Autorski tim jugoslovenskih ekonomskih stručnjaka iz renomiranih naučno-istraživačkih i finansijskih institucija u Beogradu, Podgorici i Vašingtonu (u „Vremenu“ nazvan „Grupa 17“) predložio je u proteklih nekoliko nedelja mere za izlazak iz krize.
Seriju razgovora o našoj ekonomskoj stvarnosti i merama koje se moraju sprovesti nastavljamo razgovorima sa stručnjacima iz „Grupe 17“. Jedan od njih je i dr Stojan Babić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta.
„VREME“: Odmah posle pisma „Grupe 17“ i mera za izlazak iz ekonomske krize čula se primedba da nije reč o nečem originalnom.
BABIĆ: Da, komentator Radio Beograda pokroviteljski i s prekorom reče da naše pismo javnosti ne sadrži ništa novo, tj. da otkriva rupu na saksiji. Tačno, ali ne sasvim. Predlog mera za izlazak iz krize sačinili su ljudi koji su, mada u tome nisu i jedini, dobro upućeni u pitanja struke. Tranzicija društava nekadašnjeg socijalističkog sveta već je pokazao da se rešenje ne traži eksperimentima, tako dragim onima koji poseduju moć, ali ne i kompetenciju. Rezultati analiza tranzicije koje su uradili Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj. Ekonomska komisija za Evropu Ujedinjenih nacija, Institut za uporedne ekonomske studije u Beču, da pomenem samo neke od najvažnijih, dobro su poznati svakom članu grupe i ušli su u predlog mera za izlazak iz ekonomske katastrofe. U ovom dokumentu – što je novina za naše uslove – neuvijeno se ukazuje na političke preduslove izlaska iz krize. Zbog apsolutnog nepoverenja građana u državu nema štednje unutar bankarskog sektora, nema investicija, pa
time ni ekonomskog rasta i oporavka. Zato je preduslov ekonomskog oporavka politički: odlazak nomenklature koja je razorila državu, uništila privredu i izgubila poverenje građana. U pismu javnosti napisali smo daje reč o rukovodećim garniturama SPS-a, JUL-a i Nove demokratije. Marjanovići, Kontići, Šainovići, Tomići, Kundaci i slični sigurno ne mogu zadobiti poverenje publike.
VREME 331. 22. FEBRUAR 1997.
Koji su osnovni elementi „arhitekture“ programa koji nudite?
Mogućnost ekonomskog oporavka uslovljena je procesima makroekonomske stabilizacije i liberalizacije, privatizacije, kao i odnosima sa međunarodnim ekonomskim institucijama, pri čemu se ovi procesi moraju posmatrati „u paketu“.
Privatizacija, tj. ukidanje društvene svojine, osnovna je poluga uspostavljanja ekonomske osnove demokratskog društva. Mi smo jedina zemlja na svetu u kojoj postoji „društvena“ svojina. Ovakav svojinski oblik ekonomski je najmanje efikasan i, što je još gore, on je osnova za nelegitimno prisvajanje društvene, pa time i političke moći. Ovaj svojinski oblik predstavlja osnovu klijentelizma, nejasnog imovinsko- pravnog režima ekonomske aktivnosti, i, na kraju, osnovu uzurpacije sudstva i čitavog pravnog sistema. S druge strane, da bi privatizacija bila politički održiva, mora biti prihvaćena kao pravična. A to, opet, znači da se prethodno moraju obezbediti makroekonomska stabilnost i otkloniti monopoli. Makroekonomska
stabilnost može se postići samo uz otklanjanje brojnih deficita. Treba stalno imati na umu da je naša privreda u stanju opšteg bankrotstva. Njeni gubici veći su od amortizacije, što znači da jedemo supstancu kapitala. Penzijski fondovi su prazni, dug države po staroj deviznoj štednji je oko 6,5 milijardi DEM, a spoljni dug oko 13,5 milijardi DEM. Uz nedovoljno iskorišćene kapacitete, koje danas imamo u privredi, za skroman ekonomski rast od 4 odsto godišnje, deficit platnog bilansa dostiže skoro 2,5 milijarde DEM. Jugoslavija nije povratila svoje članstvo u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu, niti je postala član Svetske trgovinske organizacije. Izlazak iz krize je apsolutno nemoguć ako se ne normalizuju odnosi sa ovim međunarodnim ekonomskim institucijama, jer u suprotnom neće biti moguće reprogramirati inostrani i sanirati unutrašnji devizni duga, niti će biti svežeg inostranog kapitala. I tako smo stigli u politički epicentar, odnosno rešenje problema tzv. spoljnog zida sankcija, čije je ukidanje preduslov za povratak Jugoslavije u pomenute institucije.
