Insajder iz vrha

„Njima su svi krivi osim njih koji imaju sve. To što poseduje prva familija nema niko ni približno. Nijedan premijer ili predsednik ni u jednoj zemlji bogate EU. Ali to ima predsednik u siromašnoj zemlji, koji iza leđa svojih građana i daleko od zakona gomila bogatstvo. Znaće se za svu njegovu imovinu, pa i onu koju za njegov račun drže prolazni ‘investitori’ iz raznih krajeva sveta.“

Iako liči, ovaj citat ne odnosi se na Srbiju, već na Crnu Goru, i dolazi od „pobunjenog“ i odbeglog Duška Kneževića, koji u poslednjih nekoliko meseci bukvalno bombarduje javnost Crne Gore optužbama na račun Mila Đukanovića i njemu bliskih saradnika.

Priča o onome što se u Crnoj Gori zbiva između Kneževića i Đukanovića ujedno je fascinantna i onespokojavajuća. Ona svedoči o tome šta je potrebno da „zarobljena država“ – a takve su, prema Strategiji Evropske komisije, sve zemlje tzv. Zapadnog Balkana – makar počne da puca i da istina počne da se oslobađa. Sa jedne strane, fascinantno je šta je sve za kratko vreme Duško Knežević, bankar i višedecenijski insajder i svedok događanja u Crnoj Gori i Srbiji, izneo o višedecenijskom „gospodaru“ Crne Gore Milu Đukanoviću i njegovim političko-poslovnim poduhvatima – a ne deluje da je izneo ni pola od onoga što zna. Sa druge strane, onespokojavajuće je što je Srbija – a to se odlično vidi upravo iz ovog slučaja – daleko zarobljenija država od Crne Gore.

U Srbiji ne postoji relevantan medijski i politički pluralizam, i u tom pogledu je daleko iza Crne Gore: ko je u Srbiji pretekao naprednjački pritisak, taj je prišao vlastima; ko nije, jedva da je ostao živ, i u medijskom i u političkom svetu. Pa čak i da sve nije tako, Srbija još uvek ne deluje kao zemlja u kojoj je sazrelo vreme da neki insajder, poput Duška Kneževića, istupi i počne da govori šta zna (ili, pak, da neko „iznutra“ krene da deli informacije opoziciji, kao što se desilo u Makedoniji).

BIZNIS I VLAST

No, najpre, ko je Duško Knežević? Ovaj uskoro 60-godišnjak je osnivač „Atlas grupe“ koja ima više od 20 članica u Crnoj Gori i Srbiji. Od 1995. do 2005. bio je predsednik „Atlas banke“, pa kad je ona prodata Grcima, jednu godinu bio je potpredsednik „Pireus banke“ u Beogradu. Bio je ili je vlasnik Beogradske bankarske akademije, Centroproma, hotela Mažestik… Magistrirao je 2006. na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, doktorirao 2010. na Pravnom fakultetu u Beogradu; bio je predsednik vaterpolo kluba Crvena zvezda 1992, da bi 1996. na Olimpijskim igrama u Atlanti bio direktor Olimpijskog vaterpolo tima SRJ (nije prošlo dobro po reprezentaciju SRJ).

Tokom 2003. osnovao je košarkaški klub „Atlas“ (čiji će najpoznatiji igrač postati Nikola Peković). Takođe, bio je i član Izvršnog odbora Košarkaškog saveza Srbije i Crne Gore, kao i predsednik upravnog odbora prilikom organizovanja Evropskog prvenstva u košarci u Srbiji i Crnoj Gori (ni to nije prošlo dobro po SCG).

Knežević je već godinama prepoznat kao jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Crnoj Gori, blisko povezan sa Milom Đukanovićem – nešto što će on krajem 2012. godine opovrgavati. Na pitanje novinara „Pobjede“ da li je postao uspešan biznismen zahvaljujući vezama sa političarima, Knežević izjavljuje: „Naravno da za takve tvrdnje nema nikakvog osnova. Već sam rekao, ja sam došao u Crnu Goru kad sam prodao dvije banke u Srbiji, jednu osiguravajuću kuću, neke vrijedne nekretnine. Došao sam da investiram taj novac u Crnu Goru. Dalje, nemam nikakav zajednički posao sa bilo kojim političarem u Crnoj Gori, što se lako može provjeriti.“

