Na osnovu nedavne posete Donalda Trampa Mlađeg, koja se nadovezuje i na letošnju posetu Džareda Kušnera, Trampovog zeta i bliskog savetnika, deluje da Beograd ulaže dosta energije u pronalaženje prečica za dolazak do Trampove naklonosti, u nadi da bi to ubrzalo uspon u bilateralnim odnosima. Ipak, načelni pravac kretanja biće sličan ko god da pobedi, te se ne treba olako nadati ubrzanju napretka u odnosima u slučaju Trampove pobede, koja donosi sa sobom i neke prednosti i neke izazove. Zbog toga ni ne čudi što se zvanični Beograd opredeljuje da deluje na dva koloseka, odnosno da paralelno radi i na približavanju demokratama
Aktuelna potpredsednica Kamala Haris i bivši predsednik Donald Tramp nalaze se u završnici izborne kampanje za predsednika SAD. Poslednja istraživanja javnog mnjenja u ključnim “kolebljivim” državama daju blagu prednost kandidatu republikanaca, koji je i favorit na kladionicama. Međutim, razlika je rekordno mala. Prema agregaciji različitih istraživanja javnog mnjenja portala Real Clear Politics, prednost Trampa manja je od jedan odsto u četiri američke “kolebljive države”, dok je u preostale tri države iz ove kategorije ona manja od dva odsto. Kada dodamo da je početkom ovog meseca sličnu minimalnu prednost posedovala Haris, jasno je da će ishod izbora biti neizvestan.
Tramp i Haris nude Amerikancima dva puta u budućnost. Tramp želi konzervativniju Ameriku, okrenutu sopstvenim interesima, sa nižim porezima, većim izdacima za bezbednost, a manjim za zaštitu životne sredine, uz snažnu borbu protiv ilegalnih imigracija. Haris zagovara liberalniju Ameriku, okrenutu globalnim temama i tradicionalnim saveznicima, sa više brige o klimatskim promenama, ženskim pravima (uključujući i pravo na abortus) i pravima manjinskih grupa, sa opreznijim pristupom temi imigracije. Ovo su samo neke od tema u kojima se ova dva puta razlikuju.
Politika SAD prema Zapadnom Balkanu nije tema u kampanji. Na osnovu opštih stavova koje imaju o spoljnoj politici, kao i stavova ljudi iz njihovog okruženja koji poznaju region, može se reći da u ovom domenu ne postoje dva različita puta, već da bi strateški pravac delovanja obe potencijalne administracije bio načelno gotovo isti. Kako bi ipak postojale određene razlike u američkom delovanju, možemo govoriti više o “dva putića” koja teže istom cilju – povećanju uticaja SAD u regionu u odnosu na ključne izazivače.
TRAJEKTORIJA AMERIČKOG DELOVANJA PREMA SRBIJI
Obe dominantne partije u SAD polaze od toga da se američka moć nalazi pred ozbiljnim globalnim izazovima. Republikanci fokus stavljaju na Kinu, koju i demokrate percipiraju kao dugoročno najvećeg izazivača, ali u evropskom kontekstu ipak kao prvu pretnju doživljavaju Rusiju. Zapadni Balkan je “unutrašnje dvorište” evroatlantske bezbednosno-političke arhitekture. To ga čini i delimično zaštićenim od prevelikog uticaja drugih spoljnih aktera i manje relevantnim na globalnom planu, ali i tačkom na koju treba motriti i dugoročno sprečavati rast uticaja američkih izazivača, pre svega Kine i Rusije. Stoga bi obe potencijalne administracije ovaj zadatak postavile kao cilj svog delovanja.
U vezi sa ovim prioritetom je i nastojanje da se kontrolišu strateški resursi u regionu, odnosno da se smanji prostor da nad njima kontrolu steknu konkurenti. Eksploatacija litijuma poverena zapadnim kompanijama biće važan prioritet, ko god da bude na čelu SAD. Takođe, smanjivanje energetske zavisnosti regiona od Rusije u domenu uvoza gasa nesumnjivo će biti među ciljevima. Rešavanje otvorenih pitanja, a pre svega postizanje rešenja za odnose Beograda i Prištine, biće u fokusu obe administracije, kako bi se otvorio prostor za zaokruživanje zapadnog bezbednosno-političkog “pokrivača”. Konačno, u ovu svrhu biće nesumnjivo podržavano i stvaranje zajedničkog tržišta na Zapadnom Balkanu.
Važno je naglasiti da bi obe administracije naglasak pragmatično stavljale prevashodno na strateško opredeljenje država regiona ka Zapadu, dok bi pitanja iz domena vladavine prava, ljudskih prava i manjkavosti demokratije bila ostavljana po strani, ukoliko se proceni da se čine politički važni koraci za zapadne interese.
