Iz četvrtog puta

Nakon što smo pre tri godine svečano obeležili 200. godišnjicu Prvog srpskog ustanka, ove godine, takođe u zimu, obeležavamo i 125. godišnjicu proglašenja Srbije za kraljevinu. Naime, 22. februara po starom, odnosno 6. marta po novom kalendaru, 1882. godine Narodna skupština je donela Zakon kojim se Knjažestvo Srbija proglašava za Kraljevinu Srbiju, a Knez Milan M. Obrenović IV za naslednoga kralja Srbije pod imenom Milan Prvi.

Borba za državu trajala je 74 godine, tj. od Sretenja 1804. kada je u Orašcu Đorđe Petrović započeo srpsku revolucaju, pa do jula 1878. kada su velike sile na Berlinskom kongresu Srbiji, posle dugog perioda vazalnosti prema Turskoj, dale nezavisnost.

Srpska nezavisna država trajala je naredne četiri decenije, do 1. decembra 1918, kada je svoju državnost utkala u novu državu – Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Pod različitim nazivima Srbija će u narednih 88 godina (1918–2006) biti u sastavu prvo pomenute Kraljevine, zatim Kraljevine Jugoslavije, a posle Drugog svetskog rata u sastavu Demokratske Federativne Jugoslavije, Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ali, vratimo se događaju čiji jubilej obeležavamo, odnosno šta mu je prethodilo, kako se odvijao i šta nam je doneo.

Još od Karađorđa novovekovni srpski vladari – Miloš, Mihailo i Milan Obrenović, i Aleksandar Karađorđević – živeli su u uverenju da imaju legitimna prava na vaskrsnuće kraljevske titule koju su nosili njihovi srednjovekovni prethodnici (povratiti Dušanovu carsku titulu bilo je potpuno nerealno). Ipak, tek će u vreme Milanove vladavine doći do ozbiljnijih predloga kako da Srbija dobije kralja, odnosno kako kneževinu proglasiti kraljevinom.

Prvi put je to bilo u vreme Milanovog punoletstva (1872), drugi put posle Prvog srpsko-turskog rata (1876) kada je na Deligradu general Černjajev samoinicijativno proglasio Srbiju kraljevinom, i treći put 1878. pred Berlinski kongres. Prvi pokušaj je ostao lokalnog karaktera, dok su se drugim i trećim pozabavile evropske diplomate, koje, zastupajući interese svojih vlada, nisu dozvolile uzdizanje Srbije u rang kraljevine. Trebalo je da prođu još četiri godine da bi se za to stekli uslovi i povoljan trenutak.

Te 1882. godine stečeni uslov je bio što je Srbija bila nezavisna država već četiri godine, dok je povoljnost trenutka proglašenja kraljevine bila određena prethodnim uzdizanjem Rumunije u isti rang, a još više potrebom skretanja pažnje srpske javnosti sa neuspeha vlade koja je, bankrotstvom Generalne unije sa kojom je sklopila zajam za izgradnju tada aktuelne železnice, nanela materijalnu štetu državi.

Naravno, za proglašenje kraljevine morala se prethodno obezbediti i podrška velikih sila koje bi nakon formalnog proglašenja priznale novu kraljevinu. Prvo je trebalo obezbediti podršku moćnog suseda – Austro-Ugarske, koju bi sledile ostale dve carevine, Nemačka i Rusija, koje su sa Austro-Ugarskom činile Trojecarski savez, a zatim i ostali evropski dvorovi (Francuska je tada bila republika).

U to vreme bila je na snazi Tajna konvencija koju su Kneževina Srbija i Austro-Ugarska potpisale u Beogradu godinu dana ranije, 16/28. juna 1881. Osnovni razlog što je susedna carevina sa nama sklopila ovu konvenciju bio je taj „što je želela sprečiti svaku našu radnju koja bi smetala utvrđivanju njenoga režima u Bosni“ (Slobodan Jovanović). Naime, samo deset dana pre sklapanja Tajne konvencije, zaključen je Trojecarski savez koji se saglasio da Austro-Ugarska zadržava pravo, ostvareno Berlinskim kongresom od 1878, da izvrši aneksiju Bosne i Hercegovine „kada bude našla da je tome vreme“. Za uzvrat, Austro-Ugarska je Tajnom konvencijom pristala na sledeći ustupak (Član 3): „Ako knez Srbije bude našao za potrebno, da u interesu svoje dinastije i svoje zemlje, uzme za sebe i svoje potomke kraljevsku titulu, Austro-Ugarska će tu titulu priznati čim bude proglašena u zakonskoj formi i upotrebiće svoj uticaj da je i druge sile priznaju“.