Početkom 2017. Knežević daje intervju „Vijestima“: „Vlast i biznis su međuzavisni partneri čiji odnosi bitno određuju prosperitet jednog društva. Moji odnosi sa vlašću su uvijek korektni i profesionalni. U protekloj deceniji poslovanja u Crnoj Gori značajnu podršku i razumjevanje imao sam od Vlade i naročito od g. Đukanovića, koga bih posebno izdvojio u smislu stimulisanja ekonomskog razvoja i modernizacije ekonomije. Imali smo i njegovu značajnu podršku u dovođenju stranih investitora, kao i u promociji Crne Gore kao investicione destinacije“, kaže Knežević, a još koliko u aprilu 2018. deluje da su odnosi još uvek u redu – Radislav Jovović, dugogodišnji izvršni direktor preduzeća „Kapital invest“ u vlasništvu Mila Đukanovića, postaje vršilac dužnosti rektora Univerziteta „Mediteran“, koji je u vlasništvu Kneževićeve Atlas grupe.

Međutim, u julu 2018. Atlas banka dobija presude Apelacionog i Privrednog suda po kojima kompaniji Kaspia Property treba da plati 12,5 miliona evra na osnovu bankarske garancije. Atlas banka i Knežević i danas tvrde da je reč samo o nacrtu garancije i protive se ovoj presudi.

KRAJ JEDNE LJUBAVI

U decembru 2018. grudva počinje da se kotrlja. Policija podnosi krivične prijave protiv 79 osoba i 95 preduzeća zbog sumnje da su preko Atlas banke od 2011. oprali oko 550 miliona evra korišćenjem sistema „e-commerce“. Dva dana kasnije, 7. decembra, Centralna banka Crne Gore (CBCG) uvodi privremenu upravu u Kneževićeve banke Atlas i IBM, dok iz vlade Crne Gore stižu najave da se mogu očekivati promene u vlasničkoj strukturi ove dve banke.

Tog istog 7. decembra Duško Knežević počinje da uzvraća udarac. Tvrdi da je CBCG nezakonito prenela 15 miliona evra namenjenih gorepomenutoj kompaniji Kaspia Property na račun Prve banke, koja je u vlasništvu brata Mila Đukanovića, Aca. Knežević kaže da se već godinu dana vodi proces kojim se on pokušava dovesti u vezu sa opozicionim Demokratskim frontom i pokušajem državnog udara iz 2016. godine, kao i da je kompanija Kaspia – u vlasništvu azerbejdžanskog ministra Heidarova – pod međunarodnom istragom zbog ubistva novinarke na Malti.

„Ja se nikad nijesam bavio nelegalnim poslovima, naftom, cigarama, narkoticima, bananama, bijelom tehnikom ili bilo kojom akciznom robom“, kaže Knežević tada, što iz sadašnjeg ugla deluje kao jedna od poslednjih opomena Milu Đukanoviću.

Pet dana kasnije, Knežević piše: „Vjerujemo da je zajednički interes opstanak i ozdravljenje ove dvije banke, kao i rješavanje drugih pitanja i zajedničkih poslova države i Atlas grupe. Atlas grupa je spremna da ih riješi na kompromisan način. Spremni smo na sastanak koji bi podrazumijevao zajedničko, cjelovito rješavanje svih otvorenih pitanja“.

No, 28. decembra specijalna tužiteljka naređuje hapšenje Duška Kneževića, koji se tada već nalazi u Londonu. Dva dana kasnije, Knežević još uvek ne pominje imena: „Iznenadilo me da neko ko se bavi obrazovanjem, bankarstvom i visokim tehnologijama može biti vođa ‘organizovane kriminalne grupe’, pa još i tako opasne. Dosad sam mislio da to mogu biti samo oni koji se bave akciznim robama, narkoticima, ratnim zločinima, napadima na Dubrovnik i sličnim rabotama. Ali, možda je to neka nafaka, možda poslije ‘vođe kriminalne grupe’ budem veliki državnik, javni funkcioner ili zaslužni diplomata“, jasan je Knežević.

A onda, 5. januara 2019. Knežević pominje nekadašnjeg gradonačelnika Podgorice Slavoljuba Stijepovića, koji mu je „prijatelj još iz gimnazijskih dana“ i koji „zna da sam bio donator DPS-a i šta sam dogovarao sa njegovim partijskim šefom. Opozicija je jedva dočekala ovo – a imaće u narednim danima još mnoštvo stvari koje će sa zadovoljstvom saslušati i tumačiti ih: odakle Đukanoviću, odnosno vladajućem DPS-u neprijavljeni prihodi, „ako DPS krije imena finansijera i donatora koji se bave prijavljenim biznisom, šta li je tek sa licima koja ih finansiraju od profita stečenog trgovinom nelegalnih proizvoda“? Sasvim legitimno se izvlače zaključci da su izbori u kontinuitetu pokradeni jer postoje crni fondovi i nelegalan novac kojima DPS kupuje glasove i dobija izbore…

