Jaram za pravosuđe

Aleksandar Vulin, ministar vojni, može da odahne. Kako piše portal KRIK, nijedno od tri tužilaštva – Prvo osnovno, Više i Tužilaštvo za organizovani kriminal – nije pokrenulo (i definitivno neće) istragu kako je Vulin skupio oko 205.000 evra, koliko mu je nedostajalo da kupi stan u Beogradu. Dok je Agencija za borbu protiv korupcije bila „nezgodna“ institucija, uputila je pomenutim tužilaštvima zahtev da ispita na koji je način Vulin pozajmio sporni iznos od suprugine tetke iz Kanade, a nijedno nije pozvalo na razgovor ni ministra, ni tetku. Onog dana kada se budu usvojili amandmani na Ustav Republike Srbije, koje je Ministarstvo pravde predstavilo u svom radnom tekstu pre petnaestak dana, a koji se tiču izmena u funkcionisanju pravosuđa, Aleksandar Vulin će, u stilu svog velikog uzora Če Gevare, opušteno moći da zapali tompus. Ručno motan.

foto: alumni klub pravosudne akademije

Naime, nekoliko nevladinih organizacija i udruženja, među kojima su najrelevantnija ona stručna – Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca Srbije, ocenili su da su predložene izmene Ustava korak unazad što se tiče nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa. Ispada da će razni Vulini biti ne samo zaštićeni kao beli medvedi, nego i neuznemirljivi poput njihovih mrkih i crnih rođaka koji zimu provode u hibernaciji.

„ZLATNI“ GLAS JE NAŠ: Izmena Ustava je predviđena Nacionalnom strategijom i Akcionim planom (oba dokumenta je usvojila Narodna skupština) za pregovaračko poglavlje 23 u pristupu Evropskoj uniji, koje se tiče vladavine prava. Predložena 24 amandmana kojim bi se promenili članovi Ustava koji se tiču pravosuđa predviđaju da Visoki savet sudstva (VSS) umesto 11 ima deset članova. Umesto dosadašnjeg sastava VSS, koji su činili predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe i predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine, šest sudija i dva istaknuta i ugledna pravnika sa najmanje 15 godina radnog iskustva koje bira skupština, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta, radni tekst predviđa da ovo telo treba da ima pet sudija koje oni biraju sami između sebe i pet „istaknutih“ pravnika koje bi izabrala skupština. Predsednik VSS bi morao da bude, valjda, najistaknutiji od istaknutih pravnika i u slučaju nerešenog ishoda glasanja, njegov glas bi bio presudan.

„Praktično imate mogućnost da skupštinska većina izabere nekih pet istaknutih pravnika i da ‘zlatni’ glas pripada njima, a ne sudijama“, kaže za „Vreme“ profesorka međunarodnog prava u penziji Vesna Petrović i nastavlja: „Suštinski, sudije su tu u manjini iako ih ima jednak broj, ali u smislu odlučivanja oni nisu jednaki sa drugih pet članova VSS. Za tih drugih pet ne postoji nikakva garancija da su neki nezavisni i nepristrasni ljudi. Termin ‘istaknuti pravnik’ nije jasno preciziran. Recimo, ja sam istaknuti pravnik, završila sam fakultet, doktorirala pravo, ali ne znači da sam ja osoba koja treba da sedi u Visokom savetu sudstva.“

TUŽIOCI U MINUSU: Međutim, u odnosu na ono što se sprema tužiocima, ispada da su sudije još dobro prošle. Naime, sadašnji sastav Državnog veća tužilaca (DTV) sličan je VSS: Republički javni tužilac, ministar pravde, predsednik nadležnog odbora, šest tužilaca, advokat i profesor. Iako radna verzija predviđa dve promene imena, DTV u Visoki savet tužilaca (VST) i Republički javni tužilac u Vrhovni javni tužilac kojeg direktno bira skupština, broj članova VST trebalo bi da ostane isti – 11. Svoje mesto u ovom telu izgubio bi predsednik nadležnog odbora, ostali bi ministar pravde i Vrhovni javni tužilac, tužilaca bi bilo manje (četiri), a Skupština bi izabrala još pet istaknutih pravnika.

