Izgubljene godine

Prvoslav Davinić, kandidat vladajuće koalicije za ministra odbrane, već je trebalo da zauzme tu funkciju u vreme objavljivanja ovog intervjua. Zbog odlaganja skupštinske sednice i planirane rekonstrukcije Ministarskog saveta, gospodin Davinić se našao u pomalo delikatnoj situaciji da se na razgovor za „Vreme“ odazove kao stručnjak umesto kao ministar. Stručnost mu, na kraju krajeva, ne osporava ni (do)sadašnji ministar Boris Tadić.

Davinićeva biografija govori sama za sebe. Ovaj pedesetšestogodišnji doktor prava i diplomata od karijere proveo je više od dvadeset godina u Ujedinjenim nacijama, kao specijalni pomoćnik podsekretara UN-a u Odeljenju za razoružanje, a zatim još sedam godina na čelu tog odeljenja. Od jula 1999. do septembra 2003. godine bio je ambasador u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu i nacionalni koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope za pravosuđe, vojsku i policiju. Šef je Odbora za bezbednost G17 plus i član Upravnog odbora Atlantskog saveta SCG.

„VREME„: Posle 5. oktobra, govorilo se da će naša zemlja za godinu dana ući u Partnerstvo za mir. Od tada je prošlo više od četiri godine, a mi još nismo u članstvu organizacije u koju su odavno ušle Albanija i azijske republike bivšeg Sovjetskog Saveza. U čemu je problem?

PRVOSLAV DAVINIĆ: Nije u pitanju nedostatak volje naše zemlje da uđe u Partnerstvo, ali to ne zavisi samo od nas. Mi smo u novembru prošle godine formalno izrazili želju za tim, ali još nismo dobili odgovor od NATO-a. Oni su očigledno procenili da se još nisu stekli uslovi da budemo primljeni, pa je sve odloženo za jun. Međutim, i tu se postavljaju uslovi, pa se postavlja pitanje da li ćemo ući.

Uslovi su izručivanje Ratka Mladića i odustajanje od tužbe Međunarodnom sudu koju je naša zamlja podnela protiv NATO–a?

Tako je, i mi ne možemo da se oslobodimo tih obaveza. Pitanje je samo kako ćemo ih ispuniti i u kom trenutku. Međutim, postoje i uslovi koji su vezani za sve zemlje, kao što su demokratski sistem vlasti, tržišna privreda, civilna kontrola nad oružanim snagama i kompatibilnost tih snaga sa ostalim članicama Partnerstva za mir. Mi smo veliki broj tih opštih uslova ispunili. Čak i kada se radi o političkim uslovima koje ste pomenuli, činjenica je da je mnogo naših građana isporučeno haškom Tribunalu, tako da se ne može reći da ne sarađujemo.

U vezi sa Mladićem, centralno pitanje nije da li možemo da isporučimo Mladića, nego da li je on u ovoj zemlji ili ne. Mi tu imamo problem kredibiliteta, ali ima ga i Karla del Ponte, čije su neke nedavne izjave izazvale zbunjenost i unutar NATO-a. U svakom slučaju neophodno je da se u sledećih mesec ili dva učini konkretan napor da se utvrdi činjenično stanje u vezi s tim da li je Mladić ovde ili nije.

U kojoj meri su nedavni događaji na Kosovu promenili naš položaj u odnosu na NATO?

Tu je došlo do izvesne promene. Teroristički napadi i etničko čišćenje nad srpskim stanovništvom izazvali su veliku zabrinutost međunarodne zajednice, i to se ispoljava na dva načina. Najpre, ispostavilo se da su KFOR i UNMIK u jednom trenutku izgubili kontrolu nad situacijom. Drugo, zabrinutost je izazvala i činjenica da međunarodna zajednica nije znala kako će Srbija i Crna Gora reagovati na te događaje. Moram da kažem da smo mi u tom pogledu postupili na najbolji mogući način. Preduzeli smo sve mere da zaštitimo bezbednost zemlje i da sprečimo prelivanje sukoba u južnu Srbiju. Međutim, čineći sve to nismo ni na koji način povredili naše međunarodne obaveze, nismo ni u jednom trenutku izazvali sumnju da bi moglo da dođe do neke konfrontacije sa međunarodnim snagama i pokazali smo maksimum saradnje. Time smo osvojili neke pozitivne poene i dobili pohvale od komandanta NATO-a za to područje. Prema mojim saznanjima, u Vašingtonu je ovo shvaćeno kao veoma značajno, i došlo je do izvesnog približavanja stavova kad je reč o našem ulasku u Partnerstvo. Naša odgovornost i naš doprinos se ceni tim više što je Kosovo leglo organizovanog kriminala koji ugrožava daleko širi region, pa i Zapadnu Evropu. Mi smo u prvim redovima u toj borbi i stoga je i za nas i za međunarodnu zajednicu važno da uspostavimo partnerski odnos.

Poslednjih godina se mnogo govorilo o reformi vojske. Dokle se stiglo i šta još treba da se uradi?

S obzirom na to da sam kao nacionalni koordinator dobrim delom bio uključen u te reforme, mogu o njima da govorim kao insajder. Tačno je da se o reformi govori još od oktobra 2000, ali smo izgubili mnogo vremena na dogovore u vezi sa konstituisanjem državne zajednice. Ona je de fakto stvorena pre malo više od godinu dana, i tek od tada imamo odgovore na neka ključna pitanja, kao što su da li ćemo imati jednu ili dve države, jednu ili dve vojske, jednu državu sa dve vojske itd. Od kada je to konačno rešeno, u aprilu ili maju prošle godine, učinjeno je nekoliko stvari. Najpre, počeli smo raspravu o našim krajnjim ciljevima i prevladala je ideja da ipak treba da uđemo u evroatlantske integracije. Istovremeno smo poveli raspravu o izazovima našoj nacionalnoj bezbednosti i došli do zaključka da nama najveća opasnost ne preti od nekog velikog rata, pa čak ni od regionalnog sukoba, nego od terorizma i organizovanog kriminala. Ta pretnja je istovremeno globalna, usmerena na Sjedinjene Države i njihove saveznike, ali i lokalna, kao što je slučaj na jugu Srbije. Mi moramo naše oružane snage prilagoditi tim izazovima. To znači da armija koju smo gradili tokom hladnog rata više ne odgovara našim potrebama. Znači, potrebno je sprovesti reforme ne zbog toga što to neko od nas traži, već zbog nas samih i naše bezbednosti.

Naša strategija odbrane, koja odražava konkretne rezultate ovih razmišljanja, skoro je završena, i uskoro treba da uđe u proceduru u saveznom parlamentu, čim se konstituiše odbor za nacionalnu bezbednost.

Za reformu je potreban i novac, koji mi u ovom trenutku nemamo.

Tačno je da u budžetu nema dovoljno novca za potrebe vojske, tako da se razmišlja o stvaranju posebnog fonda za reformu oružanih snaga. Ja znam da će biti onih koji će postavljati pitanje zašto da trošimo tolike pare na vojsku, da li nam to uopšte treba i slično. Međutim, mi se sada nalazimo u periodu kada je jedna era u međunarodnim odnosima, era hladnog rata, završena, i nalazimo se u potpuno novoj situaciji. Mi smo deset godina proveli u ratovima, sankcijama i ostalim problemima, tako da nismo mogli normalno da prođemo kroz tranziciju kao neke druge istočnoevropske zemlje. Mi sad neke stvari moramo da lomimo preko kolena, jer smo jako zakasnili.