Dug „skraćene“ Jugoslavije, sa svim kamatama, penje se na oko 15 milijardi dolara. To je više nego sadašnji društveni proizvod Srbije i Crne Gore
Karipski pisac indijskog porekla V.S. Naipol, u svom opisu Argentine u vreme druge Peronove vladavine, opisao ju je kao zemlju čiji stanovnici žive u kuli sa iskrivljenim ogledalima. U tim ogledalima prelamaju se, u grotesknom obliku, sadašnjost, prošlost i budućnost i sve u isto vreme, tako da se i ne zna niti staje bilo, ni šta jeste, ni šta će biti. Sve je izmešano. Ništa nije jasno. Takva je i naša situacija od onoga dana kada je Slobodan Milošević došao na vlast. Od toga dana, komunisti su postali nacionalisti, zatim su liberali postali nacionalisti, pa komunisti kapitalisti, i sada, ponovo, nacionalisti postaju komunisti. Sve beznadežno izmešano. Sada, posle najveće srpske katastrofe od 17. veka i Čarnojevića, stvari bar počinju da dolaze na svoje mesto: nazire se ko je kriv, i za šta. Čak i akademici su se ućutali, što predstavlja veliko olakšanje.
Ali, sejači iluzija „Miloševićeva televizija i štampa“, sada su dobili novi radni zadatak: da narod ubede da mu nije loše i da će mu, čim sankcije budu ukinute, biti mnogo bolje. Tako se sada trezveni ljudi moraju boriti sa novim fantazijama. I u ovom slučaju unošenje trezvenog razmišljanja nije lako jer su emocije prejake. Kada su se malobrojni oduprli 1987. godine i kasnije, Miloševićevom projektu razbijanja Jugoslavije, oni drugi su ih odmah napali za izdaju. Sada, kada se vidi čija je politika dovela do progona četvrt miliona Srba koji su u Krajini ži veli 400 godina, ovi drugi su se ućutali. Ali, kada danas kažete, da sa njima, istima, na vlasti, ekonomskog boljitka ne može biti, oni se, kao i nekada, naroguše i napadnu vas za „defetizam“ (u etiketama bar nikada nemaju nestašicu).
Neki trezveniji ljudi, pak, ukazuju na sledeće: pa zar Zapad i Amerika ne pregovaraju sa Miloševićem. Ako je već tako, sigurno su spremni i da mu daju nekakve pare. Tako je bilo i sa Titom. To verovanje u potpunosti je pogrešno. Prvo, Amerika i Zapad pregovaraju sa Miloševićem zato što ima politički uticaj i može da doprinese završetku rata. Oni nemaju šta da pregovaraju sa Draškovićem ili Koštunicom jer oni ne kontrolišu vojsku i policiju. Drugo, čak i ako Amerika obećava Miloševiću neki novac sada,
ona mu, gotovo je sigurno, to neće i dati. Zašto, objasniću u nastavku.
Treće, Tito je „trgovao“ geopolitičkom situacijom predstavljajući Jugoslaviju kao branu sovjetskom komunizmu, i u isto vreme kao „nezavisni“ i drugačiji socijalizam, on je bio od koristi Zapadu. Zato gaje još od 1950. godine Amerika podržavala, prvo u vidu poklona (tzv. bespovratnih kredita) koji su, kako su istraživanja pokazala, igrali izvanredno veliku ulogu u periodu 195363, kada je Jugoslavija imala jednu od najviših stopa rasta na svetu. (Uzgred rečeno, to je period koji Košta Mihailović, glavni ekonomski savetnik Slobodana Miloševića, uvek ističe kao najbolji u jugoslovenskom razvoju. Košta je jedino „zaboravio“ da objasni i zašto je taj period bio najboji.) Kada su presahli američki pokloni,pojavili su se krediti Svetske banke i MMF. To je bilo sedamdesetih godina, kada je Maknamara, predsednik Svetske banke, u Jugoslaviji bio poznat kao „Majka Mara“. Komercijalne banke su se, takođe, utrkivale u davanju kredita. One to nisu radile iz političkih razloga, već zbog toga što su imale višak petro-dolara, koje je trebalo negde plasirati. Sa druge strane, tražnja za kreditima svih jugorepublika i pokrajina bila je bezgranična, jer su svi, sa pravom, računali da oni te kredite neće morati da vraćaju, već da će ih prebaciti na teret federaciji. Tako je početkom 1980-ih, došlo do krize jugoslovenskih dugova. Umesto da se kao Milka Planine, Mikulić itd., muče sa ekonomskim problemima i stranim poverio cima, Milošević, a zatim Tuđman i ostali, našli su mnogo jednostavniji način da sve to reše: da započnu rat. Kad se ratuje, ruše gradovi, a civili masakriraju, ko se još bavi dugovima?