Nenad Stefanović, zamenik javnog tužioca i član Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije, u razgovoru za „Vreme“ kaže da je Srbija ušla u proces ustavnih promena „zbog zahteva Poglavlja 23 da se smanji uticaj politike na izbor sudija i tužilaca ili da se potpuno eliminiše“. „Do sada su se šefovi tužilaštava birali tako što kandidate vlada predloži skupštini, a ona ih izabere. Formalno je to izmenjeno – direktan izbor tužilaca je sa narodnih poslanika prebačen na Visoki savet tužilaca. Međutim, sad je taj izbor indirektan jer skupština bira sedam članova VST“, kaže Stefanović i dodaje: „Mi smo rekli da je problem da Vrhovni tužilac odgovara skupštini i da je to princip monokratskog uređenja gde je celo tužilaštvo oličeno u jednoj ličnosti, to jest Vrhovnom tužiocu.“

Stefanović tvrdi da je, što se tužilaca tiče, bolje da ostane ovakav sistem kakav je sada: „Postavlja se pitanje zašto bismo uopšte imali takav savet. Transparentniji bi bio izbor u Narodnoj skupštini gde bi, možda, pojedini poslanici mogli da ospore nekog kandidata, pa da se vodi rasprava. Ovako, izbor više nije pod svetlom javnosti. Mogli biste da dobijete neke podatke na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali to nije tako vidljivo kao u parlamentu. Postavlja se pitanje šta će nam Visoki savet tužilaca koji samo u svom nazivu nagoveštava da su njegovi članovi tužioci, a oni su u manjini. Naš predlog je bio da većinu članova Saveta čine tužioci, njih sedam, a da četvoro budu ugledni pravnici. S tim da bi jedan od njih trebalo da bude predstavnik civilnog društva, a jedan advokature. Ništa od toga nije prihvaćeno. Ovaj sadašnji sastav Državnog veća tužilaca je mnogo bolji.“

Vesna Petrović deli ovo mišljenje: „Zahvaljujući sadašnjem izbornom postupku koji je sproveden u tužilaštvima, tužioci su uspeli da izaberu svoje članove u DTV koji su relativno samostalni u radu. Međutim, ovako su tužilaštvo još više upropastili i tužioci kažu da je bolje da se vrati kako je nekad bilo. Promenjeno je ime iz Državnog veća tužilaca u Visoki savet tužilaca i mi slutimo da će zahvaljujući promeni imena ponovo birati sve članove tog tela.“

Iako ministar pravde nije više član VSS, ima pravo da pokreće disciplinske i postupke razrešenja sudija i predsednika sudova. U VST, u čijem je sastavu predviđeno da ostane, ima ista ta ovlašćenja koja su data i Vrhovnom javnom tužiocu, „ali ne mogu da učestvuju u disciplinskom postupku, niti u postupku razrešenja ako su ga pokrenuli“, kako piše u radnom tekstu. „Slušala sam na televiziji Backovića (Čedomir, pomoćnik ministra pravde) koji je tvrdio da ima toliko pritužbi na rad sudija, zašto ne bi ministar pokrenuo disciplinski postupak“, kaže Vesna Petrović. „Pa, svaki građanin ima pravo da se obrati Visokom savetu sudstva i da kaže da je neki sudija učinio nešto što podleže pokretanju disciplinskog postupka. Može to i ministar da uradi, da predloži, ali o samom pokretanju postupka protiv nekog sudije ne odlučuje on, već to mora da radi VSS. Sve liči da se želi da se pravosuđe stavi pod jaram.“

NEMOGUĆA ANALIZA: Od 24 amandmana koje je Ministarstvo pravde predložilo u svom radnom tekstu da bi zamenilo isto toliko članova Ustava Republike Srbije, građani (među kojima sigurno ima i istaknutih pravnika) će se potpuno pogubiti već kod trećeg ako pokušaju da uporede sadašnje članove sa budućim. Radi se o članovima od 142 do 163 kojima se regulišu sudovi i tužilaštva.

Naime, u tekstu su toliko izmešane postojeće i nove odredbe, nekih rečenica nema u pojedinim članovima, ali se naprasno pojavljuju u drugim, tako da je uporedna analiza članova skoro nemoguća. Iz tog razloga se veoma lako uočavaju odredbe koje predstavljaju novinu u našoj ustavnoj praksi, a to je način izbora članova VSS i VST koje bira Narodna skupština. Prema novom rešenju, „istaknuti pravnici“ se u oba tela biraju većinom od tri petine (150) narodnih poslanika, „a ako tako ne budu svi izabrani, preostali se u narednih deset dana biraju glasovima pet devetina svih narodnih poslanika, inače se izborni postupak posle 15 dana ponavlja za onaj broj članova koji nisu izabrani“. Dakle, ako baš zagusti, istaknuti pravnik se može provući i sa glasovima 139 poslanika.