Na Filozofskom i Ekonomskom fakultetu u prepunim amfiteatrima studenti su aplauzom podržali argumente članova tima. Da li ste bili iznenađeni?
Ne, zašto bih bio? Današnja vlast pred neupućenima (a studenti to sigurno nisu) nepošteno prećutkuje šta je, zapravo, ušlov za skidanje tzv. spoljnog zida sankcija, čije postojanje kontroliše američka administracija preko svog dominantnog mesta u navedenim institucijama. Preduslovi za skidanje „spoljnog zida“ sankcija su poštovanje ljudskih prava, tj. demokratizacija. i rešavanje problema autonomije Kosova na način prihvatljiv za sve zainteresovane strane. To je realnost, bez rešenja tih političkih pitanja nije moguć ni ekonomski oporavak. To jasno treba reći svakom građaninu ove zemlje. Da i oni znaju, a ne samo studenti. Tako dolazimo do zaključka da izlazak iz ekonomske krize u potpunosti zavisi od sposobnosti da se politički nagodimo sa glavnim igračima na svetskoj političkoj sceni. Mera te sposobnosti biće, po mom dubokom ubedenju, i mera istinskog patriotizma. Rečeno je da se „Srbija saginjati neće“. I nije, ali su se mnogi počeli saginjati po pikavac. Onaj ko priča o nacionalnom dostojanstvu u opštoj bedi. a sam zgrće milione, obična je protuva.
Druga načelna primedba koja se u javnosti upućuje „Grupi 17“ jeste nerazrađenost mera, na primer programa privatizacije.
Odmah treba reći da je najširoj javnosti ponuđen skup osnovnih mera kojima se definiše filozofija izgradnje novog ekonomskog sistema i da je, zapravo, ponuđena platforma za traženje društvenog konsenzusa. Reč je, dakle, o osnovama jednog operativnog programa koji tek treba sačiniti. Ali, pre toga treba postići društveni konsenzus svih unutrašnjih aktera – političkih stranaka, sindikata itd. Uspostavljanje konsenzusa je proces definisanja pravila, između ostalog i privatizacije. U suprotnom, trčalo bi se pred rudu.
Takode, poznato je da postoje četiri osnovna oblika privatizacije: prodaja strateškim investitorima, interna privatizacija (menadžeri i radnici postaju akcionari), vaučerska masovna privatizacija i divlja privatizacija. Divlja privatizacija daje najslabije rezultate (prihodi države, pravičnost, ekonomska efikasnost), a upravo taj oblik privatizacije mi danas imamo. Naša je ideja da se proces privatizacije hitno institucionalizuje, da postane predmet političkog dogovora i da bude otvoren proces, dakle proces koji podleže javnoj kontroli. Dosadašnje iskustvo zemalja u tranziciji ukazuje da je i od izbora modela privatizacije (na primer interna, vaučerska ili neka kombinacija) važnija doslednost samog procesa, koja jača poverenje stanovništ
va u trajnost i održivost čitavog poduhvata. Na kraju, rezume se da je najbolja direktna prodaja strateškim investitorima, jer oni donose preduzetništvo, tehnološka unapređenja i keš za popunjavanje državne blagajne. Problem je u tome što se to ne sme raditi kao što se pokušava sa telefonijom PTT Srbije – praktično inkognito, bez kontrole, licitacije i nadmetanja i bez prethodnog regulisanja čitavog sektora, odnosno njegove liberalizacije.