Miloševićeva računica je zaista bila odlična. Problem sa ovom, kao i ostalim njegovim računicama, jeste što je ona odlična na kratki rok, ali ne valja ništa na srednji i duži rok. Zapadni bankari su uredno beležili kamatu na neplaćene dugove, neplaćenu kamatu pridodavali tim dugovima, a zatim dodavali i kamatu na kamatu. Po nekim ozbiljnim računicama, dug „skraćene“ Jugoslavije, sa svim tim kamatama, penje se na oko 15 milijardi dolara. To je više nego sadašnji društveni proizvod Srbije i Crne Gore. Radi poređenja treba se setiti ogromnih problema koje je 1980-ih godina Jugoslaviji zadavao dug od 20 milijardi dolara: tada, kada je društveni proizvod bivše Jugoslavije bio oko 60 milijardi dolara. Na strani „aktive“ Milošević može da računa na najviše oko 2 milijarde „zamrznutih“ dolara i nekih 300 miliona dolara rezervi NBJ. Ali, i te dve milijarde neće biti raspoložive po ukidanju sankcija. Bosanska (muslimanska) vlada već je zatražila, i sudski povela postupak da dobije većinu tih para kao ratnu odštetu. S obzirom na mišljenje da su upravo Muslimani bili najveće žrtve ovog rata, a Srbi najveći krivci, ne bi bilo iznenađujuće da jedan deo ovih para i bude isplaćen vladi u Sarajevu. ’ <
Ali, da li ima šansi za dobijanje novca od međunarodnih organizacija (MMF, Evropske banke, Svetske banke), ili privatnih investitora? Baš o tim izvorima govore Miloševićevi podskutaši, upravo oni koji su pekli jaganjce u Kninu i dičili se krajinskim ličnim kartama. Da pogledamo prvo privatne investitore. Na listi 198 zemalja sveta, koju objavljuje „International Banker“, Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) nalaze se na 195. mestu. Iza nas su samo Sudan, Zair i Severna Koreja (Severna Koreja tek malčice iza). Znači, ako ste čuli da se investitori grabe da ulažu u Sudan, onda će, verovatno, biti spremni da ulažu i u Srbiju.