„Ovde ima puno prenormiranih stvari“, objašnjava Vesna Petrović. „Veliki je broj odredaba koje bi trebalo da se reše zakonom, a ne Ustavom. Kada vidite kako izgleda skupštinski sastav, vama je jasno da su oni tačno namestili da imaju tih pet devetina koliko im treba. Takve stvari se Ustavom ne rešavaju, već ustavnim zakonom“. S njom se slaže Nenad Stefanović: „Ovde je sve zamaskirano. Ovakav predlog Ustava je totalni zaokret u odnosu na Nacionalnu strategiju i Akcioni plan kada je u pitanju Poglavlje 23. Prvi problem je što mnoge odredbe ne pripadaju ustavnoj materiji, već su postavljena neka pitanja koja se regulišu zakonom. Recimo, mi smo rekli da Pravosudna akademija ne treba da bude regulisana Ustavom, već zakonom.“

DOGODINE U USTAVU: Prošle godine je održano nekoliko okruglih stolova čija je tema trebalo da bude ustavna reforma u oblasti pravosuđa. Tokom tih susreta, Alumni klub Pravosudne akademije zdušno se zalagao da ova ustanova nađe svoje mesto u Ustavu. Čak su naručili hemijske olovke sa odštampanim tekstom: „Dogodine u Ustavu!“. Sudeći prema amandmanima 4 i 18, gde piše da se ubuduće na najniže sudijske i tužiteljske funkcije može birati „samo lice koje je okončalo posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom“, čini se da im je uspelo.

„U prevodu, to bi trebalo da bude Pravosudna akademija, mada zakonodavac uvek može da napravi neku drugu ustanovu, ali mi verujemo da je to upravo Pravosudna akademija“, kaže za „Vreme“ Siniša Trifunović, predsednik Alumni kluba Pravosudne akademije i zaključuje: „Dakle, može se reći da smo uspeli“. S njim se slaže Nenad Stefanović: „U radnom tekstu nigde ne piše Pravosudna akademija. Ali, koja je jedina institucija kod nas za obuku sudija i tužilaca? Samo Pravosudna akademija. I to je uvođenje akademije na mala vrata.“

„Ovim ustavnim amandmanima su najugroženiji tužioci i sudijski i tužilački pomoćnici“, dodaje Vesna Petrović: „Mi trenutno imamo u sudovima u Srbiji oko 1500 stručnih saradnika koji rade u sudu već godinama, koji pišu presude umesto sudija, koji znaju mnogo više od svakog ko je završio ‘posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom’“. Stefanović misli da treba birati najbolje kandidate bez obzira da li su završili Pravosudnu akademiju ili su sudijski i tužilački pomoćnici, kao i da je problem što je Akademija pod direktnom ingerencijom Ministarstva pravde. „Međutim, ne treba zatvarati vrata“, kaže Stefanović: „Treba da ima više ulaza i to postoji u većini evropskih država. Zamislite sad da imate pomoćnika koji je više od deset godina radio sa sudijom ili tužiocem i sada mu neko kaže da mora da ide na Pravosudnu akademiju na početnu obuku u trajanju od dve godine.“

Vesna Petrović smatra da niko ne treba da brani onima koji završe obuku da konkurišu, ali da se ovako isključuju ljudi koji dugo rade u sudovima i tužilaštvima, imaju po 40 godina života i mnoge se sudije i tužioci oslanjaju na njih. „Pravosudna akademija mora i treba da postoji“, kategorična je Vesna Petrović. „Ali, ona ne može da bude jedini uslov za izbor sudija ili tužilaca. Sve što su predstavnici Alumni kluba rekli na prošlogodišnjim diskusijama, to piše u ovom radnom tekstu“.

Siniša Trifunović kaže da ne treba da čudi što su neke odredbe ušle u radni tekst, jer je Alumni klub uradio ozbiljnu analizu i da su njihovi predlozi bazirani na evropskim standardima. Međutim, nisu potpuno zadovoljni statusom Pravosudne akademije u tom radnom tekstu: „Mi ne znamo šta znači ta posebna obuka, pod tim terminom može svašta da se podvede. Mi se plašimo da je to moguće zloupotrebiti tako što će se Evropi reći: ‘Evo, mi smo uveli standard koji zahteva EU’, a to je da pre stupanja na funkciju postoji obuka u Pravosudnoj akademiji, a da, u stvari, imamo proces takozvane sertifikacije. Da se šakom i kapom podele sertifikati Pravosudne akademije i da mi sutra posle izmene Ustava imamo hiljade ljudi sa sertifikatom, mi tu ništa onda nismo uradili“.

