Izigravanje parlamentarizma

Imamo li u vidu, na jednoj strani, mlakost i nevoljnost otpora domaće, ali i strane liberalne političke elite ovim antiparlamentarnim, pa i antidemokratskim tendencijama, i, sa druge strane, logiku moći koja se širi sve dok ne udari u čvršće granice, nije neizgledno da će srpski kancelar neće i dalje nastaviti s kršenjem demokratskih načela. I, slobodan sam da dodam – ako pratimo liniju tog kršenja od „glasanja iz Soluna“ Bore Novakovića, preko gorepomenutog odbijanja da se otvori rasprava o poverenju vladi, do analiziranog oduzimanja mandata poslanicima DSS-a – uopšte se ne bismo smeli iznenaditi ako ono bude sve veće i grublje. Da li će i u tim novim prilikama domaća i zapadna liberalna javnost samo gunđati zbog „preteranog pragmatizma“ i „odsustva osećaja za proceduru“ tog „dinamičnog premijera Srbije“ ili će se ozbiljnije pobuniti, ostaje da se vidi.

Treba se samo bojati da, ako se ova logika moći nastavi, Srbija rizikuje da dođe u opasnost da se još jednom suoči s nekom vrstom političkog sloma. Neki pisci su već prilikom prvih skandala upozorili na mogućnost da, ako se s izigravanjem parlamentarizma nastavi, na koncu se možemo suočiti i sa samom izbornom krađom (Brdar, 2001). Sredinom 2002. takva upozorenja više ne izgledaju preterana.

A možda je takvo iskustvo i neophodno da bi se shvatilo kako se sve vrline jednog vođe u autoritarnom sistemu prebrzo tope pred njegovim manama. Srbija, ali i svet, prihvatali su Miloševića kao „populističkog komunistu“ i „veštog političara“ i opraštali mu mnogo štošta sve dok 1991. i 1992. nije došlo do katastrofe. Posle toga trebalo je još osam godina kako bi se ovaj „vešt političar“ uklonio s vlasti. Danas liberalne elite, u Srbiji i svetu, prihvataju Đinđića kao „pragmatičnog ali prozapadnog reformatora“, opraštajući mu mnogo šta. Ali, da biste se pokazali kao nedemokrata i naneli štetu društvu, ne morate da budete harizmatski predsednik i autokrata. Istočna Evropa već ima jedan primer kancelara – „pragmatičnog ali prozapadnog reformatora“ – koji se veoma brzo izvrgao u bezobzirnog samodršca – slovačkog premijera Vladimira Mečijara (1991-1998). Njemu je trebalo četiri godine da bi došao do klijentističke kontrole nad nacionalnim resursima i javnim glasilima i da bi počeo da izbacuje poslanike iz parlamenta (slučaj Františeka Gauliedera; opisano u Gould & Szomolány, 2000). Samo što je, zahvaljujući već razrađenom sistemu koji je nasledio, srbijanski kancelar taj put izgleda prešao mnogo brže.

Upravo je izvršna vlast nosilac one vrste moći uz koju se najlakše „lepe“ klijentističke strukture – od onih u medijima, do onih u podzemlju. Stoga je od izuzetne važnosti dalje osamostaljivanje drugih grana vlasti u odnosu na izvršnu.

Legislativu treba osloboditi ukidanjem izuzetno autoritarnog izbornog zakona, koji poslanika svodi na taoca svog partijskog vođe. Tek osamostaljena skupština može istinski demokratski da nadzire rad vlade. Judikaturu valja osloboditi tako što će se, nakon ustavnih promena, ukinuti biranje sudija u skupštini, i stvoriti samostalna pravno-sudijska tela koje će birati i razrešavati delioce pravde. Bez zbilja nezavisnog sudstva, nema ni vladavine prava, niti uspešnih ekonomskih reformi.

Za sabijanje egzekutive u njene prave okvire potreban je i snažan pritisak demokratske javnosti. Ovaj pritisak mora se vršiti bez obzira na simpatije koje se mogu gajiti prema „reformskom kursu“ aktuelnog premijera. Srbija ne sme da ponovi grešku Slovačke, i njeno iskustvo s gvozdenim kancelarom Vladimirom Mečijarom.