Instrumentalizacija kulture sećanja

Jovan Bajfordfoto:Sabina Mihelj

Početkom decembra 2022. godine, u zgradi Narodnog muzeja u Beogradu otvorena je izložba pod nazivom “Logor na Beogradskom sajmištu (1941–1944)”. Organizator izložbe je Memorijalni centar “Staro sajmište”, institucija osnovana 2022. godine s namerom da se na mestu nekadašnjeg logora obnovi sećanje na najveće pojedinačno mesto stradanja u okupiranoj Srbiji.

Povodom otvaranja izložbe 10. decembra prošle godine, na RTS-u je gostovala Krinka Vidaković Petrov, v.d. direktora Memorijalnog centra. Tom prilikom ona je javnosti predstavila svrhu Memorijalnog centra i novootvorene izložbe kroz jedno poređenje. Društva i narode koji ne gaje sećanje na svoju prošlost uporedila je sa osobom koja pati od amnezije, ne zna “ni ko je, ni šta je, ni odakle je, ni kako se zove”. Kolektive koji ne pamte označila je kao podjednako lišene identiteta, samosvesti i budućnosti. Memorijalni centar je potom predstavila kao moćan lek protiv amnezije od koje pati srpsko društvo, mesto koje će edukacijom o prošlosti ojačati nacionalni identitet i samim tim celom društvu obezbediti bolju budućnost.

Međutim, dalje izlaganje Vidaković Petrov pokazalo je da je rad institucije na čijem je čelu i sam zasnovan na amneziji. Naime, prema njoj, o Sajmištu se u javnosti doskora gotovo ništa nije znalo: logor je bio predmet višedecenijskog organizovanog zaborava, a osim skromne i davno uklonjene spomen-ploče iz 1974. godine, navodno, nije bilo inicijativa da se ovo mesto obeleži. Sve dok pre neku godinu nije osnovan Memorijalni centar.

NA ŠTETU SEĆANJA NA HOLOKAUST

Ovaj opis je u potpunosti ignorisao složenu posleratnu istoriju Starog sajmišta, kojoj sam svojevremeno posvetio čitavu knjigu. Od šezdesetih godina prošlog veka Sajmište je bilo važan simbolički prostor kojem su različite zajednice sećanja pripisivale različita značenja, u skladu sa sopstvenim nahođenjem, prioritetima i interesima. Opis ne pominje ni važnu ulogu Sajmišta kao simbola “revolucionarne istorije Beograda” početkom osamdesetih godina 20. veka, niti zloupotrebu istorije Sajmišta od strane srpskih nacionalista koji od kraja osamdesetih, pa sve do današnjih dana – u njemu vide i idealnu lokaciju za obeležavanje genocida nad Srbima u NDH. A što je možda i najvažnije, zaboravlja višedecenijsko zalaganje jevrejske zajednice u Srbiji da se Holokaust – često prenebregavana ali suštinski važna dimenzija istorije Sajmišta – adekvatno prepozna.

Razlozi iz kojih se danas javnosti plasira pojednostavljeni narativ o posleratnoj istoriji Sajmišta su jasni. Na taj način se uveličava navodna istorijska uloga Memorijalnog centra, ali i zasluga sadašnjeg režima za njegovo osnivanje. U julu prošle godine Aleksandar Vučić je nadobudno izjavio da je Sajmište bilo “pod teškim naslagama zaborava” sve dok ga se on nije setio, te da, uz njega, srpsko društvo “konačno figurativno i stvarno oslobađa Sajmište”. A oslobađa ga onako kako su, pre 30 godina, Vučićevi tadašnji politički istomišljenici “oslobađali” Dubrovnik: iz porušene stare kule Beogradskog sajma niče “lepša i starija”, sve sa panoramskim liftom, čija je jedina svrha da posetiocima Memorijalnog centra, umesto podsećanja na prošlost, ponudi pogled na budućnost, Vučićev Beograd na vodi. Sem toga, narativ o Sajmištu isključivo kao “zaboravljenom” i “zapostavljenom” mestu prenebregava brojne političke manipulacije ovim prostorom proteklih decenija, i omogućava da se s njima nastavi, na štetu sećanja na Holokaust.

Na to ukazuje i sadržaj izložbe u Narodnom muzeju. Ova veoma skromna izložba, koja se sastoji od panoa s reprodukcijama arhivskih fotografija i legendama, očito je sklepana na brzinu. Lišena savremenih muzeoloških rešenja, podseća na dosadnu školsku lekciju iz istorije, iz koje posetioci mogu da saznaju osnovne činjenice o logoru na Sajmištu, ali neće naučiti ništa o njegovoj suštini.

