Izaći ili ne

Sedam nedelja pred parlamentarne izbore na Kosovu i Metohiji, zakazane za 17. novembar, jasno saopšten stav o neophodnosti da Srbi na njih izađu ima samo međunarodna zajednica. U proteklih nekoliko nedelja njena zainteresovanost potkrepljena je i s nešto konkretnih „šargarepa“. Obezbeđen je početak školske godine u osnovnim i srednjim školama, prihvaćeno je „vraćanje“ srpskog dela Prištinskog univerziteta u severni deo Kosovske Mitrovice i još dva mesta koje je UNMIK ocenio kao bezbedna, Hans Hakerup je imenovao nekolicinu Srba u opštinske organe vlasti, NATO je suzio vazdušnu zonu bezbednosti na deset kilometara… Manje ili više, ti potezi su pratili pojačan pritisak DOS-a na punoletne kosovske izbeglice da se registruju; u kampanji „da se vidi koliko nas ima“ učestvovali su i Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić. Patrijarh Pavle registrovao se kao interno raseljeno lice dva dana pred istek poslednjeg roka, 20. septembra, pozivajući sve prognane i izbegle sa Kosova i Metohije da učine isto, uz poruku „da se zna koliko nas ima, jer je to potreba i za naše prilike i za međunarodne forume“.

Čini se kao da su svi zadovoljni odzivom na registraciju birača. Prvi objavljeni podaci govore da je evidentirano gotovo 180.000 punoletnih (od toga oko 100.000 u Srbiji i 7000 u Crnoj Gori, ostatak na Kosovu i Metohiji). Tekuće medijske kalkulacije već su proizvele 38 od 120 poslaničkih mesta za nealbance; Srbi bi mogli računati sa najviše 28 poslanika. „Hakerupova pravila“ predviđaju obaveznih 20 mesta za poslanike nealbanskih zajednica, od toga 10 za Srbe; osim toga, na osnovu rezultata izbora teorijski bi mogli osvojiti još 18 poslaničkih mesta na osnovu računice da će jedan poslanik biti izabran sa 10.000 glasova.

Slabo mesto ove i sličnih kalkulacija leži u dva „ako“: ako svih 180.000 registrovanih izađu na izbore i ako glasaju za jedinstvenu listu. U ovom trenutku teško je procenjivati koji od ta dva uslova ima manje izgleda za ispunjenje, čak i uz neverovatnu pretpostavku da se svi registrovani odazovu eventualnom pozivu DOS-a da na izbore izađu.

ČOVIĆ I PRIKLJUČENIJA: Intenzitet zbivanja u vezi s novembarskim izborima najbolje ilustruju aktivnosti Nebojše Čovića, predsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Na sastanku sa predstavnicima EU-a i NATO-a u Briselu 4. septembra, Čović Džordžu Robertsonu predočava kako je teško očekivati da će Srbi smoći snage da izađu na izbore bez jakih garancija da oni ne znače nezavisnost Kosova. Prema Čovićevim rečima, „ambasadori u Evropskoj uniji i generalni sekretar NATO-a naglasili su da nema nezavisnosti Kosova“. Za uzvrat, sutradan je Stefan Lene, saradnik Havijera Solane zadužen za Balkan, preneo Čoviću očekivanja EU-a da će na novembarske izbore „izaći zamašan, reprezentativan broj srpskih stanovnika“.

Tog dana Hakerup u Prištini izjavljuje kako Nebojša Čović „želi da bude deo rešenja. Osim što je pragmatičan, on je i odgovoran i konstruktivan. Proces ide brže nego ranije“, mada nema „suštinske promene bezbednosne situacije“. Stvar se može popraviti ako Srbi izađu na izbore jer „politikom se može postići i ono što se ne može bezbednosnim sredstvima“. U Berlinu 6. septembra, na ponovljeno isticanje da je učešće Srba na izborima na Kosovu potrebno za dalji razvoj, Čović odgovara da „za izlazak Srba na glasanje još ne postoje dovoljni uslovi“. Po povratku iz Brisela i Berlina, Čović izjavljuje: „Ne želim da proričem kada će biti doneta odluka jer ma koliko je malo vremena ostalo problem na Kosovu je velik i s rešavanjem se ne sme žuriti.“

