Kada se pošteno srpsko čeljade susretne s razuzdanom gomilom “ustaša”, “terorista”, “nasilnika”, “batinaša”, “blokadera”, “satanista”, “bolesnika bolesnih”, “koljača”, “monstruma”, “ubica” i onima – da sažmemo rečima Ane Brnabić – koji predsedniku svih građana ove zemlje prete silovanjem, u tom srpskom čeljadetu se namah probudi kritičko mišljenje, a tanano moralno biće, usled razumljive uznemirenosti, počne nekontrolisano da drhti.
Tako je to barem bilo u slučaju građanke Vesne Veizović, urednice portala “Vaseljenska” i, kažu upućeni, redovne posetiteljke Ćacilenda (đe će suza no na oko). Suočena, dakle, s takvim užasom, građanka je izrazila svoju zaprepašćenost & uvređenost što je na ramenima razuzdane studentske rulje ugledala “onog gologuzana”, Pobednika, maketu skulpture hrvatskog (ej! hrvatskog!) vajara Ivana Meštrovića. Umesto da na ramenima nosi, šta-ti-ja-znam, u carsko ruvo ogrnutog Dušana Silnog, u ratničku odoru obučenog cara Lazara, ili u tradicionalnu tursku nošnju odevenog Miloša Obrenovića (“to im nije palo na pamet”, smatra pogođena građanka), neprijateljska masa nosi razgaćenu skulpturu koju je napravio hrvatski vajar, dakle golog neimenovanog muškarca (pu, pu), što je simbol i jasna poruka. Kakva poruka i kome je ona upućena, građanka nam nije otkrila. Na svu sreću, nije osmotrila skulpturu s prednje strane, jer bi tu ugledala užas veći i od golog muškog dupeta, naime Pobednikovog Pobednika takođe neobuhvaćenog donjim rubljem.
BRIGA ZA ŽENSKU ČELJAD
Kad čovek zrelije promisli tu stvar s izostankom donjeg veša na kojekakvim skulpturama, javi mu se da Meštrovićev Pobednik baš nema sreće. Reč je o trijumfalnom spomeniku podignutom 1928. godine na Gornjem gradu Beogradske tvrđave povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Bronzana muška figura drži sokola na levoj ruci, a spušteni mač u desnoj. Na glavi muškarca nalazi se starosrbijansko-torlačko keče koje, međutim, jedva pokriva deo glave, te ni izdaleka ne stiže da pokrije delove nagog muškog tela, koji su uznemirili građanku Veizović.
Postolje je napravio arhitekta Petar Bajalović po uzoru na dorski stub sa kanelurama (uspravne plitke brazde ili uspravni žljebovi urezani na stablu stubova, pilastara ili drugih arhitektonskih elemenata) i postavljeno je na visoku kockastu osnovu, što je informacija za radoznale čitaoce pošto su studenti, to jest “ustaše”, “teroristi”, “silovatelji”, “koljači”, “satanisti” i “bolesnici”, nosili samo figuru.
No, istinski zaplet je u tome što je spomenik te 1928. godine trebalo da bude postavljen na Terazijama, ali je usled sveopšte moralne zgroženosti Beograđana i razumljive brige za žensku čeljad koja bi, u zavisnosti s koje strane Terazija dolazi, imala biti suočena s golim muškim dupetom, odnosno s nepokrivenim Pobednikovim Pobednikom u stanju mirovanja i duboke kontemplacije, Pobednik je, dakle, premešten na Kalemegdan. E sad, razigrana bi i pokvarena mašta mogla da pomisli kako je onaj Bajalovićev dorski stub, u stvari, trebalo da u visinu odmakne Pobednikovog Pobednika od pogleda beogradskih gospođica, ali to je već druga priča.
PRIMERI IZ SVETA
Međutim, slučaj Meštrovićevog Pobednika, nije usamljen. Pre izvesnog vremena jedna je revnosna američka profesorka obavestila firentinske vlasti o okolnosti koja Italijanima, očigledno, promiče već nekih 500 godina, naime onaj se Mikelanđelov David u javnosti pojavljuje bez gaća, ali kako ona namerava da svoje učenike dovede na ekskurziju u Firencu istom je prilikom predložila gradskim ocima da, ako im nije teško, opašu Davida nekim krpčetom, makar dok Amerikančići ne prođu. Italijani su, prirodno, popadali po zemlji od smeha i poručili zabrinutoj profesorki da im, razume se, ne pada na pamet da udovojavaju njenim moralnim i estetskim nazorima, a ona kako hoće.