DPS mudro ćuti, specijalni tužilac Katnić takođe ćuti, ne oglašava se ni Agencija za sprečavanje korupcije, a Knežević izbacuje još jednu „bombu“: 11. januara objavljuje snimak na kome se vidi da pomenuti Stijepović od Kneževića dobija oko 100.000 evra u kešu za finansiranje izbornih aktivnosti DPS-a, a prema prethodnom dogovoru njega i Mila Đukanovića. Opozicija sladostrasno reaguje, šokirajući se i zgražavajući, a „Vijesti“ javljaju da im je sajt pod jakim hakerskim napadom, naročito tekst o Đukanoviću i Kneževiću…

foto: edib tahirović / tanjug

AMBIJENT I PRIVATIZACIJE

No, to je bio tek početak. Novinari kreću da proveravaju navode – nalaze da, iako Knežević tvrdi da 25 godina finansira vladajući DPS i da je reč o „milionima“, na sajtu Agencije za sprečavanje korupcije (ASK) nema pomena o takvim uplatama. Milo Đukanović ćuti, ćuti i ASK, a tek tri dana nakon šokantnog snimka oglašava se državno tužilaštvo koje će – zvuči poznato – „u skladu sa Ustavom i zakonom preduzeti sve neophodne mjere i radnje kako bi se u slučaju, javnosti poznatom kao ‘afera Atlas’, utvrdile sve neophodne činjenice“.

Zvuči poznato i izjava premijera Duška Markovića („slučaj Atlas banke nije u nadležnosti Vlade, već se njime bave nezavisne institucije“), a reaguje i Evropska komisija i poziva crnogorske vlasti da „brzo i efikasno istraže navode vlasnika Atlas grupe Duška Kneževića o donacijama Demokratskoj partiji socijalista (DPS) uoči izbora“.

Knežević nastavlja da zasipa podacima, naročito sa svog naloga na Instagramu – kaže da je Đukanović pravi vlasnik vile od 2000 kvadrata koja se nalazi pored Vile Gorica u Podgorici: „Rekao sam da nije normalno da on ima kuću tolike površine i vrijednosti odmah pored vile Gorica i da, kada se promijeni vlast, nije dobro da on stanuje tu. Kad sam odbio, tu su nastala prva mimiolaženja, onda sam odbio neke druge transakcije gdje sam ja trebao da ih frontujem. Mislim da je glavni problem nastao kada je on doveo tim ‘Informera’ na čelu sa Vladimirom Bebom Popovićem da pravi kampanju protiv mene. Beba ga je savjetovao da napravi Miškovićev model jer tako može da podigne popularnost u narodu i da izbore lako dobije ako nekoga od vodećih tajkuna strpa u zatvor i proglasi ga lopovom“, saopštio je Knežević 17. januara.

Priča ide dalje: „Da biste funkcionisali u tom ambijentu, vi ste morali da sponozirišete DPS i Mila Đukanovića. To nije tajna, to svi znaju. Možete pitati sve biznismene, prije svakih izbora Milo okupi biznismene i odredi im tarife koliko svako treba da participira u izbornoj kampanji i šta je njihov doprinos. (…) Ne znam gdje je novac završavao i dosta toga novca sam davao njemu direktno. Radi se o mnogo novca, ali zbog međunarodne istrage moram nešto da sačuvam“, rekao je Knežević i dodao da ima 2.000 sati snimaka video nadzora koji se obrađuju u inostranstvu. Kasnije će reći i da je „vršiti privatizaciju bez Đukanovića nemoguće. U svaku investiciju je uključen Đukanović kao skriveni partner.“

DPS mlako reaguje jer deluje da ne može da opovrgne bilo šta čime ih Knežević bombarduje. Biraju provereno neuspešan metod – napade na Kneževićevu ličnost, a ne na argumente: „Radi se o beskrupuloznoj osobi koja kompilacijom podmetanja, neistina i intriga pokušava da skrene pažnju sa činjenice da je pobjegao u London kako se ne bi suočio sa istragom o višemilionskim pronevjerama“, saopštavaju.

Javlja se i Agencija za sprečavanje korupcije – opet će zvučati poznato – uz zaključak da „Zakon ne omogućava da neku partiju kazne za netačne ili nepotpune izvještaje, već su sankcije jedino moguće za nedostavljanje izvještaja“.

