM JEDAN, KUM DVA: Pogled unazad nudi i potencijalno objašnjenje odsustva idejno najbližih koalicionih partnera – SDU je, pre šest godina, stvoren nakon obračuna u GSS-u, u kome je struja tadašnje predsednice stranke Vesne Pešić pobedila struju koju je predvodio tadašnji potpredsednik GSS-a Žarko Korać. Pola decenije kasnije, i drugi deo u nedelju osnovanog SDP-a nastao je cepanjem originalne stranke – Socijaldemokratije – čiji je predsednik Vuk Obradović politički onesvešćen na seksualnom frontu.
Oba rođenja pratile su optužbe jedne od strana u sporu da „kumstvo“ pripada sasvim trećoj strani: u sukobu koji je pocepao GSS, govorilo se o svesrdnoj pomoći Vuka Draškovića Vesni Pešić (što je ovaj kasnije i sam tvrdio), dok je Obradovićevo krilo pocepane Socijaldemokratije (čiji je originalni osnivač Bogoljub Karić) za kreiranje „seksualne afere“ optužilo premijera Đinđića.
Ako su dve tako rođene stranke na ujediniteljskom kongresu u nedelju i dokazale da su preležale dečje bolesti (naročito onu koja se manifestuje personalnim unutarpartijskim/međupartijskim obračunima bez programskog pokrića) nejasno je gde bi mogli biti skriveni argumenti za optimističku prognozu o početku nekog šireg procesa integracija. Politikolog Ognjen Pribićević, tako, smatra da u budućnosti treba očekivati paralelne procese stranačkih integracija i dezintegracija. Pozdravljajući postupak SDU-a i SD-a, Pribićević prognozira da će se „još dugo preplitati povezivanja po idejama i programima i podele po ličnim ambicijama, jer je to trajnija osobina političke scene u Srbiji“.
SVE NIJANSE DOS–a: Primeri stižu gotovo svakodnevno: mediji izveštavaju o novoustanovljenoj saradnji nekadašnjih visokih funkcionera socijalista i Demokratske stranke, sada lidera novih stranaka, Zorana Lilića i Slobodana Vuksanovića; u nekim izveštajima pominje se i Vuk Drašković; Mira Marković najavljuje objedinjenje „prave levice“, a članice DOS-a u parlamentu Srbije nastavljaju s formiranjem novih poslaničkih klubova. Trenutno stanje je sledeće: u prvobitnoj poslaničkoj grupi, kojom šefuje potpredsednik DS-a Čedomir Jovanović, od nekadašnjih 176 članova sada sedi njih 97. Koštuničin DSS ima sopstveni poslanički klub od 45 članova, po brojnosti sledi klub gradonačelnika Čačka Velimira Ilića i njegove Nove Srbije (osam) i klub Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka i Lige za Šumadiju, sa ukupno sedam članova. Tu su i tri poslanička kluba sa po šest članova – u jednom su poslanici Demokratske alternative Nebojše Čovića, u drugom Reformisti Vojvodine i Koalicija Sandžak, a u trećem (mada može i obrnutim redom) članstvo Saveza vojvođanskih Mađara. Momčilo Trajković, lider Srpskog pokreta otpora, izabran kao kandidat DOS-a, ne pripada nijednoj poslaničkoj grupi. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da je razmnožavanje poslaničkih klubova DOS-a u direktnoj proporciji s političkim sukobima dvojice vodećih lidera i stepenom sigurnosti da će nekih izbora ipak biti. Nešto dugotrajnije iskustvo je, takođe, pokazalo da negde tamo, u vreme stvarnog početka kampanje, nastupa i momenat kad dugotrajna merkanja, opipavanja terena i sitne trgovine valja pretvoriti u konkretne koalicije i proglasiti sezonu guranja sukoba pod tepih.
Predsedavajući radnog predsedništva ujediniteljskog kongresa SDU-a i SD-a Vlatko Sekulović u nedelju je pozdravljao goste sa, u ovim krajevima pomalo zaboravljenim i ne više tako popularnim, „drugarice i drugovi“.
Nova stranka je za simbol izabrala stilizovanu ružu, a programskom deklaracijom pozvala se na tradicije radničke i građanske levice i obećala borbu za demokratiju i socijalnu pravdu.
Uz sve komplimente činu objedinjenja, „zbog šanse za stvaranje veće stranke levice evropske orijentacije, koja je neophodna“, Ognjen Pribićević, međutim, ocenjuje da je „veliko pitanje da li će SDP uspeti da okupira prostor levice i preuzme ga od SPS-a“.
„To ne zavisi samo od razjedinjenja SPS-a nego i od toga koliko će ova levica uspeti da siđe sa intelektualnih visina i spusti se tamo gde je Srbija danas“, kaže Pribićević.