ZELENO SVETLO “PLAVIH”
Ukoliko Amerika bude većinski “obojena” u demokratsko plavo i Kamala Haris postane prva predsednica SAD u istoriji, očekuje se kontinuitet sa aktuelnom Bajdenovom politikom prema Srbiji. Za razliku od turbulentnih devedesetih i politike uslovljavanja početkom 21. veka, deluje da je Vašington u Trampovoj i Bajdenovoj administraciji dao “zeleno svetlo” za mogućnost pragmatičnog približavanja Srbije i SAD.
Bajdenova administracija je zadovoljna što je Srbija prekinula vojne vežbe sa državama ODKB, svela važne bilateralne susrete sa predstavnicima Rusije na izuzetke, aktivnije radila na diversifikaciji uvoznih opcija za gas i, što često naglašavaju američki zvaničnici, pružila značajnu pomoć Ukrajini.
Amerikanci su zadovoljni i time što je Beograd implementirao neke od obaveza preuzetih Briselsko-ohridskim dogovorom. Saradnja u sektoru bezbednosti se produbljuje, pa je od skoro Vojska Srbije deo američkog kontingenta u sklopu međunarodne mirovne misije na Sinaju. Konačno, nedavno potpisanim sporazumom o strateškoj saradnji u energetici SAD dobijaju značajnu ulogu u Srbiji u ovom sektoru, u kom su dominirale Rusija i Kina.
Zauzvrat, aktuelna administracija dala je “zeleno svetlo” za napredak u bilateralnim odnosima – od ekonomskog signaliziranja američkim IT kompanijama kada su napuštale Rusiju da bi mogle svoj biznis da premeste u Srbiju, preko simboličkih gestova poput omogućavanja srpskim diplomatama boravka na razmeni u Stejt departmentu ili pobratimljenja Novog Sada i Klivlenda, pa do političke podrške, poput jasnih zahteva za formiranjem Zajednice srpskih opština i protivljenja otvaranju mosta na Ibru bez dogovora obe strane. Ustupak aktuelnoj vlasti u Beogradu bila je i odluka SAD da posredno priznaju legitimitet ishoda izbora prošlog decembra.
Politika Kamale Haris nastavila bi stazom koju je Bajden definisao, očekujući od Srbije, pored već nabrojanih strateških prioriteta, i dalju pomoć Ukrajini, nastavak puta ka EU i primenu Briselsko-ohridskog sporazuma. Ovakva politika bi odgovarala zvaničnom Beogradu, koji nastoji da se približi Americi. Ipak, pritisak na Prištinu bi i dalje bio mahom retorički, dok bi se i dalje, makar formalno, zahtevalo od Srbije da uvede sankcije Rusiji, pri čemu bi povremeno i neki srpski zvaničnici ili biznismeni mogli da se nađu na proširenoj listi individualnih sankcija zbog korupcije ili remetilačkog delovanja. Ovi ishodi ukazuju na to da “zeleno svetlo” koje Vašington šalje i dalje nije “zeleni talas” i da je na budućim raskrsnicama u odnosima zastoj i dalje moguć.
TRAMPOVA “PREČICA” ZA BOLJE ODNOSE?
Kada je reč o varijacijama koje bi Trampova administracija imala u delovanju prema Srbiji, prvi kratkoročni dobitak bio bi u vezi sa kosovskim pitanjem. Iz izjava Ričarda Grenela, nekadašnjeg Trampovog izaslanika u dijalogu Beograda i Prištine i jednog od najbližih spoljnopolitičkih savetnika aktuelnog kandidata, deluje izvesno da bi republikanska administracija izvršila jak pritisak na Aljbina Kurtija i institucije u Prištini da prekinu sa aktuelnom represivnom politikom prema Srbima na severu Kosova. Veoma je moguće da bi taj pritisak išao i u pravcu uklanjanja Kurtija sa vlasti, što je prva Trampova administracija već uspešno učinila 2020. godine.
Dodatna prednost bi bila izvesno odsustvo pritiska na Srbiju u vezi sa sankcionisanjem Rusije. Ričard Grenel je nedavno poručio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da je “budućnost Srbije uz SAD, a ne uz Kinu i Rusiju”. Republikanci bi u ovom domenu bili zadovoljni postepenim udaljavanjem Beograda od Moskve, bez potrebe za radikalnim rezovima u vidu usklađivanja sa sankcijama EU protiv Rusije. Tramp obećava kako će, ukoliko pobedi, brzo okončati rat u Ukrajini, što znači da dalja simbolička izolacija Rusije ne bi bila od velikog značaja za republikance, dok bi demokrate želele da i na ovaj način očuvaju jedinstvo Zapada u podršci Ukrajini.