Ali to su Italijani. Makedonci su, međutim, otišli korak dalje čak i od Srba. Bivši je makedonski premijer Nikola Gruevski svojim umetničkim vizijama centar Skoplja pretvorio u košmar i posred Trga Makedonija dao da se postavi skulptura Ratnik na konju po uzoru na Aleksandra Makedonskog, a druge je antičke junake, Prometeja na primer, zlatne lavčiće i antičke fasade posejao okolo, te Skoplje načinio evropskom prestonicom kiča. I Skoplje se pobunilo. Ali ne protiv toga što prostaci ubrizgavaju botoks u lice grada, već što je Prometej uhvaćen gologuz i spreda i otpozadi (ako razumete šta se hoće reći). S’ka problem, odgovorile su gradske vlasti i Prometeju navukle gaće (videti tekst Teofila Pančića “Prometej u gaćama”, Vreme br. 1198). Nikome, u međuvremenu, nije zasmetalo što Bukefalovi testisi i dalje landaraju u slobodnom stilu posred trga – nema veze, važno da su Prometejevi sklonjeni od pogleda skopskog ženskinja.
POVRATAK OZBILJNOSTI
Zaista nije lako ostati ozbiljan pred ovako blistavim primerima. No, slučaj građanke Vesne Veizović, one koja redovno posećuje Ćacilend kao srce esenovske moralnosti (valjda da bi se družila s tamošnjim svecima), zaslužuje još koju reč. Svoju “analizu” ona odašilje u etar kao učesnica kampanje na strani SNS-a.To što je izrekla standardna je esenesovska gadost. Ali i još nešto. Ona ukazuje na stvaralačku krizu u proizvođenju gluposti, koja je kriza iznenada i neočekivano obuzela esenesovske kreativne umove. Dobro, nije baš da su esenesovci poznati po originalnim idejama – ne bi, inače, pomno kopirali sve što studenti i građani rade pokušavajući da ih se reše, kao gljivica na stopalima – ali su u kreiranju gadosti pokazali zadivljujuću inventivnost. Doduše, iako smo verovali da za njih ne postoji dno koje bi mogli da dotaknu i makar na taj način sebe osujete u smišljaju novih gadosti, izgleda da su poslednjim nastupom Ane Brnabić koja je tumačila uradak studenata Fakulteta dramskih umetnosti i u tom uratku otkrila eksplicitnu pretnju silovanjem upućenu predsedniku svih građana ove zemlje, izgleda, dakle, da su ipak uspeli da se spuste do samog dna kloake u kojoj se, godinama već, osećaju odlično: naime, kvalitet i dubina te gluposti – kao i gluposti po kojoj neko preti silovanjem esenesovki ukoliko izgube vlast – toliko se ističu da, na ovom mestu, reči počinju da izdaju potpisnika ovoga teksta.
Tako je to sa velikim izumima: potrebne su nove reči i potrebni su novi pojmovi. Recimo, ako se mera stida određene osobe samerava po promilima esenesovca u moralnom biću osobe, referentne vrednosti bi, na primer, izgledale ovako: promil esenesovca u krvi ukazuje na tešku upalu; dva promila esenesovca na letalnu krizu; tri promila – osobi nema spasa, preobražaj u osobu bez stida i civilizacijskih ograda već je u poodmakloj fazi. Esenesovac bi, utoliko, postao nova merna veličina za utvrđivanje bestidnosti. Ostaje da nauka da poslednju reč o predloženoj klasifikaciji.
Sablažnjenost pred golom muškom zadnjicom na nekoj maketi, kao i briga za vasceli narod koji se, odnekud, ne pokazuje u toj meri prefinjenim, nesumnjivo pokazuje svu moralnu tankoćutnost sablažnjene osobe, a zapravo – da se uozbiljimo – ukazuje na krizu u smišljanju gadosti u redovima onih koji se ničega ne stide. Sve to s maketom Pobednika i ovo što lupeta Brnabić, ili esenesovska nada (Marija) koja je preuzela reč od Brnabić i sebe i sve žene proglasila ćacikama (možda je ipak malo preterala), beskrajno je dosadno ili toliko gadno da naprosto više ne proizvodi nikakav učinak. Uz to, mlada nada Marija, onako zabrinuta, zapitala se kako se osećaju bake, deke, mace, kuce, braća i sestre, mame i tate onih žena kojima se preti silovanjem (ama ko im preti silovanjem, crna Marija?). Mogla je, doduše, Marija da se zapita kako se osećaju roditelja i deca ljudi koji su, zbog esenesovske korupcije, nesposobnosti i alavosti, stvarno izgubili život pod nadstrešnicom na Železničkoj stanici u Novom Sadu, ali se, eto, nije zapitala. Draže joj je bilo da lupeta u društvu Ane Brnabić. Mogla je da se zapita kako se oseća Milovan Milojević, otac Milomira Milojevića koji je, opet zbog esenesovskog muljanja, pogunuo u fabrici oružja u Lučanima. Mogla je. Ali nije.
