Izađi i bori se!

Nekoliko kandidata koalicije „Povratak“ za koje će kosovski Srbi moći da glasaju na izborima zakazanim na Kosovu za 17. novembar, zajedno sa nekoliko dosovskih funkcionera iz Beograda, stiglo je ovih dana u toku kratke predizborne kampanje do sela Suvo Grlo, Banje i Osojane na severu ove Pokrajine. U „obična“ vremena, kad nema izbora, u ova sela na obodu Drenice malo ko svraća izuzev vojnika KFOR-a, bez čije pratnje, na primer, deca iz sela Banje ne smeju ni da pomisle da krenu u školu do susednog Suvog Grla. Bez oružane pratnje na njive ne izlaze ni stanovnici ovih sela, što praktično znači da na njive izlaze veoma retko. Preživljavaju uglavnom od nekoliko stotina dinara mesečno i nešto malo humanitarne pomoći, a neuporedivo manje od onoga što poseju uz pratnju do zuba naoružanih stražara.

U Suvom Grlu (kako i samo ime sela sugeriše) nema inače vode, struje ima samo sat-dva dnevno, a telefonske veze ne postoje (rade doduše „mobilni“ za one koji kupe karticu u Prištini), ali lokalni seljaci koji jedva nekako opstaju izgleda nerado koriste „mobilne“, niti im se nešto ide do Prištine. Reporter Bete koji je pratio konvoj koalicije „Povratak“ izveštava da su političari u ovim selima pre nekoliko dana dočekani s aplauzom, gotovo s oduševljenjem. Sa zvižducima je počelo tek kad su gosti pozvali domaćine da izađu na predstojeće izbore. Na predizbornom mitingu u Suvom Grlu jedan od meštana je, odbijajući poziv da izađe na izbore, rekao: „Znači, Đinđić je otišao u Ameriku i doneo vama pare, a mi ovde treba da glasamo. Što nas ne pitate kako živimo?“

BEZ JAJA I KAMENICA: Kratka i pomalo zakasnela kampanja po preostalim srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji prolazi za sada bez onoga što su kosovski Srbi (u vreme dok su po kućama kraj ikone držali slike Slobodana Miloševića) prvi patentirali u ovdašnjoj novijoj političkoj istoriji – bez kontramitinga i dekora koji ide uz njih – jaja i kamenica u glavu političkih neistomišljenika. Centralni predizborni skup trebalo bi da se održi u četvrtak (upravo u vreme kada se ovaj broj „Vremena“ bude pojavio na kisocima) u severnom delu Kosovske Mitrovice, i njemu bi, kako je najavljeno, trebalo da prisustvuju mnogi visoki gosti iz Beograda. Protivnici izbora, a njih među kosovskim Srbima nije malo, obećavaju da kontramitinga, jaja i kamenica neće biti, što naravno nikako ne znači da mnogi od njih istovremeno vredno ne rade na bojkotu izbora. U to su se proteklih dana uverili mnogi političari koji su u pojedinim selima nailazili na potpuno prazne sale, mrke poglede, čemer i gorčinu lokalnog stanovništva, i pokoju pretnju.

Potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović, koji je i ovog puta najviše potegao na terenu u sprovođenju nove beogradske politike, tvrdi da se izborima uglavnom protive tzv. komercijalni Srbi, oni koji, po njegovim rečima, u toku dana pričaju jedno („Srbi po dnevnoj svetlosti“), a u toku noći trguju s Albancima i na srpskoj muci i nesreći prave profit. Neki od njih, upozoravao je ovih dana po mnogim kosovskim selima Čović, sede i u novoj vlasti, voze se u saveznim automobilima i, umesto da pomognu, sapliću noge zvaničnom Beogradu koji pokušava da što više ljudi ubedi da na izbore ipak izađu. Miroslav Šolević, koji je svojevremeno na Kosovu „budio Srbe“ i utirao put Miloševiću da dođe na vlast, a kasnije (kad je bilo kasno) promenio mišljenje i pokajao se, kaže u razgovoru za „Vreme“ da kampanja ide loše između ostalog i zbog toga što na listi predloženih kandidata nema dovoljno dobrih ljudi. Šolević, koji smatra da na izbore treba obavezno ići jer se i kasnije mogu „povlačiti neki popravni politički potezi i praviti razne pogodbe“, istovremeno se pita zašto Momčilo Trajković, koji sedi u DOS-u, na terenu „rovari protiv izbora“. „Trajkovića bi trebalo pitati koliko je Srba on vratio na Kosovo i koliko je novca potrošio njegov komitet“, kaže Šolević. Ovih dana često prozivani Trajković, zadužen u saveznoj vladi za brigu o Kosovu, uglavnom je nedostupan. Pre nego što je prestao da se oglašava u medijima obećao je da neće voditi izbornu „antikampanju“.