PRVI MILION

Knežević nastavlja – pušta audio-snimak u kome se čuje da mu tadašnji viceguverner sugeriše da podmiti kontrolore CBCG koji su proveravali zakonitost poslovanja njegove banke: „Prije toga me je nekoliko puta reketirao, govoreći da to nije novac za njega nego za ljude iz kontrole CBCG, da je on moj prijatelj i da samo meni čini. Novac je, kako je govorio, bio za to da bi parametri Atlas banke bili u granicama dozvoljenog. Svaki put sam mu davao novac koji je tražio, a zadnji put sam snimio naš razgovor.“

Nekoliko dana kasnije Milo Đukanović izlazi pred novinare – poznata scena u kojoj neprestano briše znoj, čas maramicom, čas rukom – i kaže, između ostalog, da mu Knežević nije prijatelj, da je on davao donacije, ali ne tolike kolike Knežević tvrdi (čime potvrđuje da su izveštaji Agenciji bili krivotvoreni), i onda se zakopava – nešto što je bilo potpuno nezamislivo, jer je Đukanović godinama delovao kao da je za tri koplja iznad ostalih balkanskih političara, u smislu da se na „gospodski“ način izvuče iz svake nezgodne situacije u koju novinari pokušaju da ga stave:

„Nije to nikakav altruizam i vjerujem da svaki od tih ljudi procjenjuje da je to politika koja će stvoriti ambijent koji će pomoći da oni ostvare svoje ciljeve. To su uradili mnogi poslovni ljudi uključujući i Kneževića. Sve to što je rađeno završavalo je na odgovarajućoj adresi u računovodstvu DPS-a i tamo je pažljivo evidentirano. Državnim organima su pravljeni onakvi izvještaji kakve su ti organi tražili“, rekao je on. Dakle, duplo knjigovodstvo DPS-a, još jedna poslastica za opoziciju, koja ujedno pita – ako je Knežević donirao DPS a nije Đukanovićev prijatelj, šta onda rade i koliko daju oni koji jesu Milovi prijatelji?

Knežević nastavlja, napominjući da je potpuno svestan da je umešan u sva krivična dela koja pripisuje Đukanoviću, uz šeretsku opasku da se nada da „ko prizna, pola mu se prašta“: objavljuje da je Atlas banka pokrila dug sa kartice Mila Đukanovića od oko 17.000 evra, da je on, Đukanović, imao VIP karticu, te da VIP korisnici nisu imali ograničenje u količini novca koji će da podignu i potroše, i to su činili bez odgovarajućeg kolaterala, što je Centralna banka tolerisala. Knežević dostavlja dokaze da je platio 79.000 funti za specijalizaciju nekadašnjeg ministra zdravlja i funkcionera DPS-a Budimira Šegrta, da je platio hotelski račun iz Dubaija za Mila Đukanovića i njegove saradnike u iznosu od 38.000 evra, pa potom još jedan od 50.000 evra, a otkriva i kako je Milo zaradio svoj prvi milion.

Nakon što je 2007. nakratko napustio politiku, pišu „Vijesti“, Đukanović uzima kredit od 1,5 miliona evra od londonske filijale Pireus banke. Kredit mu je omogućen tako što je Duško Knežević dao 1,5 miliona evra u kešu kao depozit, odnosno, kao obezbeđenje, a Đukanović je onda tim parama kupio deo akcija Prve banke, čiji je najveći akcionar bio njegov brat Aco Đukanović. Čim je Milo kupio akcije, one su počele vrtoglavo da rastu: deo od 1,5 miliona od avgusta već u oktobru je vredeo skoro 7 miliona evra. Godinu dana kasnije, Đukanović prodaje samo manji deo kupljenih akcija i od tog novca plaća i kredit od 1,5 miliona i kamatu za prethodnih godinu dana. Odmah po isplati kredita, akcije banke prestaju da rastu.

Kasnije, Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) saznaje da tih 1,5 miliona koje je Knežević dao kao zalog nisu Kneževićevi, nego novac Dušana Bana i Željka Mihailovića, koji su još od ‘90-ih sarađivali sa Đukanovićem. Kako je pisao CIN, njih dvojica su bili vlasnici firme Mia, podružnice istoimene firme iz Uba, čiji je vlasnik bio Stanko Subotić Cane, kao i da se „prema svedočenjima više aktera tih godina“ primarni posao firme Mia u Crnoj Gori sastojao u „tranzitu cigareta“. CIN se pozvao i na pisanje ubijenog Iva Pukanića, koji je objavio svedočenje crnogorskog biznismena Srećka Kestnera. On je tvrdio da je od profita firme Mia 15 odsto išlo Đukanovićevim kumovima Banu i Mihailoviću, 50 odsto Canetu, a da je 10 dolara po paketu išlo Đukanoviću lično, te da je nemoguće bilo proceniti koliki je novac tada prihodovan. I Đukanović i Subotić su te tvrdnje tada negirali.