Ni zbog nekih drugih rešenja ili njihovog odsustva nisu preterano srećni: „Mi se zalažemo da rad pravosudnih saveta, sudijskih i tužilačkih, bude podložan kontroli“, kaže Trifunović i dodaje: „To su tela koja imaju jednu vrstu vlasti, u skladu s tim imaju odgovornost i kontrolu. Oni danas nemaju tu odgovornost i kontrolu i mi smo nezadovoljni načinom kako oni obavljaju svoje funkcije. Plašimo se da ćemo, ako se u budućnosti ne budu stvorili efikasni mehanizmi njihove kontrole, imati iste posledice koje imamo danas. Te posledice su da imamo 80 procenata i tužilaca i sudija koji kažu da se izbori na funkcije i napredovanje u karijeri zasnivaju na ličnim vezama, nepotizmu, različitim vrstama uticaja. Zbog toga mislimo da je ključno da građani shvate da su ova tela, zapravo, nosioci jedne vrste vlasti i da ih tako treba posmatrati.“

PODELA VLASTI: Upravo su percepcija sudske vlasti i loša komunikacija na okruglim stolovima koje je vodio pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović bili razlozi da nekoliko stručnih i strukovnih udruženja napusti okrugle stolove prošle jeseni.

„Jedan od problema je bio što su predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti često u dijalozima sa pripadnicima pravosudnih profesija govorili: ‘Vi hoćete da osvojite vlast’“, kaže Vesna Petrović: „Oni ne razumeju da postoji podela vlasti – sudska, izvršna i zakonodavna i da je sudska takođe vlast. Naravno da hoće i treba da uzmu vlast. Krajnje je vreme, po mom dubokom uverenju kao građanke ove zemlje, da sudije preuzmu odgovornost, jer su oni do sada uvek mogli da se vade. Ja, isto tako, imam zamerke na rad sudova, na sporost, na nedovoljno dobro osmišljenu mrežu sudova tako da sudije u Beogradu imaju mnogo više predmeta nego u nekom drugom mestu. Sve se da popravljati, ali kad im jednom oduzmeš nezavisnost, onda oni mogu da se vade i kažu: ‘Nismo mi krivi, na nas izvršna vlast vrši pritisak’.“

Udruženje tužilaca Srbije je bila jedna od organizacija koja je napustila raspravu. „Prebačena je loptica da je problem u nama, u našoj stručnosti i osposobljenosti, da nije problem u politici“, smatra Nenad Stefanović. „Bukvalno, neka sublimirana poruka je bila da nam treba novi reizbor. Mi ne očekujemo novi reizbor u onom obliku kao što je bio 2009. Pretpostavljamo da, povećanjem broja članova Visokog saveta tužilaca koji nisu tužioci i davanjem ovlašćenja ministru pravde da pokreće disciplinske postupke, u narednom periodu od neke dve godine možemo da očekujemo čišćenje sistema. E sad, u svakoj profesiji, pa i našoj, postoje dobri i loši pravnici, ali se bojimo da to može da bude, kao 2009, faktički političko čišćenje“.

Pošto je Ministarstvo pravde konačno, 22. januara, objavilo radni tekst, Udruženje tužilaca Srbije, Društvo sudija Srbije, Cepris, Jukom i Beogradski centar za ljudska prava odlučili su da se uključe u javnu raspravu koja će se u narednih mesec dana održati u Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu i Beogradu. Da li će do nekog dogovora doći, šta će na sve reći ekspert Saveta Evrope, nekadašnji predsednik Međunarodnog udruženja tužilaca Džejms Hamilton, kojeg je Ministarstvo pravde angažovalo da daje komentare na radni tekst, i kakve će sve preporuke dati Venecijanska komisija, možda će se saznati posle 5. marta kad se završi poslednji planirani okrugli sto.

Vesna Petrović je skeptična: „Iz dosadašnjih komunikacija sa izvršnom vlašću, moj je utisak da su oni odlučili da se usvoje ovakve izmene Ustava i da ih uopšte ne interesuje šta ćemo reći mi iz struke i da ih, takođe, ne interesuje šta će Venecijanska komisija reći. Oni su to tako odlučili.“ Nenad Stefanović, ipak, ostavlja malo nade: „Nama nije jasan motiv ovog teksta. Ja sam već izjavio da je moguće da je njihov pravi motiv da im Venecijanska komisija ne da zeleno svetlo i da to bude opravdanje da se ne zatvori Poglavlje 23 i ne menja Ustav. Nama je potpuno neverovatno da će Džejms Hamilton aminovati ovakav tekst. Čuli smo predsednika Republike koji je u nekoliko navrata rekao da Evropsku uniju ništa ne zanima – ni ekonomski napredak, ni vladavina prava, ni borba protiv korupcije, njih samo zanima priznanje Kosova.“

Šta će građani na sve to reći, prilično je neizvesno. Možda neće ni biti u prilici, jer postoji mogućnost da se izmene Ustava obave i bez referenduma. Zašto bi se medvedi uznemiravali?