Odluci da se izađe na izbore opiru se mnogi uticajni Srbi na Kosovu, čak i oni čije su partijske centrale pozvale na učešće na izborima. Jedan od njih je i republički poslanik Marko Jakšić, potpredsednik DSS-a, koji se prilično otvoreno oglušio o poziv predsednika SRJ Vojislava Koštunice (ujedno i predsednika DSS-a) da se na izbore izađe. Njega je Nebojša Čović indirektno prozvao da povuče paralelu sa Republikom Srpskom Krajinom. U taboru onih koji se žestoko protive učešću Srba na kosovskim izborima su i lokalni socijalisti i radikali. I jedni i drugi (pogotovo socijalisti) i dalje imaju dosta uticaja među kosovskim Srbima, a neki od njih čak najavljuju da bi na sam dan izbora mogli možda da propuste kroz šake „izdajnike“ spremne da, uprkos svemu, glasaju 17. novembra.

Protivnici izbora strahuju da će kosmetski Srbi izlaskom na izbore dati legitimitet stvaranju nezavisne kosovske države i „izgubiti sve“, iako ono što sada imaju liči uglavnom na „ništa“. Protivnici izbora takođe uporno ponavljaju da međunarodna zajednica nije učinila gotovo ništa da preostalim Srbima na Kosovu olakša život, a da zvanični Beograd, iako svestan toga, pristaje na očiglednu podvalu. Sopstveni život na Kosmetu većina stanovnika po enklavama s pravom upoređuje sa životom po logorima i podseća da se u logorima obično ne organizuju fer i slobodni izbori. Fer izbora po zapadnim standardima teško može biti i tamo gde birače do birališta moraju da sprovode naoružani vojnici. Činjenica da je reč o NATO vojnicima ne popravlja previše utisak o nedemokratičnosti takvih izbora. Priča o izborima „unutar logora“ lako se može potkrepiti i brojkama. Od kako je na Kosovo stigao KFOR, iz ove Pokrajine je otišlo više od 220.000 Srba. Uz pomoć UNMIK-a tamo se za tri godine vratilo samo 126 Srba, neuporedivo manje od broja u međuvremenu ubijenih ili teško ranjenih. U Prištini, koja je pre rata imala oko 250.000 stanovnika, živelo je oko 45.000 Srba. Priština je danas grad sa više od 500.000 stanovnika, a Srba je ostalo tek nešto više od dve stotine.

RAZUMLJIVA ODBOJNOST: Imajući sve izborne okolnosti u vidu, vlasti u Beogradu, koje su i same predugo lutale oko konačne odluke, shvatile su da, pošteno govoreći, i nemaju previše prava da se ljute na one koji ne žele da učestvuju na izborima 17. novembra. Nosilac liste „Za povratak“, rektor iseljenog Prištinskog univerziteta dr Gojko Savić, kaže u razgovoru za „Vreme“ da bi se neučestvovanjem na izborima samo produžila agonija kosovskih Srba. Savić inače razume odbojnost mnogih stanovnika Kosova prema izborima jer se njihov život od dolaska UNMIK-a nije nimalo popravio. Istovremeno, ističe da sporazum koji su nedavno potpisali Hans Hakerup i Nebojša Čović daje Srbima realne nade da opstanu na Kosovu, što sada garantuje i međunarodna zajednica. Slično razmišlja i vladika Artemije, koji upozorava da bi bojkotom izbora Srbi izgubili bilo kakvu šansu za povratak na Kosovo ili poboljšanje uslova života.

Nekoliko dana pre kraja kampanje, niko od naših sagovornika nije se usuđivao da prognozira koji će se procenat srpskog stanovništva sa Kosova (registrovano je oko 180.000 potencijalnih birača) na kraju odlučiti za učešće na izborima. Politički savetnik predsednika SRJ dr Slobodan Samardžić ističe da će predizborna kampanja biti isuviše kratka i da je veoma malo vremena na raspolaganju da se ljudima objasni zašto je učešće na izborima u njihovom interesu. Poziv vlasti za učešće na izborima bio je moguć tek pošto je međunarodna zajednica pružila neke dodatne garancije kosovskim Srbima i na to se pismeno obavezala. Jedna od tih garancija je da Rezolucija 1244 u naredne tri godine i dalje ostaje međunarodni akt snažniji i stariji od bilo kakve odluke koju bi buduća kosovska Skupština, u kojoj će Albanci svakako imati dvotrećinsku većinu, mogla da donese. Zato je i strah Srba da učešćem na izborima zapravo daju legitimitet stvaranju nezavisne kosovske (albanske) države i gube svaku vezu sa SRJ i Srbijom potpuno neopravdan. Pitanje je, međutim, ima li dovoljno vremena da se tako nešto objasni ljudima koji spadaju u dosad verovatno najviše manipulisan deo srpskog stanoviništva, uz to prilično naviknut da im poslednjih desetak godina vlast iz Beograda, vođa i njegov represivni aparat obezbeđuju život u „svetoj srpskoj zemlji“.