OFANZIVA I KONTRA: Pojačana diplomatska aktivnost Beograda izaziva 8. septembra prve žustre reakcije albanske strane. Beograd nastoji da zadrži kontrolu nad pokrajinom i da je podeli. Kosovom „drmaju paralelni organi vlasti koje su formirali Srbi“, što im je dopustio – UNMIK. Čović, s druge strane, pred predstavnicima 55 zemalja članica OEBS-a u Beču iznosi jugoslovenski stav o predstojećim izborima: „Evidentno je da mi srpskoj nacionalnoj zajednici ne možemo da ponudimo nešto što očigledno ne može brzo da se reši, a to su pre svega rešavanje problema slobode kretanja, bezbednost, povratak raseljenih lica i pitanje nestalih.“ Predsedavajući Stalnog saveta OEBS-a složio se s tim, ali istovremeno poziva Srbe da glasaju na predstojećim izborima: „Nadamo se da ćete ih i vi ohrabriti da to učine“, rekao je Čoviću.

Tri dana kasnije, 15. septembra, DOS nije doneo odluku o izlasku Srba na izbore; Čović izražava očekivanje da će odluka biti doneta do sredine ili kraja oktobra, objašnjavajući stav da „nema kompromisa sa ljudskim pravima“ podatkom da se na Kosovo i Metohiju vratilo 80 Srba, dok je istovremeno omogućen povratak za oko 750.000 Albanaca. Istog dana objavljeni su delovi platforme za učešće jugoslovenske delegacije na zasedanju Saveta bezbednosti UN-a: Nebojša Čović i Hans Hakerup istovremeno su u Njujorku, a tumačenje ishoda izlaganja 17. septembra izazvaće zanimljive sukobe – među Srbima.

Savet bezbednosti i generalni sekretar UN-a dali su punu podršku programu jugoslovenske vlade za rešavanje krize na Kosovu, glasio je prvi izveštaj. Žan David Levit, predsedavajući Saveta bezbednosti, ocenio je da će predstojeći izbori na Kosovu biti važan korak u implementaciji mandata UNMIK-a i da će pojačati demokratske procese u pokrajini; pozdravljena je podrška Beograda registrovanju srpskih birača. Levit je istakao da učešće kosovskih Srba na izborima treba da omogući najšire predstavljanje njihovih stavova u političkom životu pokrajine.

PROTIVNICI I OPTUŽBE: Dva dana kasnije, Hans Hakerup izjavljuje da Savet bezbednosti UN-a nije „neposredno“ podržao potpredsednika srpske vlade Nebojšu Čovića u naporu da se kosovski Srbi i vlasti u Beogradu direktnije povežu. Hakerup tvrdi da je Čović u Savetu bezbednosti izneo svoj stav o rešenju krize „koji se bitno razlikuje od onog što je objavljivano u štampi“, „uopšten program“ koji se „ne podudara“ sa onim što Čović govori na Kosovu. Ili, drugim rečima, „na Kosovu do rešenja problema jedino može doći uz saradnju beogradskih vlasti i UNMIK-a, ali to ne znači da SRJ može da vrati svoje institucije na Kosovo“, niti je Hakerup spreman za ikakva „uslovljavanja Srba za izlazak na izbore“.

Te večeri, 19. septembra, DOS ponovo nije doneo odluku ali je ovlastio Čovića da nastavi pregovore o uslovima za izlazak; neki lideri (Žarko Korać) pomenuli su potrebu prijavljivanja jedinstvene liste bez obzira na to kakva će konačna odluka biti. Zoran Đinđić je, pragmatično po običaju, pomenuo mogućnost kompromisa po kom bi Srbija imala neke ingerencije na Kosovu, a Albanci preko Srbije izlaz u Evropu. Ne upuštajući se u detalje oko prijema jugoslovenskih stavova u UN-u, albanske partije su ocenile da je nastup u Savetu bezbednosti bio „uzaludan pokušaj Beograda da dokaže da je Kosovo deo Srbije“. Ibrahim Rugova izjavio je da je „volja naroda Kosova poznata i neće biti prihvaćena nikakva platforma iz Beograda“. Izvesnost je samo nezavisno Kosovo. Ramuš Haradinaj pozvao je Čovića da umesto pisanja platformi uveri kosovske Srbe u neophodnost njihovog učešća na novembarskim izborima. Odbor SPS-a za Kosovo i Metohiju zatražio je da republička i savezna skupština odmah razmotre situaciju, ocenjujući da je Čovićev boravak u Savetu bezbednosti „samo u funkciji obmane Srba i Crnogoraca i njihove prisile da izađu na izbore“.

