Imunitet krda i mentalitet marve

Za „Vreme“ iz Ljubljane

Ozbiljni mediji imaju ljude koji su svakog dana zaduženi da u Eksel tabelu upisuju brojeve. Ti brojevi su takođe ljudi, kao i ti novinari što ih upisuju, samo su ovi u kolonama bez imena i prezimena. Ponekad se upiše prosek godina, uglavnom u onoj koloni o preminulima. Pa tako neko od 40 i neko od 80 sada u proseku ima 60 godina.

I, eno ih svi leže u pravougaonicima tabele, raspoređeni u jedinicama, deseticama, stotinama, hiljadama, destinama hiljada. Stotinama hiljada. Novoinficirani, umrli, na intenzivnoj, izlečeni, ukupno testirani.

Kada bi čovek izašao sada na ulicu bilo kog grada u Evropi i to ponavljao sporo, sa pola glasa, zvučao bi kao domaštani popisivač iz Kamijevog remek-dela. Kao autentični žitelj Orana iz Kuge. Ozbiljan, temeljan, bez milosti, bez empatije, sistematičan. Hladan. Matematičar. Statističar. Precizan.

Jer ovo što nam se danas događa nije za ofrlje. Nije za otprilike. I nije, videćemo već od sredine marta, za sprdnju i začikavanje. Za podbadanje plašljivijih ili ozbiljnijih. Nije za novu kolonu u Eksel tabeli viceva, da se kolonama o Piroćancu, pa o Lali, pa o Muji, pa o Crnogorcu, pa o svakome, doda i tabela sa vicevima o koroni. Nije, pokazaće se brzo.

VIKA IZ BEOGRADA

Narod se, uprkos svem tom anesteziranju i potcenjujućim kvotama ponuđenim na kladionicama dežurnih kritičara svega i svačega, veoma brzo prenuo. Proradio je specifični imunitet krda. Da se sabere kada čuje da je vuk u obližnjoj šumi, ili kada vidi sveže tragove hijena iz svoje šume, ili nekih drugih članova menažerije. Možda nije imunološki najbolje spremljen za ovaj virus, ali za zveri je zapet otkad je vremena.

Gledajući iz ne baš izdaleke, disciplinovane Slovenije, greh je reći da dve granice južnije žive varvari. Neko bi pomislio da je tako, koliko se glasno viče na njih. Toliko glasno da se galama iz Beograda, preko Zagreba, jasno čuje sve dovde. Negde, tu i tamo, odjekne i po novinama. Elem, da za to nema razloga, evo precizne statistike: sa tri dana razmaka početkom aprila i u Srbiji i u Sloveniji je registrovan identičan broj kršenja mera donetih zbog korona virusa – 700.

E, sad, Slovenaca je tri i po puta manje. Šta ćemo s tim? Hladna matematika će ovaj put stati na stranu Srbina i reći da je on odgovorniji za isto toliko puta od svog zapadnog rođaka. Bar u ovom slučaju.

POHVALA I POKUDA

U Strancu, još jednom Kamijevom remek-delu, glavni junak Merso kao da ne oseća ništa spuštajući majčin kovčeg u zemlju. Prethodno je stavlja u dom i tek onda dolazi na njen pogreb. Odsutan poput kamena, tako će kasnije čekati i svoj kraj. Giljotinu.

Naša kuga, ne ona Kamijeva, ne zna gde je došla. Sakrivena u strašnoj šifri COVID-19 zaboravila je da mi ovde nismo stranci i da nećemo starcima kod kuće okrenuti leđa, gurnuti ih u nemilost svetske berze respiratora, domaće pripremljenosti na ovakve užase ili moguće vakcine za koju se ne zna kad će doći. I da će krdo izdržati, možda i gladno. Za više dobro. Da će se rođacima u Sloveniji hvaliti kako su Kinezi obišli bolnicu u Kragujevcu i primetili da je jedna od najspremnijih koju su videli. Bilo to tačno ili ne, Kragujevčani će to pominjati sa ponosom kao lični uspeh, iako direktne veze sa tim uspehom nemaju. Ali, to je jedinstvo krda kada je u opasnosti. To su te moralne pobedice koje učine dan ili sedmicu boljom. Naročito ako svaka liči na prethodnu. Ili kao ona kad se pozove kum, opet u Sloveniji, da mu se opiše kako se disciplinovano čeka red na Novom Beogradu. Ili u Kaluđerici.

Pa zašto se onda Srbinu autoritet ne obraća kao Slovencu, čiji ministar izađe i zahvali ljudima na poslušnosti, na disciplini? Na kakvom-takvom pokušaju da se izgradi osećaj krda kad već ne može imunitet? Zašto mu niko ne kaže: „Ti si dobar. Ti vrediš. Ti si pokazao da možeš da se organizuješ. Danas ćeš za ovo, sutra za nešto još važnije. Znam da ti nije lako, ali izdržavaš! Hvala ti“?

Zašto se, zaista, niko mom Srbinu kod kuće ne obrati tako? Kao inteligentnom biću koje reaguje na pohvalu, koje uspešno odoleva vekovima da ne usvoji mentalitet marve, koja samo na bič reaguje? Ili na naslovnicu tabloida usranu kao i sadržaj.

MERA PRISTOJNOSTI

U Sloveniji je u ponedeljak zabeleženo samo sedam novoinficiranih. Možda će ih u utorak i sredu biti još manje, ali ded lajn za tekst je ponedeljak do tri. Slovenija je, čini se, uspela da zajaše krivu. Da joj sedne na grbinu i spusti glavu u prašinu. Da je lomi. Celo krdo je selo na taj dijagram i hoće da ga izgazi kopitama. Složno, solidarno. Uz poneki prekor, ali i podstrek.

Neko iz krda usred tog gušanja, usred kovitlaca prašine u borbi sa krivom, usred vrisaka prežaljenih, uzdaha ozdravelih, šuštanja zaštitnih odela lekara i sestara, bipera respiratora, hvata opet Kamija, i opet remek-delo Kugu. Deo kada već, od umora i toliko viđene smrti oko sebe, zombirani dokor Riju odgovara na pitanje kako se ona može pobediti.

„Pristojnošću. Možda izgleda kao suluda ideja, ali jedini način da se pobedi kuga je pristojnošću“, odgovara on. Na dodatno pitanje šta bi pristojnost mogla da znači u ovom slučaju, doktor odgovara: „U mom slučaju, to bi bilo to da se bavim svojim poslom.“

Posao svake države koja drži do sebe i koja planira da postoji još neko vreme, bez sumnje je to – da radi na izgradnji mentaliteta krda, a ne marve.