ČUVAR REZOLUCIJE: Da nije ove dileme – hoće li i Srbi bojkotovati izbore – predstojeći kosovski izbori bili bi verovatno prilično predvidiv i dosadan politički događaj, svakako neuporedivo potrebniji međunarodnoj zajednici, koja pokušava da stvori privid o uspešnosti tamošnjeg protektorata, negoli samim Albancima i Srbima. Na albanskoj strani manje-više je poznato da DSK Ibrahima Rugove ima najozbiljnije šanse da pobedi na ovim izborima i da je Bujar Bukoši, koji je proteklih godina marljivo po svetu skupljao milione nemačkih maraka „za albansku stvar“, najverovatniji budući premijer Kosova. Stranke Hašima Tačija i Ramuša Hajredinaja nastojaće da što više otkinu od Rugove, pozivajući se na svoje prvoboračke zasluge i podsećajući birače kako je upravo Rugova svojevremeno tvrdio da je njihov UČK najobičnija izmišljotina srpske policije.

Kako god da se okonča to međualbansko odmeravanje snaga, nema nikakve sumnje da će kosovski Albanci i posle izbora nastaviti snažno da guraju u pravcu nezavisne države. Budući predsednik Kosova biće, ipak, po svemu „mlađi“ po činu od civilnog administratora UN-a za Kosovo i Metohiju Hansa Hakerupa, koji ostaje čuvar Rezolucije 1244 u naredne tri godine sa pravom da suspenduje svaku odluku kosovske skupštine ukoliko ona izlazi iz okvira ovog dokumenta. Onima koje pomalo buni neobičan izborni period od tri umesto uobičajene četiri godine sledi podsećanje da je tako nešto dogovoreno još 1999. u Rambujeu. Period od tri godine određen je kao vreme u kome će tzv. međunarodna zajednica testirati sposobnost kosovskog društva da se približi nekim demokratskim standardima, izgradi sopstvene institucije i povrati multietničnost. U prve dve godine Kosovo kao međunarodni protektorat nije predstavljalo uspešan projekat. Pred očima pedesetak hiljada vojnika započet je i u priličnoj meri ostvaren progon nealbanskog stanovništva, zasnovana je i procvetala uglavnom ekonomija „sicilijanskog tipa“, u kojoj su nekadašnji ratni komandanti postali istovremeno ugledni političari i novobogataši mafijaškog tipa (već viđeno u u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu), a od svih privrednih grana u ovom međunarodnom pretoktoratu uspešno je funkcionisao jedino izvoz nestabilnosti, pobuna, oružja i terorističkih akcija prema jugu Srbije i Makedoniji, koja je uzgred (da sve izgleda i pomalo cinično) i članica Pakta za stabilnost. I sve to pre svega zbog nespremnosti Zapada da se upusti u bilo kakav konflikt sa svojim dojučerašnjim saveznicima mahom iz redova UČK-a. Dosadašnje ponašanje tzv. međunarodne zajednice na Kosovu ne ostavlja previše prostora za nadu da će novi probni period, koji počinje posle 17. novembra, biti mnogo uspešniji.

Što se srpske strane tiče, izuzetno kratka predizborna kampanja i ubeđivanje kosovskih Srba da, uprkos svemu, izađu na izbore i sami se bore za svoju budućnost neodoljivo liči na one šahovske analize u kojima se nejasni „dobitak“ u odavno izgubljenoj kosovskoj partiji prepoznaje pre svega u dobijanju novog vremena za sledeće poteze. Politički analitičar Dušan Pavlović ustanovio je ovih dana u jednom novinskom intervjuu da je izbor koji stoji pred kosovskim Srbima veoma skroman. Neizlaskom na izbore oni najverovatnije nestaju sa Kosova; izlaskom ne dobijaju previše (pogotovo ne Kosovo nazad), ali dobijaju bar šansu da se bore da poprave svoj položaj. Učešćem na izborima, kaže Pavlović, nagoveštava se i pokušaj da se u međunarodnoj zajednici, kojoj je do tih izbora neobično stalo, steknu neki saveznici. Učešćem se takođe stavlja do znanja da Srbi žele da žive na ovoj teritoriji ili da se na nju vrate ako se za to steknu uslovi. Dvadesetak, ili nešto manje, srpskih poslanika u budućem kosovskom parlamentu biće, naravno, ubedljiva manjina, ali manjina koja će imati priliku da progovori (i upozori druge) o progonu stanovništva, kućama dignutim u vazduh, pretnjama, osećanju nesigurnosti…

Oni kojima se učini da posle svega što se na Kosovu dogodilo poslednjih godina sve to i nije baš tako beznačajno sigurno će naredne subote izaći na izbore. Oni koji vole da žive od uspomena i još pamte (ili možda sanjaju) onaj Miloševićev referendum o tome da „nijedan strani vojnik nikada neće kročiti na Kosovo“ – opredeliće se za bojkot.