Čak i kada se sankcije skinu, verovatnoća da će se ozbiljni strani investitori pojaviti u Jugoslaviji u prvih 510 godina, jeste ravna nuli. (Neozbiljni, hoće uvek će biti gazda Jezda, Dafina ili Di Stefana u takvima nećemo oskudevati.) Ozbiljni investitori neće se pojaviti iz tri razloga: (1) katastrofalni politički imidž Jugoslavije i Srbije, (2) socijalističko-komunistička retorika i ponašanje Miloševića i njegove kamarile, i (3) mnogo veća atraktivnost ostalih istočnoevropskih zemalja. Zašto je imidž važan? Zato što niko pametan (iz velikih kompanija) neće hte ti da rizikuje da za neki minimalni profit, koji može da dobije iz poslovanja sa Jugoslavijom, bude optužen da, recimo, pomaže „ratne kriminalce“ ili učesnike „etničkog čišćenja“. Zato će se svako pametan takvog investiranja kloniti. Neprevaziđeni komunizam (koji se ogleda u sporoj privatizaciji, na primer) čini vlasništvo potpuno nepouzdanim. Nacional-komunisti mogu stranog investitora lako proglasiti za špijuna ili kapitalistu (kako im više odgovara) i oteti mu celu imovinu. Veoma ilustrativan primer bilo je skoro „gostovanje“ šefa Privredne komore Jugoslavije, junaka VIII sednice, Mihajla Milojevića u Londonu. Prema dopisniku Rojtera, sastanku koji je trebalo da britanskim investitorima pokaže prednosti ulaganja u Jugoslaviju prisustvovalo je, na po
četku, oko pedesetak ljudi, od kojih je više od pola bilo Srba iz Londona. Znači, bilo je tek dvadesetak Engleza, koji su, kako je vreme odmicalo, polagano napuštali skup. „Hrabri“ Milojević izjavio je da on ne želi da veruje da je to odraz stvarnog raspoloženja britanskih biznismena. To me je pod setilo na onu Nušićevu priču o ženi koju je muž uhvatio sa ljubavnikom. Ona mu je (mužu) sutradan uputila pismo sa porukom da ono što je video nije istina. Tako i Milojević želi da veruje da stvarnost nije ono što jeste.
I na kraju, promene u našem najbližem okruženju, koje su se desile od pada berlinskog zida do danas, veoma su smanjile (čak i da nije bilo rata i Miloševića) relativne prednosti Jugoslavije. Sve okolne zemlje jasno su krenule pa put kapitalizma i privatnog vlasništva; sve već imaju veoma povoljne zakone za strana ulaganja; sve istočnoevropske zemlje i Baltik imaju ugovore o asocijaciji sa Evropskom unijom, što stranom investitoru daje dodatno poverenje. Šta više, dok je Jugoslavija nekada tražila i dobila mnogo povoljniji pristup na zapadnoevropsko tržište, istočnoevropske zemlje zadovoljile su se restriktivnijim režimom. To znači, kada bi nekim čudom Evropska unija odlučila da Srbiju tretira kao i Bugarsku ili Poljsku, taj tretman bio bi još uvek nepovoljniji od onoga koji je Jugoslavija imala 1990. godine. A da i ne govorimo o tome da Jugoslavija nema takoreći nikakvih šansi da postane članica WTO (Svetske trgovačke organizacije), što znači da će na jugoslovenski izvoz carine biti i nekoliko puta veće nego na izvoz iz skoro svih zemalja sveta. O klauzuli najpovlašćenije nacije, koju je Jugoslavija nekada uživala u Americi, naravno da je smešno i govoriti u trenutku kada Amerika bombarduje bosanske Srbe.
U ovih pet godina rata i tri i po godine sankcija, mnoge druge stvari takođe su se promenile. Drugi su išli napred dok smo mi išli nazad. Evo samo nekoliko detalja koji ilustruju taj rastući jaz.
Jugoslavija više skoro i nema trgovačke mornarice. Većina brodova je zaplenjena, ili je propala, ili će morati da bude prodata da bi se platile takse za (prinudni) boravak u stranim lukama.
JAT je verovatno po starosti flote najzaostalija evropska kompanija. Ko još danas leti „boingom“ proizvedenim pre 30 godina? Nekima od tih letelica uskoro će, što zbog bezbednosti, biti zabranjeno da sleću na evropske aerodrome. JAT čak nema ni novca da vrši popravke svojih aviona na stranim aerodromima. Znači, leti sa starim i neispravnim avionima. Da li će iko, ako ne mora, leteti JAT?
U celoj istočnoj Evropi (da o zapadnoj i ne govorimo) dramatično je poboljšan telefonski sistem. Ko god pogleda novine u tim
zemljama, videće da su sve vodeće svetske kompanije već prisutne u njima. Iz Biskeka (Kirgizstan) lakše se telefonira u Njujork nego iz Beograda.