BANKAR ZAROBLJENE DRŽAVE

Na ovo se ponovo javio Knežević izjavivši da mu je Milo Đukanović rekao kako su tih 1,5 miliona zapravo njegove (Milove) pare „koje se formalno vode u Švajcarskoj na računima njegovih prijatelja Duška Bana i Željka Mihailovića“: „Novcem je upravljao Dejan Ban po Đukanovićevim instrukcijama. Đukanović mi je kazao su to pare od tranzita cigara i poslova koje su zajedno obavljali, tvrdeći da oni ne mogu da se pojave kao kreditori zbog prirode posla kojim se bave“, rekao je Knežević.

Bankar u izgnanstvu ponovo pominje Subotića 10. februara, rekavši da je po nalogu Mila Đukanovića platio 50.000 evra advokatu da izvuče Stanka Caneta Subotića iz zatvora u Moskvi:

„Tačno je da sam dao novac za Subotića. U tom momentu nalazio sam se u vili u Užičkoj u Beogradu, zajedno sa Mlutinom Mrkonjićem, Borisom Tadićem i Mikijem Rakićem jer sam po Đukanovićevom zadatku išao tamo da SPS napravi koaliciju sa DS, kako Koštunica ne bi više bio premijer. U tom momentu me pozvao Đukanović, bilo je oko 21 sat, i pitao da li hitno mogu da pošaljem 50.000 eura nekom advokatu u Moskvi za Stanka Subotića. Napomenuo je da je jako hitno. Pozvao sam jednog od službenika banke u Moskvi i naložio mu da ode do banke i odnese pare iz moje lične blagajne, po instrukcijama koje smo dobili“, prenose „Vijesti“.

Agencija za sprečavanje štiti Đukanovića i hitro ustanovljava da platna kartica ne predstavlja poklon, niti je Đukanović prekršio zakon time što mu je Atlas banka pokrila taj dug. Milo Đukanović je opet prinuđen da reaguje i opet pravi grešku – kaže da on nije ni znao za taj dug, što daje municije opoziciji da ga pita – a koliko to novca Milo ima kad ne zna za dug od 17.000 evra.

Oglašava se i Specijalno tužilaštvo i jasno pokazuje kako izgleda „zarobljena država“ – kada nezavisne institucije reaguju kao partijske ispostave. Tako, tužilac Katnić kaže da je Knežević oštetio državu za 50-60 miliona i dodaje: „Ne znam je li potrebno da vam kažem da je to 20 ili 30 vrtića, i da je to upravo broj nedostajućih vrtića u Crnoj Gori“.

Sa druge strane, i Centralna banka reaguje na sličan način – saopštava da se Duško Knežević „umjesto rasipanja energije na neosnovane krivične prijave, koncentriše na zaokruživanje ponude za dokapitalizaciju svog posljednjeg uporišta grupe – Atlas banke“. Ponašanje ovih formalno nezavisnih institucija na ovaj način je jasno – na bilo šta što stiže „iz spoljnog sveta“ trebalo bi da reaguju neutralno, jer zaposlenje tih ljudi ne bi trebalo da zavisi od toga da li su verni jednoj ili drugoj partiji ili ličnosti. No, kada reaguju kao partijske ispostave, jasno je da to nije tako, te da moraju da, kroz nezavisne institucije, dokazuju „pravovernost“.

DUH IZ BOCE

Moglo bi se još dugo nabrajati šta je sve Knežević izneo o Đukanoviću i njemu bliskim osobama, kao i još dosta Đukanovićevih grešaka i gafova. Knežević kaže i da najvažnije čuva za kraj – snimak kako on lično Milu uručuje torbu punu novca. Kaže i da je on stara „Geneksova škola“ i da ima arhivu koja potiče još iz doba „Geneksa“. I još kaže:

„Na jednom od snimaka vidjećete Đukanovića koji prima novac za sebe. On je stvarni tajni partner i suvlasnik svih velikih turističkih resorta, ima udjele u bankama, rudnicima, odnosno u svim projektima u koje su plasirane velike investicije. Preko svoje mreže uzeo je novac i prodao Telekom i Elektroprivredu Crne Gore. Sve što sam dosad otkrio već je dovoljno za njegovo momentalno hapšenje. I da vam kažem, nisam krenuo u ovo da bih rušio njega ili bilo koga. Krenuo sam da se branim i u međuvremenu odlučio da idem do samog kraja. Duh je izašao iz boce, vratiti ga više nitko ne može.“