Vaša platforma je liberalistička?
Utoliko što je reč o liberalističkom „programu“ koji je usmeren na rušenje svih monopola. Šta. na primer, znači liberalizacija PTT telefonije? Reč je o monopolu i nije svejedno da li će strateški investitor imati potpunu slobodu određivanja cene impulsa. Potrebno je ovu slobodu ograničiti, najbolje konkurencijom. Liberalizacija znači slobodu da na tržište ude svako koje za to zainteresovan i ekonomski sposoban. Merama se, na primer, predviđa ukidanje svih kontingenata za uvoz i izvoz, izuzimajući zanemarljiv procenat artikala. Tako će za demonstracije protiv nove vlade svako moći da uveze pištaljke. Tu nekog ekstra profita neće biti.
Program, odnosno skup ponuđenih mera, možemo da posmatramo i kao specifičan proizvod. Kolika je njegova cena i kome će biti ispostavljen račun?
Reč je o proizvodu koji zovemo „tranzicija“, prelazak na ekonomski sistem demokratskog društva. Kod nas je ovaj proces već uveliko započet, ali pervertirano i „podzemnim vodama“. Već imamo praktično po 1,5 milion stvarno ne
zaposlenih lica. efektivno zaposlenih i penzionera. Stvarna stopa nezaposlenosti je, dakle, 50 odsto – svaki drugi radno sposoban građanin ove zemlje je nezaposlen! Kada se ima u vidu i mizerno nizak nivo postojećih nadnica i penzija, kao i bedan kvalitet zdravstvenih usluga, ne mogu da zamislim način na koji može da se izgubi i nešto od preostale sirotinje. Naša je ideja da se smanjenjem poreskih stopa stimuliše izlazak iz sive ekonomije i tako povećaju ukupni prihodi javnih fondova, da se stimulišu programi samozapošljavanja, da se garantovanjem važećih propisa (odnosno zabranom njihovog retroaktivnog menjanja) stimuliše ulaganja u nešpekulativne aktivnosti, a time i porast zaposlenosti. Takode, da se poreske obaveze određuju prema stvarnoj ekonomskoj snazi. Stabilizacija uslova poljoprivredne proizvodnje doprinela bi i povratnom transferu radne snage iz gradova i pretrpanih industrijskih delatnosti u agrar. Naravno, u razradi programa biće neophodne i konkretne kvantifikacije, kako bi se potpomogla borba protiv siromaštva.
Na kraju, ako bi ponuđeni program dobio zeleno političko svetio, da li bi bio i uspešan?
Nobelovac Robert Lukas razvio je svoju ekonomsku teoriju racionalnih očekivanja na jednostavnoj pretpostavci da ljudi mogu da greše. ali ne mogu da greše sistematski, stalno. Oni su, jednostavno, racionalna bića, a ne magarci. Drugi način da se ova teorija opiše metaforom jeste da u privredi u kojoj svi subjekti veruju da će godišnja stopa inflacije biti 10 odsto, stvarna stopa inflacije na kraju godine i jeste 10 odsto! Kada građani masovno protestuju tri zimska meseca, mirno i bez nasilja, kada studenti svesno žrtvuju školsku godinu u ime „apstraktnih“ ciljeva pravde, onda to za mene znači da su rešili da potraže sreću ovde, u ovoj zemlji, i da veruju da je ona dostižna. Dok veruju da mogu da žive u normalnom društvu. Program koji smo ponudili definiše njegovu ekonomsku osnovu. Zato je taj program i razuman i stvaran. ■