Takođe, činjenica da bi Tramp manje koordinisao politiku sa EU i evropskim državama donela bi još dve prednosti za Srbiju. Prva je da bi bilo kakav pritisak na Srbiju da odustane od politike vojne neutralnosti i priključi se NATO bio definitivno van radara. Druga je da bi se moglo dogoditi i ponovno otvaranje zasebnog koloseka dijaloga Beograda i Prištine, uz posredovanje Vašingtona, kao što je to bio slučaj 2020. godine. To bi otvorilo više prostora za rešenja “van šablona”, a akcenat bi bio stavljen na normalizaciju odnosa (naročito ekonomskih) na terenu. Srbija bi mogla da se nada i relaksiranju pritiska da isporuči delikatan deo svojih obaveza iz Briselsko-ohridskog dogovora, koji se odnosi na neprotivljenje članstvu Prištine u međunarodnim organizacijama.
CRNE TAČKE CRVENOG “PUTIĆA”
Rizici koji dolaze od pobede “crvenih” (republikanaca) zapravo predstavljaju drugu stranu medalje navedenih prednosti. Prvo, za očekivati je veći pritisak na Srbiju da se distancira od Kine. Peking i Beograd su u maju potpisali strateško partnerstvo najvišeg nivoa (“zajednicu zajedničke budućnosti”), te nastavljaju sa produbljivanjem saradnje u brojnim oblastima. Imajući u vidu oštriji stav Trampa i njegovog okruženja prema Kini, verovatno je da bi se u ovom domenu očekivalo od Srbije barem blago distanciranje i veća orijentacija ka Vašingtonu. Drugo, činjenica da neće biti potpune koordinacije sa EU smanjila bi i šanse da približavanje Vašingtonu bude i prečica Beogradu za ostvarivanje još jednog proklamovanog strateškog cilja, a to je članstvo u EU.
Konačno, iako bi dolazak Trampove administracije kratkoročno bio prednost u pogledu položaja Srba na Kosovu i Metohiji, postoji mogućnost da se srednjoročno pojave i izazovi iz ovakvog ishoda. Izlazak iz postojećih šablona dodatno bi otežao formiranje Zajednice srpskih opština. Eventualni povratak “razgraničenja” kao opcije za ishod pregovora nosio bi sa sobom dodatne izazove. Iako je vlast u Beogradu svojevremeno isticala razgraničenje kao cilj, treba imati na umu da bi podela Kosova u kojoj bi severni deo ostao u Srbiji smanjila mogućnost za institucionalnu zaštitu Srba i srpske verske i kulturne baštine južno od Ibra, dovela do formalnog priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti, otvorila pitanje statusa većinski albanskih opština na jugu centralne Srbije (mogućnost “razmene”) i stvorila povoljne okolnosti za stvaranje “Velike Albanije”.
Treba napokenuti da je povratak opcije “razgraničenja” daleko od izvesnog. Iako je nekadašnji Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton svojevremeno sugerisao da ni ova opcija nije isključena, Trampova administracija nikakvu “razmenu” ili “podelu” nije ni tada otvoreno podržala. Međutim, težnja ka brzim rešenjima kod Trampovih saradnika mogla bi dovesti hipotetički do povratka ove solucije na sto. Uspeh u postizanju dogovora bio bi predstavljen kao veliko dostignuće Trampove diplomatije.
“OLAKO OBEĆANA BRZINA”?
Na osnovu nedavne posete Donalda Trampa Mlađeg, koja se nadovezuje i na letošnju posetu Džareda Kušnera, Trampovog zeta i bliskog savetnika, deluje da Beograd ulaže dosta energije u pronalaženje prečica za dolazak do Trampove naklonosti, u nadi da bi to ubrzalo uspon u bilateralnim odnosima. Ipak, načelni pravac kretanja biće sličan ko god da pobedi, te se ne treba olako nadati ubrzanju napretka u odnosima u slučaju Trampove pobede, koja donosi sa sobom i neke prednosti i neke izazove.
Zbog toga ni ne čudi što se zvanični Beograd opredeljuje da deluje na dva koloseka, odnosno da paralelno radi i na približavanju sa demokratama, čijoj je nacionalnoj konvenciji u avgustu prisustvovao i ministar Nemanja Starović, a čiji su neki ugledni članovi, poput Erika Svolvela, članovi srpsko-američkog kokusa u Kongresu SAD. Kakav god bio ishod izbora, sledeća stanica na putu bilateralnih odnosa do koje se može doći relativno brzo i bez većih turbulencija jeste uspostavljanje strateškog dijaloga Srbije i SAD.
Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka – Prvih dvadeset godina”, koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadržaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.
Zašto je Vučić, poput Miloševića i Tadića, najavio podnošenje ostavke prije isteka mandata? Kada će i kako Đuri Macutu otkazati podstanarski ugovor u Nemanjinoj 11? Može li pocijepati pobunjeno društvo igrajući na dio opozicije i “moralne narcise”? I zašto ne treba uspoređivati skupove u Beogradu i Kraljevu
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