INFLACIJA UVREDA
Dakle, ako je ovo s Pobednikom i njegovom zadnjicom neka vrsta meke političke pornografije, za razliku od tvrde pornografije kojoj su se na konferenciji za štampu (ili šta je već ono bilo 21. septembra) odale Brnabić i mlada nada Marija, teško je oteti se utisku da je na delu kriza u iznalaženju gadosti. Ili, može i ovako, inflacija esenesovskih ogavnosti. Dakle, kada nečeg ima previše, to nešto gubi vrednost. Kada, recimo, ima dovoljno, ili previše grožđa, cena mu pada. Isto je i s vrednošću novca. Kada ga ima previše, kada se novac štampa, a nema pokrića za njegovu vrednost – kreće inflacija. Eto se isto događa i s esenesovskim gadostima.
U ovih 14 godina koliko, s nepromenjenim entuzijazmom, razvaljuju zemlju Srbiju, jedini stabilan rast, s kreativnim iskoracima, uočen je u esenesovskom proizvođenju odvratnosti. U tom zaista bogatom brevijaru bestidnosti nije izostavljena nijedna uvreda kojima bogati srpski jezik obiluje. Možda esenesovci jesu nepismeni i, što je još gore, polupismeni, ali vala poznaju žargon uvreda. No, i tome ima granica, a granica uvrede je u njenoj nedelotvornosti.
Ovde valja napraviti mali razliku između uvrede i propagandnog proizvođenja gadosti u kojima učestvuju delovi državnog aparata prinude (policija) i pravosuđa (korumpirani delovi tužilaštva i sudske vlasti). Recimo, momka čiju su objavu (ili kako se već zove filmić koji se objavi na internetu) Brnabić i mlada nada Marija shvatile kao poziv na silovanje pripadnica SNS, propaganadni shitstorm zatekao je u inostranstvu, te se čovek pita da li uopšte da se vraća u zemlju. Jer umesto da proizvođačice gadosti budu pozvane u tužilaštvo da objasne kako su uspostavile vezu između video-predložaka i pretnji silovanjem, upravo bi rečeni momak mogao da završi u zatvoru. Ovde, dakle, nije na delu puka uvreda, već pritisak paradržavnog aparata na građane. Verovatno je malo kome promaklo da su stvari u zemlji Srbiji pod esenovskom vlašću posuvraćene: na meti korumpiranih delova tužilaštva i korumpiranih delova policije nije onaj ko izriče uvrede, već onaj koji je uvredama izložen, pod uslovom, dabome, da uvrede izriču najvišu državni funkcioneri, te ugledni i manje ugledni esenesovci.
DNO
Sva je prilika, dakle, da je esenovska kreativnost u proizvođenju gadosti dostigla vrhunac. Ili dotakla dno, zavisi iz koje perspektive gledamo. To ne znači da će prestati s gadostima – uopšte neće, naprotiv – ali od njih više niko, pa ni njihovi glasači, ne očekuje ništa više osim prostakluka. Oni se, verovatno, prostaklukom i hrane jer im njihov izbor, SNS dakle, ne nudi ništa drugo. Malo je reći da SNS vodi negativnu kampanju protiv studentske liste i građana koji tu listu podržavaju. SNS vodi negativnu kampanju protiv sopstvene zemlje. Skupina ljudi pod egidom SNS-a – da se poslužimo slikom koja nije metafora nego ljuta stvarnost – truje svoju zemlju. Doslovno – nebrigom o tlu, vodi i vazduhu. Metaforično – boli ih ono golo Pobednikovo dupe za građane ove zemlje. No, upravo se ta nebriga, koja se ogleda u sejanju prostaštva, savršenom putanjom vratila i šljisnula SNS posred lica: njihove uvrede su, za najveći deo građana, postale neučinkovite.