Kako je knez Milan „našao za potrebno da uzme kraljevsku titulu“, Beč je u skladu sa Tajnom konvencijom dao podršku, pa se u Beogradu moglo krenuti sa procedurom proglašenja. Ali, dvadesetosmogodišnjem Milanu se žurilo, kako iz navedenih razloga tako i zbog povećanja novčanih prinadležnosti što ih je donosila kraljevska titula. Milan je zbog raskalašnog života stalno bio u novčanim neprilikama, pa je umesto Velike narodne skupštine sazvao običnu Narodnu skupštinu koja je bila u stalnom zasedanju.

I tako se u Beogradu u ponedeljak 22. februara/6. marta 1882, u nameri da svojoj nezavisnoj državi obnovi kraljevinu i kraljevsko dostojanstvo, sastala Narodna skupština. U skupštinskoj zgradi u ulici Kraljice Natalije predsedavao je znameniti Milan Kujundžić Aberdar. Skupština je prvo jednoglasno usvojila predlog, a zatim su svi članovi Skupštine otišli u obližnji dvor da umole Njegovo visočanstvo da isti potvrdi. Obrativši se poslanicima, Milan je rekao: „Ja primam kraljevsku krunu, koju mi daje jednoglasna i jednodušna volja Moga miloga naroda, i sa tvrdom voljom da ceo svoj život njemu posvetim.“ U nastavku skupštinske sednice pročitan je Ukaz Njegovog veličanstva i usvojen zakonski predlog, čime je Srbija i formalno postala kraljevina.

Istog dana u dva sata po podne kraljevska vojska je položila zakletvu svom suverenu, a već u četiri u dvor je pristigao izvanredni poslanik i punomoćni ministar Austro-Ugarske grof Kevenšiler-Meč, koji je pohitao da svečano izjavi da je njegova zemlja prva priznala „svojoj bliskoj susedi uzvišenje na kraljevinu“. Uveče je pred dvorom priređena velika bakljada i otpevana himna, u kojoj je reč Knjaz zamenjena rečju Kralj.

I u naredna dva dana – koja je uz dan proglašenja kraljevine Beogradska opština proglasila prazničnim – kralj je primao poslanike evropskih država, koji su mu u svečanim audijencijama saopštavali odluke svojih vlada o priznanju kraljevine. Učinili su to diplomatski predstavnici Nemačke, Italije, Rumunije, Grčke i Belgije. U četvrtak 25. februara odluku Rusije da prizna Kraljevinu Srbiju saopštio je, u svečanoj audijenciji, ministar rezident Persijani, a odluku Republike Francuske otpravnik poslova grof Sala. U petak 26. februаra učinila je to Velika Britanija preko svog ministra-rezidenta Lokoka, a 1. marta i Turska preko svog izvanrednog poslanika i punomoćnog ministra Kalid-Beja. Kraljevsku titulu čestitali su Milanu svi suvereni navedenih država, kao i bugarski kralj Aleksandar i crnogorski knjaz Nikola. Nekoliko dana kasnije priznanje Kraljevine stiglo je i od kineskog cara, „Nebeskog Sina“ Te Tsunga.

Čestitku je uputio i predsednik Sjedinjenih Američkih Država Čester Artur u pismu od 4. maja 1882, koje je 10. novembra iste godine predao kralju Milanu Judžin Skajler prilikom predaje svojih akreditiva kao prvi diplomatski predstavnik SAD u Kraljevini Srbiji.

Međutim, u srpskoj istoriografiji proglašenje kraljevine nije zauzelo zapaženo mesto – uglavnom je prećutkivano, a nisu bili ni retki slučajevi kada je ono bilo propraćeno podsmehom. Verovatno da je razlog tome bio u prvo vreme raskalašan i amoralan život glavnog aktera tog događaja, kralja Milana, dok kasnije veličanje ovog događaja nije bilo u skladu sa interesima suparničke dinastije na vlasti (Karađorđevići). Ni u socijalizmu ovaj događaj nije istoriografski dobio mesto koje mu pripada, jer i samo pominjanje srpske državnosti nije bilo u skladu sa državnom ideologijom. A koliko je na stranu štampu uticao karakter srpskog vladaoca govori pisanje „Njujork tajmsa“, koji je u svom broju od 8. marta 1882. na strani četiri sarkastično komentarisao proglašenje Milana Obrenovića za kralja, smatrajući ga nesposobnim, i izražavao nadu „da će mu to doneti makar veću platu“.

Ipak, bez obzira na ličnost srpskog kralja, ovaj državnopravni akt Srbije zaslužuje da obeležimo njegovu 125. godišnjicu, jer predstavlja kontinuitet sa događajima započetim Prvim i Drugim srpskim ustankom, a nastavljenim hatišerifima, ustavima i nezavisnošću dobijenom na Berlinskom kongresu.