Jačanje države i radničke klase

„To je orgijanje populizma.“ Ovako je odgovorio zvaničnik jedne međunarodne finansijske organizacije koji je zahtevao anonimnost, na molbu novinara da prokomentariše „taze“ usvojen Zakon o radu u Skupštini Srbije.

„Država će ove godine da investira iz budžetskih rezervi dva miliona evra za izgradnju dve nove četvorosedne žičare na Kopaoniku i izmeštanje i obnovu jedne postojeće dvosedne žičare“, rekao je Mlađan Dinkić, ministar finansija. Dinkić je istakao „da će tim ulaganjem Vlada postati većinski vlasnik žičara i da Vlada namerava da postane većinski vlasnik celokupne turističke infrastrukture na Kopaoniku“.

Obe ove izjave date su u martu, reklo bi se na početku poslovne godine, i obe, zapravo, uokviruju ambijent koji je propisala izvršna vlast (Vlada) i u kojem će se poslovati ove godine u Srbiji.

Dakle, s jedne strane je Zakon o radu, koji je davanjem previše prava radnicima vratio uslove poslovanja u vreme socijalizma i samoupravljanja. Savet stranih investitora, koji se od početka protivi promeni prethodnog zakona o radu, tvrdi da se novim zakonom ponovo znatno ograničavaju prava poslodavaca a povećavaju prava zaposlenih, da se otežavaju otpuštanja viškova radnika i uvode obavezni kolektivni ugovori između vlasnika i sindikata za svako preduzeće. U takvim uslovima je malo ko od investitora spreman da bude preduzetnik u Srbiji.

S druge strane, izjava ministra finansija Dinkića da će Vlada postati većinski vlasnik turističkog kompleksa na Kopaoniku, samo je potvrda crnih slutnji o povratku etatističkog modela upravljanja ekonomijom. Naime, najavljene izmene privatizacionog i Zakona o Akcijskom fondu nedvosmisleno ukazuju da se u poslovni ambijent Srbije vraća država kao arbitar od ključne važnosti.

Vlada Srbije je 10. marta izmenila Uredbu o postupku i uslovima pretvaranja obaveza preduzeća u ulog države. Ta uredba znači da bi država, konverzijom dugova za neplaćene poreze i doprinose u ulog, uskoro mogla da bitno poveća svoj vlasnički udeo u 640 preduzeća. Ta preduzeća, inače, privatizovana su po prethodnom zakonu iz Miloševićevog vremena besplatnom podelom 60 odsto društvenog kapitala. Istovremeno, istom transakcijom država bi mogla postati većinski vlasnik nekih preduzeća iz te grupe u kojima već ima između 30 i 40 odsto kapitala. Najnovije vlasničke želje države samo su dale za pravo kritičarima koji tvrde da Vlada, menjajući zakonske uslove u oblasti privatizacije, želi veći uticaj državne administracije u privredi i time dodatno plaši potencijalne kupce i investitore koji s velikom dozom zebnje očekuju izmene paketa privatizacionih zakona.

Zebnja je opravdana a sumnja u promenu „pravila igre“ realna, jer ukoliko vladini predlozi budu usvojeni, država će dobiti upravljačka prava nad akcijama u više od 1000 preduzeća. U njima nijedna strateška odluka neće moći da se donese bez prethodno pribavljene saglasnosti državnog Akcijskog fonda. Pri tome su te firme u većinskom privatnom vlasništvu i privatizovane su po starom zakonu iz 1997. godine, besplatnom podelom akcija zaposlenima i penzionerima. Ukoliko te izmene budu prošle kroz parlament, sve odluke u firmama donete bez saglasnosti Akcijskog fonda biće ništavne. To praktično znači da bez saglasnosti ministra privrede nijedno akcionarsko društvo u kom država ima (nebitno je koliki) deo akcija ne bi moglo samostalno da odlučuje o smanjenju i povećanju kapitala, reorganizaciji, prodaji dela imovine, zalaganju ili stavljanju imovine pod hipoteku, dugoročnom zakupu, poravnanju sa poveriocima, pa čak ni o uzimanju kredita.

