Jadna nam je država

Članovi Srpske akademije nauka i umetnosti ponovo nisu mogli da izaberu predsednika, tačnije da se odluče između akademika Nikole Hajdina i Ljubise Rakića. Tako je i dalje na čelu ove institucije v.d. predsednika akademik Dejan Medaković.

Akademik Medaković imao je pravo da se ponovo kandiduje za mesto predsednika, ali on to nije učinio. Međutim, u razgovoru za „Vreme“, Dejan Medaković kaže da će se, po svemu sudeći, na novim izborima i njegovo ime naći na listi kandidata. Odluku je doneo na nagovor prijatelja. Po njegovim rečima, reč je o dobronamernim ljudima najrazličitijih profila i to ne samo iz Beograda već i iz Novog Sada.

„Znam da će ova moja odluka izazvati komentare nekih ljudi u Akademiji i nekih faktora van nje. Ima onih koji moju principijelnost ne podnose, tako da ja nemam iluzija da će mi biti lako“, kaže Medaković.

Kada je prvi put kandidovan za predsednika SANU, protivkandidat akademiku Medakoviću bio je akademik Mića Popović, slikar. Posle nekoliko glasanja nijedan od njih nije dobio potreban broj glasova. U to vreme pričalo se da možda nije loše da jedan umetnik dođe na čelo ove najveće nacionalne institucije. Međutim, to se nije dogodilo. Mića Popović se povukao, Dejan Medaković opet nije dobio potreban broj glasova, a na čelo SANU došao je akademik Aleksandar Despić. Akademik Dejan Medaković će tek nakon četiri godine biti izabran.

DEJAN MEDAKOVIĆ: Mića i ja nismo mogli da dobijemo potreban broj glasova, uvek je bilo „pata karta“. Jednog dana Mića mi je rekao: „Šta nama dvoma, starim prijateljima sve to treba.“ A ja sam mu odgovorio: „Mićo, ti pogrešno pitaš. Šta to tebi treba? Meni treba. Ja sam doktorirao u Akademiji, bio sam asistent Instituta u Akademiji, bio sam sekretar odeljenja istorijskih nauka četiri godine. Bio sam šest godina generalni sekretar. Meni to treba. To je normalan kraj čoveka koji je stasao u Akademiji. Šta si ti uradio za Akademiju? Šta to tebi treba? Dobio si gore besplatan atelje u kome si slikao i te slike prodavao za devize. Šta si ti Akademiji privredio? Ja sam radio za Akademiju, prema tome, meni treba.“

„VREME„: Postoji li uopšte mogućnost da predsednik bude umetnik?

Ja ću vam odgovoriti čisto statistički. Mi imamo osam odeljenja, od toga je sedam naučnih a jedno je umetničko. Sedam prema jedan.

Mislite li da je SANU opravdala svoje zvanje u prethodnih deset i više godina?

U uslovima u kojima je radila, a nije mogla da se izdvoji od opšteg sklopa

državnih problema i onoga što nas je snašlo kao narod, ona je uradila koliko je mogla. Naravno, uvek je moguće i bolje. Ali, gledano u globalu, mislim da je učinila svoj maksimum.

U javnosti se čuju prigovori da se o mnogim pitanjima Akademija nije oglasila?

Moramo biti svesni da je u pitanju institucija čiji članovi imaju više mogućnosti da iskažu svoj sopstveni stav, misljenje. Mi nismo neko pevačko drustvo koje mora unisono da peva i jedinstveno misli. Postoji, naravno, jedna količina jedinstva. Ali, mi moramo da branimo demokratsko pravo svakog člana Akademije da ima svoje misljenje i poglede. Što se načelnog stava tiče, ja sam se trudio da se u Akademiju ne unese dnevna politika. Iz jednog jednostavnog razloga, da ne dođe do političke polarizacije. Mi treba da se bavimo naukom i jezikom nauke, a ne da se pokorimo zakonima dnevno-političkog tržista.

Da li je onda javnost od vas previše očekivala tokom ovih prethodnih deset i više godina?