Od svih zemalja Evrope, Jugoslavija je najmanje (u apsolutnom i relativnom broju) uključena u elektronske mreže razmene podataka. Čak je
i Albanija tu ispred nas.
A šta će biti sa novcem iz međunarodnih organizacija? Čak i kada sankcije budu skinute i Jugoslavija bude ponovo primljena u Svetsku banku, MMF i, eventualno,
Evropsku banku, nikakav novac nije na pomolu.
Evropska banka ima klauzulu da može da pomaže samo demokratskim zemljama. Miloševićev režim nije klasifikovan kao R demokratski. Pored toga, 3 70 odsto kredita Evropske banke mora da ide u privatna preduzeća. Gde su takva preduzeća u Srbiji, u kojoj državna i društvena svojina još uvek dominira? Da bi Jugoslavija dobila kredite Svetske banke i Fonda, mora prvo da reši problem jugoslovenskih dugova Svetskoj banci (dugovi prema Fondu su minimalni), zatim da reši opšti problem dugovanja komercijalnim bankama i vladama zapadnih zemalja (onih 15 milijardi dugova koje sam gore pomenuo), da provede pro tržište i prokapitalističke promene i da dobije saglasnost Amerike. Treba pomenuti da Amerika ima dovoljno moći da svaki kredit Fonda ili Banke sama blokira.
Tako je radila više od 20 godina sa Vijetnamom i više od 15 godina sa Iranom. I ne samo to: sigurno je da se Nemačka, Francuska ili bilo koja evropska zemlja, neće preterano truditi da pozajmljuju novac Miloševiću, čoveku koji se još uvek nalazi na potencijalnoj listi ratnih zločinaca. Pre samo nedelju dana Holbruku je na američkoj televiziji bilo upućeno pitanje kako je mogao da pregovara sa „balkanskim kasapinom“ i mogućim ratnim zločincem. Holbruku je očigledno bilo neprijatno i odgovor je izbegao. Treba se, takođe, zapitati kako bi reagovalo javno mnjenje u Americi (koje je, uzgred rečeno, neobavešteno i koje veruje da oni, poreski obveznici, daju novac Svetskoj banci i Fondu), kada bi se u novinama pojavio naslov da američki novac ide čoveku koji je organizovao etnička čišćenja. Bila bi to politički izvanredno probitačna tema za bilo kog kongresmena da napadne Klintona ili nekog novog predsednika: zar i zločincima da dajemo pare naših poreskih obveznika dok je još uvek toliko sirotinje u Americi?
A para za muslimansko-hrvatsku Bosnu će biti: i to, izgleda, velikih, jer se očekuju značajni prilozi islamskih zemalja. Što se Bosne tiče, biće primenjen kiparski recept. Sav novac ide „zvaničnoj“ vladi (u Sarajevu ili Nikoziji). Kako ta vlada ne kontroliše one ostale teritorije (turske na Kipru, srpske u Bosni), ni dolar ne odlazi ovim drugima. Od kojih para će Republika Srpska popraviti razrušene puteve, mostove, koje je NATO porušio, kuće koje su srpski ili muslimanski ratnici popalili? I ko će još u takvoj Republici Srpskoj hteti da živi: u bedi, izolaciji i izložen svakojakoj nesigurnosti? Radovan Karadžić i Branko Kostić održali su svoje obećanje: Srbi će imati državu, ali neće imati hleba i ješće korenje. Imaće državu u kojoj neće hteti da žive.
A Srbija, i sama sa dohotkom na afričkom nivou, bez priliva sredstava iz inostranstva, neće im moći pomoći. I zato oni koji hoće da vide sliku Republike Srpske kroz kojih deset godina, treba da odu u Vukovar: koliko je tamo učinjeno na omogućavanju normalnog života, toliko će biti učinjeno i u Republici Srpskoj. A oni koji žele da vide kako će izgledati Srbija pod Miloševićem, na ulasku u 21. vek, treba da posete Zair.
Autor je naučni saradnik u Istraživačkom odeljenju Svetske banke