Predviđenim izmenama vlast bi mogla i da se zaglibi u novim korupcionaškim aferama. Na to ukazuje Savet za borbu protiv korupcije, koji upozorava da predložene promene Zakona o privatizaciji i Akcijskom fondu predstavljaju legalizaciju korupcije u privatizaciji. „Nova rešenja povećavaju diskreciona ovlašćenja direktora Agencije za privatizaciju, posebno pri donošenju odluka o načinu privatizacije društvenog preduzeća i postupanja u procesu restrukturiranja, zatim omogućavaju potpunu netransparentnost procesa, omogućavajući državi da se preko Akcijskog fonda ponaša selektivno prema različitim preduzećima“, kaže se u saopštenju Saveta za borbu protiv korupcije, koji je pozvao poslanike svih političkih partija da svoje deklarativno zalaganje za borbu protiv korupcije manifestuju ne glasajući za predložene izmene.

Vlada kao da nije čula ni dobronamerne sugestije Misije Međunarodnog monetarnog fonda, čiji je šef Pirita Sorsa veoma glasno rekla da „srpska vlada hrani mnogo usta“. Ni međunarodnim finansijskim istitucijama, dakle, ne prija sve izraženija ambicija srpske vlasti da se sve više meša i arbitrira u ekonomskom abijentu.

To je bio razlog i da guverner Centralne banke (i vrhovna monetarna vlast) Radovan Jelašić zavapi kako srpska vlada sprovodi reforme samo na rečima. „Najavljivanje populističkih ideja, izvađenih iz naftalina, kao što je podela besplatnih akcija zaposlenim u javnim preduzećima, vraća strukturne reforme više od deset godina unazad. Ne može, ne treba i neodrživo je da se monetarnom i deviznom politikom krpe privreda i životni standard, a da se nadalje skrštenih ruku posmatra neefikasnost, monopolski položaj a, ruku na srce, i znatan politički uticaj kod velikog broja javnih preduzeća“, rekao je guverner Jelašić i upozorio da je vreme da se svi podsete prepetooktobarskih programa i proklamacija i da se priupitaju da li se danas rade prave stvari ili se kupuje vreme.

Umesto bilo kakvih zaključaka, valja još jednom citirati guvernera Jelašića: „Moja konstatacija povodom nužnosti strukturnih reformi, izrečena prošle godine ‘doterali smo cara do duvara’ bila je iznenađenje, da bi posle bila potvrđena, ali samo rečima, a ne i konkretnim potezima Vlade. Smatram da je sopstveni primer najbolji i da niko ne može da deli drugima savete i lekcije o reformama, ako ih i sam ne sprovodi u sopstvenoj kući. Sledeći veliki izazov je smanjenje javne potrošnje koja je ne samo izuzetno visoka već i dalje raste. Da se kvalitet i brzina reformi mere rečima, pre svega onim izrečenim poslednjih meseci i nedelja, već odavno je trebalo da uđemo u Evropsku uniju. Rad na Studiji izvodljivosti ne zamenjuje rad na strukturnim reformama. Strukturne reforme, kao ni Studija izvodljivosti, ne prepoznaju ni stranačke interese, ni predizborno ni postizborno vreme, ni ‘specifične’ potrebe srpske tranzicije, već šta je konkretno urađeno.“

Za razliku od političke opozicije, guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić ne pristaje na kohabitaciju sa demagozima iz Vlade koji umesto reformi nude jeftin marketing. Otuda nije ni čudno da je Jelašićevu smenu u parlamentu tražila opoziciona Srpska radikalna stranka, čiji populizam jedino može da se takmiči sa Vladinim. Da li je onda samo pitanje vremena kad će se radikalima pridružiti i neka od stranaka iz Vlade?