Marko Jakšić, predsednik regionalnog odbora DSS-a za Kosovo i Metohiju, smatra da bi učešćem na novembarskim izborima Srbi „udarili temelje sopstvene nesreće“. Takođe kosovski Srbin i predsednik saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju Momčilo Trajković 20. septembra izjavljuje da u okviru jugoslovenske platforme postoji neobjavljeni deo kojim je predviđena „(srpska) autonomija u (albanskoj) autonomiji“. Čović odgovara kako „to jednostavno nije tačno“ i da Trajković daje svoje, privatne komentare, uz usputni udarac u istu metu: što se Hakerupovog tumačenja prijema u Savetu bezbednosti tiče, pogrešno je interpretiran (izveštaj koji su objavili mediji dao je „Trajkovićev“ savezni komitet za Kosovo i Metohiju). Nekome smeta „Čovićev“ savezno-srpski koordinacionioni centar za Kosovo i Metohiju, iskorak i uspesi koje postiže ili činjenica da je on „glavno telo za Kosovo, sviđalo se to nekome ili ne“, zaključuje Čović.

KO JE ZA: Svejedno, ni tada nije rečeno da treba izaći na izbore. Jasan stav „za“ ima Batićeva Demohrišćanska stranka Srbije, koja se zalaže za prijavljivanje jedinstvene liste svih političkih stranaka, ali… Odluka treba da bude doneta „u konsultacijama sa svim državnim organima i političkim strankama“. Savezni ministar za etničke i nacionalne zajednice Rasim Ljajić smatra da Srbi sa Kosova i Metohije sami treba da odluče da li će učestvovati na izborima, te da niko nema pravo da im nameće bilo koju odluku. On lično podržava izlazak na izbore, zalažući se „za otvaranje perspektiva međusobnog suživota“. U prošli ponedeljak Zoran Đinđić ocenjuje da je važnije od stava vlasti u Beogradu to šta o učešću na izborima misle Srbi sa Kosova. Uz to, smatra da bi neka vrsta srpske samouprave uz garantovanu zaštitu od albanske policije bila „veliki korak ka učešću na izborima“.

Savezni ministar policije Zoran Živković, međutim, izjavljuje da će vlasti u Beogradu preporučiti Srbima na Kosovu i onima koji su raseljeni da učestvuju na izborima samo ako se desi čudo, „ali ja u čuda ne verujem“. Šešeljevi radikali pozvali su da se na izbore 17. novembra ne izlazi, a Borislav Pelević optužuje Vladu Srbije da ispunjava nalog međunarodne zajednice jer će sa Srbima „ceo svet te izbore proglasiti demokratskim“, ali će se „posle pobede Albanaca pitati šta Srbi sada hoće“.

Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) već je izašao: oni su još 17. septembra uključeni u nadgledanje registracije birača. Za sada je odobreno prisustvo 576 posmatrača, a planirano je ukupno oko 1200. U prošli utorak Nebojša Čović je potvrdio da je za izbore prijavljena koalicija stranaka i nevladinih organizacija Povratak i da će biti jedina srpska lista 17. novembra – ali da prijava „ne znači izlazak na izbore“. U sredu ujutru još se samo nagađalo ko je u koaliciji (DHSS, SPO centralnog Kosova, Nova demokratija…), a ko ne (DSS, Nova Srbija, SPO…).

„Donošenje odluka“ tek pošto i poslednji voz prođe kroz kukuruz postaje loša navika DOS-a. Kako god se završila ova priča, biće po onoj: ko izađe kajaće se, ko ne izađe – takođe. Ili oboje, istovremeno.