Vidite, mi se nalazimo u situaciji jednog preustrojavanja i društva i države. Stvara se neka nova država koja još nije do kraja jasna, pre svega to kako će da funkcionise. Prema tome, u takvom jednom provizorijumu, kako bih ja to nazvao, jer vrlo često imate osećaj da živite u provizorijumu u kome se stvari od danas do sutra menjaju. Imate nejasno pitanje Ustava, pitanje najelementarnijih funkcija države. Dele se neke poslaničke kvote poslanicima koji se biraju nekim posrednim putevima. Ko je odrezao tu kvotu da ta stranka, nije bitno koja, ima dva, ova druga pet i tako redom. To su napamet izgovorene stvari na osnovu nepostojećih izbornih rezultata. Još niko nije verifikovao svoju stranku da tačno zna koliko ona vredi. Dakle, još uvek je to na bazi pobede DOS-a. To je još zajednička tekovina koja se deli po principu „ja tebi ti meni“. To je vrlo jadno… U takvim vremenima ja razumem našu javnost koja traži neku tačku, neki svetionik, koji će razjasniti stvari. I naravno da dolazi do preteranog očekivanja da neko, u ovom slučaju Akademija, bude ta koja će razrešiti zagonetke jedne države komplikovane do krajnosti a koju porađaju strane sile. Jer, to moramo konstatovati. Da nije bilo gospodina Solane, nosioca određenih grupacija Evropske zajednice, verovatno se ne bismo sporazumeli ni danas. Imali smo u novinama drastične vesti: Gospodin Solana nosi šampanjac, gospodin Solana odleteo da ubedi Crnogorce, te Solana ovo, te Solana ono… To stvara jednu tenziju i jedno ubeđenje da nije tog čoveka „spasioca“ mi bismo verovatno još tražili naš zajednički put. Što god mi mislili, naučno dokazali, ne može imati onaj odjek i onaj efekat koji bi svet očekivao. Ja mogu da vam dokažem da smo u SANU na mnoge velike srpske teme maksimalno odgovorili, i to naučnim rezultatima. Mi imamo pet ili šest knjiga sa međunarodnog skupa o temi „Srpsko-albanski odnosi“. Ko je koristio te knjige? Ko je znanja, koja je nauka na tu temu pružila, koristio u političkim razgovorima sa određenom stranom? Ja verujem – niko. Postoji jedan raskorak između politike i naučne misli. Ako se u jednoj zemlji taj raskorak povećava svakodnevno, to znači da dolazi do kratkog spoja. Ta zemlja ne funkcioniše dobro. Zašto smo se mi divili kratkoj demokratskoj eri, koja je trajala od dolaska Petra Prvog Karađorđevića do Prvog svetskog rata? Cela tajna bila je u tome što je posle jedne vlade kakva je bila vlada Obrenovića, u kojoj je bilo mnogo političkih skokova, zatim ličnih problema, menjanja ustava… dosla jedna stabilizacija. Ona se pokazala jedino u tome što je došlo do nekog približavanja političke i naučne misli. Ako je Stanoje Stanojević kao veliki istoričar nešto rekao, ili Jovan Radonjić, ili Skerlić, ili Ljuba Stojanović to je imalo odjeka i u političkom životu. Politika je prihvatila rezultate nauke i ponašala se kao da želi da uči od nauke. Evo, nedavno je održan međunarodni naučni skup o zloupotrebama i mitovima vezanim za pojam Velika Srbija, što je već postalo formula za optuživanje srpskog naroda, stalna hipoteka, a sve je izmišljeno. Mi smo na jedan miran, naučni način pokazali genezu svih falsifikata.

Ima tome osam godina kada ste tražili da se organizuje naučni skup u Akademiji, jedna vrsta javne rasprave povodom Memoranduma. Ovih dana Hag je ponovo u priču o Srbima vratio i priču o tom dokumentu…

Nije došlo do skupa, ali došlo je do nečega jednako važnog. Prvo, mi smo integralni tekst Memoranduma objavili na tri svetska jezika, engleskom, francuskom i nemačkom. Zatim smo objavili jednu knjigu izuzetno značajnih komentara koje su dali akademici Kosta Mihailović i Vasilije Krestić. To je takođe prevedeno. Dakle, mi smo naučno odgovorili na optužbe. Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. U prvom pasusu to stoji: „Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni međunarodni sukobi izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne samo politički i privredni sistem već i celokupan javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuće nepoverenje među ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni egoizam. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodećih ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praćeni su apatijom i ogorčenjem naroda, otuđenjem čoveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući i tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi, niko nema pravo da zatvara oči. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naučnog i kulturnog stvaralaštva u ovom narodu.“ Samo se upotrebljava kako kome treba.

Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. To znači komunisti, Stambolić, cela hrvatska štampa, Slovenci. Svi su skočili kao ugroženi, uključujući i vladu Srbije. Nama je vlada Ivana Stambolića oduzela pravo na proslavu stogodišnjice SANU. U Hagu se sada opet poteže Memorandum. Naravno, sada im treba druga varijanta. To je vrtlog dnevne politike. Moram ovo reći, postoji veliki problem a to su nevladine organizacije koje isporučuju ili prosto odrađuju neki svoj honorar. Ja ne znam ko to plaća, tek, uglavnom stalno isporučuju optužbe za nacionalizam, jednostavno ljudi odrađuju svoj lebac. U takvoj klimi koja je nezdrava, koja miriše na trulež teško je sačuvati obraz i dostojanstvo. Ako je ista ova Akademija u mom četvorogodišnjem mandatu uspela, ako sam išta uspeo, sada laskam sebi, to je da sam branio dostojanstvo kuće. Koliko sam ga odbranio, to prepuštam drugima da procenjuju. Ja sada mogu mirne duše da se osvrnem na taj period mog predsednikovanja, koji je inače bio najteži period mog života. Imam i dokumentaciju koju čine moji tekstovi, molbe, protesti, za koje čak i pola Akademije ne zna a koje sam upućivao na razne adrese i koje ću objaviti.

Država je SANU skinula sa budžeta i prebacila Ministarstvu za nauku…

Da, niko nas nije obavestio o tome. To je isto jedna metoda kojom se normalna zemlja ne može služiti. Morate biti obavešteni da postoji predlog da budete skinuti sa državnog budžeta i da idete na budžet jednog ministarstva. Mi smo do sada od države dobijali global koji smo sami delili preko našeg fonda. Tako su finansirani naučni projekti na osnovu odluke fonda. Znači, bilo je u kompentenciji Akademije šta će se raditi. Sada zavisimo od Ministarstva nauke. Odnosno, svi naši projekti sada će se finansirati verifikacijom u Ministarstvu nauke. Što znači jednu novu vrstu problema i dokazivanja. I kome se dokazivati?! Ko može meritornije da oceni nego jedan Akademijin fond, u kome sede akademici, o sopstvenim projektima. Da li će to bolje da urade neki činovnici koji danas jesu, sutra nisu?

To je trenutni materijalni položaj, odnosno materijalna zavisnost vaše institucije. Mnogo velikih intelektualaca, pisaca i njima sličnih tokom ovih prethodnih godina bilo je na ivici egzistencije. Šta je sa akademicima?

Kada me tako provocirate, onda ću reći ono što zna mali broj ljudi. Mi imamo šest akademika koji imaju 12.000 dinara penziju. Posle trideset i više godina rada na Univerzitetu, institutima. Ja neću reći imena, radi njihovog dostojanstva, ali, da li je u redu da ljudi koji su stekli status akademika, dakle najviše što se može u nauci, budu na ivici egzistencije. Govori se o privilegijama akademika. To je smešno. To što se daje kao nagrada to je beda, odnosno daje vam se samo za ono što ste uradili. Mi imamo problem da jedan broj ljudi uradi projekte uz pomoć Akademije, ali kada sklope knjigu, shvate da je honorar koji im sleduje simboličan i onda odlaze u izdavačka preduzeća jer im ona daju honorar koji Akademija ne može da im priušti. Što znači, živeli smo i živimo kao i ostali stanovnici države. Ja sam ove godine imao veliku produkciju, a zamislite, i s tim sam ispod poreskog limita. A ja spadam u izuzetke po produktivnosti.

Vaše ponovno kandidovanje za predsednika SANU u neku ruku znači da svoj prethodni četvorogodišnji rad i predsednikovanje stavljate u isto vreme na proveru svojim kolegama. Šta ukoliko vas ne izaberu?

Trudio sam se da budem pravedan. Kao što sam rekao, desetine ljudi me je posavetovalo da se odlučim na tako nešto. To znači da cene moj rad i doslednost. Ali, ukoliko ne budem izabran, neću biti nesrećan, neću to doživeti kao poraz.