Pogotovo ne o Holokaustu, ili o jedinstvenoj ulozi Sajmišta u tragičnoj istoriji evropskih Jevreja. Umesto toga, istorijski narativ koji se nudi jeste da je logor imao “dve faze” – logor za Jevreje (decembar 1941. – maj 1942) i prolazni logor pre svega za Srbe iz NDH (maj 1942. – jul 1944) – te da je Sajmište bilo zajedničko mesto stradanja Srba, Jevreja i Roma. U odsustvu namere da se jasno ukaže na činjenicu da su među zatočenicima samo Jevreji – uglavnom starci, žene i deca – bili žrtve sistematskog uništenja u gasnom kamionu, Jevrejima je priznato da su bili prve žrtve Sajmišta i ništa više. Dakle, priznato im je isto ono što im je osamdesetih godina priznao SUBNOR, kad je, kao i danas, mada iz drugih razloga, postojao otpor da se prepozna specifičnost jevrejskog stradanja pod nacizmom.

U pozdravnom govoru na otvaranju izložbe, a Vidaković Petrov je pomenula da su logoraši, “Srbi, Jevreji i Romi… umirali od gladi i žeđi, iznemoglosti i bolesti. Ubijani su gasom, bestijalnim prebijanjem, vešanjem i streljanjem”. Ovakvo izjednačavanje sudbine različitih grupa logoraša bilo je uobičajeno u socijalističkoj Jugoslaviji, i predstavljalo je upečatljiv simbol marginalizacije Holokausta u to vreme.

TRAJNI PODSETNIK NA PROPUSTE

Ovakva konstrukcija istorije Sajmišta, naravno, nije slučajna. Ona predstavlja način da se, kroz poređenje sa Holokaustom, potencira stradanje Srba. U gostovanju na RTS-u, Krinka Vidaković Petrov je čak konstatovala da se o Judenlageru Semlin već mnogo zna, a da je daleko manje poznata sudbina Srba koji su stradali na Sajmištu između 1942. i 1944. Poenta izložbe je, dakle, da ispravi tu istorijsku nepravdu i informiše domaću i svetsku javnost o stradanju Srba. Ovde se radi o tekovini kasnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kada se razvila ideja o Sajmištu kao mestu gde bi trebalo da bude otvoren svojevrstan “srpski Jad Vašem”. S obzirom da je još 2015. o Sajmištu na ovaj način govorio i Aleksandar Vučić, ne treba da čudi što je sećanje ne srpsko stradanje od začetka zacrtano kao glavni cilj Memorijalnog centra. Tako se u Predlogu strategije razvoja kulture Republike Srbije 2020–2029. navodi da je “iskustvo genocida tokom 20. veka bitno odredilo istoriju srpskog naroda”, da je genocid “neizbežna odrednica istorijske samosvesti naše savremenosti i budućnosti”, te da će upravo memorijal na Sajmištu biti uključen u istraživanje, i prezentovanje domaćoj i međunarodnoj javnosti teme stradanja srpskog naroda.

I sam Aleksandar Vučić je pre osamnaest meseci, tokom posete Sajmištu sa patrijarhom Porfirijem, memorijalu zadao zadatak da “celom svetu” prikaže stradanje Srba. Dakle, da nastavi sa aktuelnim državnim i političkim projektom koji podrazumeva da se kroz instrumentalizaciju Holokausta i retoriku komparativnog mučeništva ostvaruje srpsko “pravo na nezaborav”. Ovaj projekat započet je 2019. godine istoimenom izložbom u zgradi Ujedinjenih naroda i nastavljen filmom “Dara iz Jasenovca”.

Danas se često može čuti da će Memorijalni centar “Staro sajmište” doprineti stvaranju nove i zdravije kulture sećanja u Srbiji. Međutim, razloga za optimizam je malo, pogotovo kada je reč o sećanju na Holokaust. Jer, stvarni napredak zahteva institucije i pojedince koji neće prezati od kritičkog preispitivanja istorije sećanja i duboko uvreženih predstava o Sajmištu, njegovoj istoriji i simbolici. Nužno je novo sagledavanje, u kome jevrejske žrtve neće biti samo smatrane za prve žrtve ili sapatnike Srba, već će se Holokaust tretirati kao jedinstven aspekt istorije Sajmišta, ali i istorije Srbije uopšte. U protivnom, dogodiće se ono što sam predviđao u zaključku svoje knjige o Sajmištu objavljene pre 12 godina: memorijal posvećen najvećem koncentracionom logoru u okupiranoj Srbiji, umesto dostojnog spomenika žrtvama, postaće trajni podsetnik na propuste iz prošlosti i na spornu politiku sećanja koja je obeležila period posle Drugog svetskog rata.